Šta se kopa na Arktiku? (TREĆI DEO)

Pre samo nekoliko decenija, Arktik je bio interesantan uglavnom naučnicima , pre svih biolozima, geolozima i istoričarima. Danas su ledena prostranstva postala interesantna svima, a Arktik se sve češće pominje u kontekstu velikih naftnih projekata. Međutim, ova „bela tišina“ je bogata ne samo naftom.

U trećem nastavku priče o Arktiku pričamo o velikom bogatstvu koje tek treba da se osvoji. Veći deo ledenog kontinenta je pod večnim ledom što eksploataciju čini veoma skupom, ali će doći vreme kad nafte i minerala jednostavno neće biti u Africi i Aziji, a Evropa je odavno bankrot ...

Ostaje samo Arktik pa nek košta koliko košta.

Veći deo Arktika koi se danas može eksploatisati pripada Ruskoj Federaciji i ovo je pogled sa ruske zemlje. Sećamo se jednog aprila, kada je Rusija slavila 60. godišnjicu svemirskog doba. Simbolično je da razgovor o razvoju Arktika započinjemo rečju „Idemo!“ (To je bila komanda Gagarina i brod "VOSTOK" je poleteo u kosmos) Šta je let Gagarina dao zemlji? Ništa ! Pola SSSR-a je radilo za let Gagarina dok je narod na ulici u redovima čekao, ne bi li kupio kilo kobasica i kutiju žvakaćih guma ili par ženskih najlon čarapa.

Ludo je i besmisleno razmatrati ekonomsku efikasnost prvih letova. U tom smislu postoji određena analogija sa Arktikom. Razvoj ovog makroregiona mora da postane jedan od pokretača proizvodnih lanaca. Treba da se fokusiramo ne toliko na obim proizvodnje, već na sveukupnost koristi koje mogu dobiti svi učesnici arktičkih projekata, govore u jedan glas ruski akademici.
Naučnici preporučuju da se posebna pažnja posveti ne nafti, već drugim arktičkim mineralima. Konkretno, retkim zemnim metalima.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Stanovnici ruskog arktika

Pored tradicionalnih ugljovodonika, postoje strateški važna ležišta. Pre svega, gigantska nalazišta, jedinstvena u svetskim razmerama, retkih zemljanih elemenata. Ovde treba
napomenuti da su bez retkih elemenata tehnologije petog i šestog tehnološkog reda uglavnom
nemoguće. Pored retkih metala, postoji visok sadržaj mangana, fluora i niza drugih supstanci koje se koriste u mnogim industrijama. To znači da se na osnovu nalazišta može izgraditi „drugi krug“ proizvodnje – raznovrsnije i efikasnije.

Vidite, ako imamo pet grama zlata u toni rude, a to je veoma dobar rezultat, dobra ruda i dobar
posao. Pet grama zlata košta 150 dolara. Depozit o kome se govori daje 11 hiljada dolara po
toni“ ! Nije greška. Arktička ruda zlata je veoma, veoma bogata.

 
Ove rezerve su vredne milione karata gledajući kroz dijamante. Ovo je potpuno jedinstvena
nova super-tvrda sirovina za industriju alata, obradu, sečenje i bušenje. Potrebe svetske privrede za ovom sirovinom su veoma velike. Danas je potrebno oko 3 milijarde karata (dijamanti se vrednuju u karatima) godišnje i Rusija može postati monopolista. Jednostavno ne postoji drugo takvo ležište. Ovo je proizvod koji ima jedinstvene tehnološke karakteristike i otvara mogućnost revolucije u industriji alata. Ovo je veoma važno za Rusiju koja sada uvozi 93% alata za obradu i bušenje.

Ako govorimo o nafti, postoji ogroman potencijal za vađenje zaostalih rezervi ugljovodonika u
Zapadnom Sibiru. Ako govorimo o ulozi i značaju resursnog potencijala Arktika, onda moramo da govorimo samo u kontekstu interakcije sa drugim ruskim teritorijama. Specijalisti ističu tri koncepta: proizvodni lanac, saradnja i sinergija. Danas je „Arktik otišao na odvojeno putovanje, a Krasnojarsk, Omsk, Tjumenj, Irkutsk, Čita, Habarovsk i tako dalje imaju malo tehnološke, dizajnerske ili intelektualne veze sa realizacijom arktičkih projekata.

