STEFAN BRANISAVLJEVIĆ: Pompezni ulazak Kine na Bliski istok

Kina je ispravno percipirala da je od vitalnog značaja za odnose u arapskom svetu imati čvrste veze sa Rijadom, koji je strateški partner Emirata, Bahreina, Egipta i Jordana

Poslednje tri godine obeležile su nove demonstracije u regionu, svrgavanje nekoliko višedecenijskih diktatora sa vlasti, totalna blokada tokom dvogodišnje pandemije korone, velika inflacija u Libanu, ali i značajni pomaci u odnosima između Izraela i nekih arapskih država, kao i povećanje ekonomske i političke saradnje na relaciji Peking-arapski svet.

Iako je još devedesetih najavljivano uspostavljanje diplomatskih odnosa između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, nivo saradnje od normalizacije 2020. godine do danas mnoge je iznenadio. Slično je i sa uspostavljanjem punih diplomatskih odnosa Izraela i Bahreina, a ostaje otvoreno pitanje kada će se formalizovati saradnja koja decenijama postoji između Rijada i Tel Aviva.

U oktobru i novembru više delegacija američko-izraelskih biznismena, koje je predvodio rođeni brat bivšeg premijera Naftali Beneta, Ašer, dolazilo je u prestonicu Saudijske Arabije kako bi dogovorili poslovnu i političku saradnju. Sa jedne strane, saudijski režim bi trebalo da otvori tržište za izraelske firme koje vode lica koja imaju dvojna američko-izraelska državljanstva, a sa druge strane, saudijski kapital bi trebalo da bude prisutniji u Izraelu. Američko-izraelski biznismeni ne podležu zakonskim restrikcijama i njihovo se poslovanje u Saudijskoj Arabiji stimuliše, što je deo paketa politike otvaranja koju poslednjih godina sprovodi regent Mohamed bin Salman. To otvaranje se manifestuje kroz sve veći broj koncerata domaćih, regionalnih i stranih muzičara, pa do organizovanja modnih revija i davanja sve većeg broja dozvola stranim arheološkim timovima da vrše iskopavanja po različitim delovima kraljevine.

S tim u vezi, ponovo se pominje stari plan železničkog povezivanja Maskata i Dubaija sa Haifom preko Rijada i Amana. Iako je ova ideja stara preko sto godina, ukoliko bi se iskoristila postojeća železnička infrastruktura i unapredila stara Hidžaz pruga, koju su podigle Osmanlije 1908.godine, mogli bi se spojiti Persijski zaliv, Crveno more i Mediteran. Uspeh ovog projekta direktno zavisi od spremnosti saudijskog režima da uđe u takozvani Avramovski dogovor koji je osmislila Trampova, a nastavlja Bajdenova administracija. Nevezano za to da li je u Vašingtonu na vlasti demokratski ili republikanski predsednik, ovi dugoročni geopolitički projekti se prenose od administracije do administracije.

Nedovršen plan

Hidžaz pruga je bila poduhvat koji je u zadnjim decenijama svog postojanja sprovela otomanska imperija, u nameri da modernizuje svoju železničku infrastrukturu i poveže evropske delove carstva sa svetim mestima Medinom i Mekom. Plan je bio da se pruga koristi za hadžije iz drugih delova muslimanskog sveta, kao i da bude od logističke koristi armiji kako bi se brže transportovala u južne delove države u slučaju britanskog napada. Nemački inženjeri koje je sultan angažovao planirali su povezivanje Damaska sa Mekom, nekih 1.320 kilometara kroz kamene pustinje, klance i provalije, ali je projekat ostao kraći za par stotina kilometara, zaustavivši se kod Medine. Prvi svetski rat i pobuna koju je 1916. godine započeo Šarif Husein, u saradnji sa silama Antante, ostavili su nedovršenim ovaj grandiozni plan, a dotrajala pruga je predstavljala atrakciju za turiste, dok se jedan kraći krak i dalje koristi za transport potaše iz Maana u Akabu.