Specijalista SB RAN insistira na tome da nijedna kompanija, čak ni Gasprom, Noriljski nikl
ili Rosnjeft, neće moći sama da organizuje razvoj arktičkih nalazišta. Potreban je novi model
interakcije, aktivna saradnja. Preporučuje se okretanje iskustvu onih zemalja koje su slične
projekte realizovale u sličnim uslovima: Kanada, Norveška, SAD (misli se na Aljasku) Multiplikativni arktički efekat može biti mnogo značajniji od direktnih marginalnih
efekata.


IZVOR: Ustupljena fotografija / naftna bušotina na Arktiku

Nedavno je stigla poruka da će se u blizini Sankt Peterburga graditi gasno-hemijsko postrojenje
i instalirati nemačka oprema. Hoće li se raditi i na Arktiku? Pitanje: da li je Arktik neophodan? Da, potrebno je, ali je potreban moderan, civilizovan Arktik, zasnovan na novim principima.

Novi principi u ovom slučaju su prošireni tehnološki lanci. Takve kakve je stvorila, na primer, norveška „Snežana” gde je uključena čak i Španija i gde troškovi imaju tendenciju da se smanjuju za razliku od ruskih , koje rastu, jer čak ni sibirski grad Krasnojarsk više nije uključen u arktičke inicijative.

Kao priumer se ističe ostrvo Sahalin koi se radikalno promenio: bilo je moguće postići kolosalne efekte stabilizacijom uslova i privlačenjem kompanija koje ne kopiraju tuđe modele, već kreiraju sopstvena rešenja. Ovde se već buše bušotine dužine stabla od 12 km, dok Rosnjeft radi, uglavnom, sa 500-1000 m.


Akademik Jurij Nikolajevič je upravo govorio o Tomtorskom i Popigajskom polju.

"Iskopavamo 2.000 tona retkih zemnih metala, od čega 85 odsto izvozimo, a uvozimo 85 odsto onoga što nam je potrebno. Zašto je to tako? To je tako jer nemamo prerađivačku industriju. A ako izvlačimo desetine hiljada tona, onda nam je potrebna sinhronizacija sa industrijskim centrima da bismo stvorili potražnju za ovim sirovinama unutar zemlje. Kina je zauzela vodeću poziciju na tržištu retkih metala. Tamo je moguće ući u kupovinu velikim količinama, ali samo sa poluproizvodima. Zato još jednom naglašavam: moramo da povežemo arktičke projekte sa drugim regionima zemlje“

Prema njegovim rečima, ruski Arktik je postao najveća svetska ekonomska zona sa površinom od
skoro 5 miliona kvadratnih km. Jedan od indirektnih efekata realizacije arktičkih projekata trebalo bi da bude povećana uloga Severnog morskog puta i povećanje teretnog saobraćaja na ovom plovnom putu. Ova činjenica je čak navedena i u strategiji razvoja Arktika koju je izradilo Ministarstvo istočnog razvoja 2020. godine. Očekuje se da će do 2024. godine transport tereta porasti na 80 miliona tona.

Uzgred, postoje stalne pogodnosti za pošiljaoce brodskog tereta. Ako uzmemo u obzir Suec kao
alternativu, ispada da je Severni morski put 7.000 nautičkih milja kraći. Ovaj efekat je već osetila Nacionalna transportna kompanija, koja je prošle godine, neočekivano za sebe, povećala obim transporta tereta Severnim morskim putem za tri do četiri puta u odnosu na preliminarni plan. Ovo je postalo moguće zahvaljujući neobično toplom letu i povećanom periodu plovidbe. U kompaniji očekuju da se klimatska situacija neće promeniti ove godine, tako da neće usporavati privredni rast.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Podela Arktika

„Ako uporedimo troškove prolaska Severnog morskog puta sa južnim prolazom kroz Suecki
kanal, ispada da je ušteda na svakom prolasku broda oko 500 hiljada dolara: manja potrošnja
goriva, bez naknade za prolazak kroz Suec, troškovi administracije...

Smatramo da je u program razvoja Arktika neophodno uključiti različite oblike podrške
železničkom dopremanju robe do luka koje mogu da obezbede transport robe duž SNP. To bi
mogla biti ruda gvožđa, koja se sada, inače, najvećim delom doprema preko ukrajinskih luka, i
đubriva koja proizvodimo u južnom delu zemlje i transportujemo u Kinu južnom rutom, i ugalj u
izvesnoj količini, ako je to ekonomski opravdano“, kaže Denis Ilatovski.

Istina, u bilo kojoj enciklopediji možete pročitati da glavni problem Severnog morskog puta
nije nedostatak železničkih veza sa lukama, već led. Istočnosibirsko more je najzaleđenije na
svetu i nije tako lako proći kroz ledeni masiv Aion.


„Prošle godine je omekšana regulativa putovanja po NSR. Do septembra prošle godine ovde su
mogli da plove samo brodovi pete ledene klase. To su tankeri kakvih je malo u svetu. Ali ,
pošto je leda sve manje, a ruski ledolomci sve snažniji, Agencija za pomorski i rečni
saobraćaj je ublažila zahteve i sada brodovi druge klase mogu da plove duž NSR, a već ih je
primetno više.

Sa ledolomcima, međutim, ovde stvari nisu tako jednostavne: teško da možemo reći da je ovih
brodova dovoljno. Da, van sezone, prema rečima gospodina Ilatovskog, nije bilo posebnih
problema: led je bio u direktnoj vidljivosti, ali nijedan brod nije bio zatvoren u ledu, tako da
ledolomci nisu bili potrebni. Ali, u hladnoj sezoni takva plovila su zaista potrebna - na kraju
krajeva, zadatak je da se produži period navigacije.

Dok sa entuzijazmom razgovaraju o megaprojektima na Arktiku, čini se da su zainteresovane
strane zaboravile da ovaj region nije samo koncentracija mineralnih naslaga, već i nečiji dom.
Predsednik Asocijacije autohtonih manjina Tajmira Grigorij Djukerev podsetio je da stvaranje
svih ovih objekata takođe treba da bude koordinisano sa autohtonim manjinama.


„Dosta pričamo o projektima uglja i nafte, određujemo korisnike, obračunavamo buduće poreske
olakšice, izračunavamo opterećenje preduzeća, Severni morski put, a zaboravljamo na običnog
čoveka koji živi na ovoj teritoriji. Govorimo o investicionim projektima, treba da razmislimo u kojoj fazi je čovečanstvo danas na Arktiku. Mi sada samo razvijamo pravila ponašanja, pravila života na ovim prostorima: kako razviti resurse koji su ovde dostupni da ne bi uništili prirodu i način života ljudi na ovim prostorima“, rekao je Grigorij Djukarev.

On je osvežio sećanje učesnika sastanka na nedavnu polemiku oko terminala Talanau. Projekat je čak dobio pozitivan zaključak državne ekološke agencije . Sa svih strana su davana obećanja da negativne posledice neće biti dozvoljene ni pod kojim uslovima, ali su se ekolozi i predstavnici starosedelačkog naroda Tajmira usprotivili. Oni insistiraju da će rad terminala uništiti ribarsku industriju, koja je osnova života Nenca, lokalnog stanovništva.


„I šta je rezultat? Kao rezultat, gubici za region, gubici za kompaniju - reputacioni i finansijski. Na naše insistiranje, terminal je premešten iz Bajkalovska u Dikson, čemu smo veoma srećni. Štaviše, ovde se sada razvija veliko transportno i logističko čvorište. Zašto ovo govorim? Zar sada ne gazimo na iste grabulje kada govorimo o razvoju Tomtorskog i Popigajskog polja? Svi ovi zaobilazni putevi ka Katangi i nazad... Nama će, naravno, biti zadovoljstvo da prevozimo ljude po zimskom putu u naša daleka sela, ali zar nećemo oterati divlje irvase iz ovih krajeva?

Ako tamo bude gust saobraćaj, jednostavno nećemo videti jelene u našem kraju, a lokalno stanovništvo neće preživeti. Gde će ljudi raditi? Hoće li okrenuti volan i otići u luku? Ali tamo nema toliko poslova. I kao rezultat toga, izgubićemo čitavu etničku grupu. Vrlo interesantno : Srbe i Ruse muči ista stvar. Ruse muči ekologija snega u pojasu Arktika a srbe rudnik Litijuma . Rusi pričaju o ledu na Arktiku a srbi o led- diodama na Drini.

Uredio Vlastimir Ninin