Interesantno je da je ova pruga podignuta isključivo od islamskog kapitala i privatnih donacija muslimana, jer se smatralo pogrešnim da nemuslimanski novac služi za povezivanje muslimanskih svetih mesta. Umesto iscrpljujućeg četrdesetodnevnog puta na kamilama i konjima od Damaska do Meke, pruga je putovanje skratila na neka tri dana, a 1912. godine oko 300.000 hadžija je koristilo ovaj vid transporta između Damaska i Medine. Pored teškog terena, prugu su sabotirali a putnike napadali beduinski klanovi koji su vekovima servisirali hadžije, da bi odjednom ostali bez zarade zahvaljujući otomanskoj železnici.

Ukoliko bi se postojeća moderna železnica između Dubaija i Rijada povezala sa novom Hidžaz linijom, čiji bi levi krak išao do Haife, godišnji protok trgovine bi iznosio 250 milijardi dolara do 2030. godine.

U svakom slučaju, ovo je samo jedan od projekata koji je u direktnoj korelaciji sa političkim i bezbednosnim faktorima, te je zbog toga toliko dugo na ledu.

Antikolonijalna borba

Sa druge strane, decembarska trodnevna poseta kineskog predsednika Sija Đinpinga Saudijskoj Arabiji, gde je organizovan Prvi kinesko-arapski samit bila je prvorazredni politički događaj i potvrda sve boljih odnosa Pekinga i bliskoistočnih prestonica. Za razliku od američkog predsednika Džoa Bajdena koji je u julu primljen sa manje pompe, uz dozu uzdržanosti, Sijeva poseta je bila dočekana sa mnogo više uzajamnog poštovanja i uvažavanja. Poslednja decenija dovela je do unapređivanja kinesko-saudijskih odnosa, a ta ekonomska, politička i kulturna saradnja tipična je za čitav region gde je kineski uticaj sve veći i preti da ugrozi tradicionalno čvrste veze sa Vašingtonom.

Saudijska Arabija je glavni kineski snabdevač nafte sa nekih 18 odsto, a bilateralna trgovina je prošle godine dosegla nekih 85 milijardi dolara. Huavei bi tu trebao da bude veliki dobitnik, jer bi ova kineska kompanija trebalo da uloži kapital u ekološke projekte, informatiku, transport, logistiku, zdravstvo i građevinarstvo.

Za razliku od doktrine Henrija Kisindžera koja se zasnivala na američkoj posredničkoj ulozi u različitim krizama – koje nikada ne bi trebalo da se okončaju – kineska spoljna politika se u ovom regionu bazira na uvažavanju razlika, poštovanju tradicionalnih kultura i religija, kao i na doktrini kooperacije Jug-Jug. Na već pomenutom Prvom arapsko-kineskom samitu istaknut je i višedecenijski stav zvaničnog Pekinga da se palestinsko pitanje mora rešavati po principu reciprociteta i kreiranja nezavisne palestinske države, gde bi Izrael bio dužan da se povuče na granice pre Junskog rata 1967. godine. Po tom planu, koji je daleko od realizacije, istočni Jerusalim bi bio prestonica te države.

Ipak, Kina je od 1992. godine uspostavila diplomatske odnose sa Izraelom i saradnja ove dve države se odvija na obostrano zadovoljstvo. Međutim to ne sprečava stalno unapređivanje arapsko-kineskih odnosa jer Peking zna do koje granice treba podržati obe strane u tom sukobu, a da to ne utiče negativno na kineske interese u regionu.

Jedna od osnova savremenih odnosa Kine i arapskog sveta je i zajednička antikolonijalna borba, kao i konfrontacija sa zapadnim, pre svih, američkim imperijalizmom. Od svog osnivanja, Narodna Republika Kina je zauzimala poziciju da bliskoistočne države treba da ustanove nezavisni ekonomsko-politički put. Kina je ispravno percipirala da je od vitalnog značaja za odnose u arapskom svetu imati što čvršće veze sa Rijadom koji je strateški partner Emirata, Bahreina, Egipta i Jordana. Kako će se ti odnosi odvijati u ovim post-kovid vremenima, ostaje da se vidi.

Stefan Branisavljević je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu. Ekskluzivno za Novi Standard

SKINI APLIKACIJU