SOLŽENJICIN MENJA LENJINA (PRVI DEO)

Aleksandru Solženjicinu je „bez povoda“ otkriven spomenik u Ulici Aleksandra Solženjicina u Moskvi. Ovo samo po sebi svedoči da je odluka „bez povoda“ mnogo važna, kao da je sveruska. Međutim, neće svi Rusi to tako lako prihvatiti.

Srbi se dele na četnike i partizane, Rusi na crvene i bele, Srbi vole Dražu, a ima i onih što ljube Broza Tita, a Rusi se pobiše zbog Lenjina ili Solženjicina. 

Danas je Solženjicin kamen razdora ruskog naroda. Liberalne demokrate ga veličaju i rado bi smenili Gospoda Boga da bi  na nebo doveli Aleksandra Solženjicina. Patriote se kunu u Boga, ali ga često i psuju što je dozvolio da jedna baraba "piša po svemu" što je rusko. 


Izvor: Ustupljena fotografija / Aleksandar Solženjicin

Glas Javnosti u nekoliko nastavaka donosi u skraćenom obliku svađe ruskih patriota i demokrata pa da vidimo ko je bliži istini. Za prvi nastavak  donosimo romansiranu biografiju Aleksandra Solženjicina, pisanu po svim zakonima  Si-En- En- a i po standardima „Radio Glas Amerike“. 

Ameriko, ljubavi moja

Dana 11. decembra 1918. godine rođen je Aleksandar Solženjicin - poznati pisac, nobelovac i čovek čiji život i delo i dan danas izaziva žestoke polemike. Komunisti su ga mrzeli zbog njegovih antisovjetskih izjava, liberali i demokrate  ga smatrali, skoro pa fašistom i antisemitom. U početku karijere podržavan od sovjetskih vlasti pa proteran iz zemlje, a u egzilu se nije uklopio u zapadni model. Život junaka ovog nastavka podseća na životnu priču čoveka koji je prošao put od provincijskog učitelja do jedne od ikona dvadesetog veka.

Postoji popularno mišljenje da je Solženjicin od rođenja bio uporni antisovjeta, što nije tačno. Naprotiv, u mlađim godinama je bio verni komunista i nije sumnjao u marksizam.

Aktivan i utreniran komsomolac, učestvovao je u svim komsomolskim  poslovima, okarakterisan je veoma pozitivno. U Rostovskom institutu je bio cenjen kao odličan student. Ostavio je takav utisak na nastavnike da su mu ponudili da upiše postdiplomske studije.

Godine 1939.  započeo je drugo visoko obrazovanje .Upisao se na Institut za filozofiju i književnost. Međutim, nije ga završio zbog izbijanja rata.

U savremenim komunističkim krugovima veoma je popularna priča da Solženjicin nije bio na frontu, već da je sedeo u pozadini. Čista laž savremenih optuživača. Solženjicin je proveo skoro tri godine u vojsci. Od toga, na frontu, skoro dve godine. Od proleća 1943. do februara 1945. godine. Za to vreme, Solženjicin je odlikovan Ordenom Otadžbinskog rata 2. stepena i ordenom Crvene zvezde. Dva puta je unapređen (dogurao do poručnika, pa do kapetana).

Solženjicin zaista nije bio direktno na liniji fronta i nije učestvovao u borbi prsa u prsa, ali ne zato što se krio, već zato što je komandovao zvučno - izviđačkom baterijom. Njihov cilj je bio da izračunaju koordinate neprijateljske artiljerije preko zvuka njihovih pucnjava i podese vatru na njih. Nije lagan posao i zahteva dobru pripremu iz fizike i matematike. Sigurno nije sedeo u pozadini.

Početkom februara 1945. uhapšen je kapetan Solženjicin zbog pisama drugovima u kojima je malo kritikovao stanje u državi i još neke „sitne gluposti“. Sam je potvrdio da odlično zna, ali je potcenio par stvari. Prvo, verovao je da svom prijatelju i nije pisao ništa superbuntovno, a drugo, bio je siguran da su pisma čitale „mlade devojčice“ koje je zanimalo samo eventualno odavanje vojnih tajni i koordinata, a nešto slično nije  napisao.

Njegov slučaj nije razmatrao sud ili vojni tribunal, već vansudsko telo – Specijalna konferencija. Činjenica da je proveo samo osam godina u radnim logorima govori da istraga nije imala ništa ozbiljno protiv Solženjicina (tih godina su  davali po deset godina i bez bez dokaza i priznanja ili zbog beznačajnost krivičnog dela).


U leto 1950. godine, zbog sukoba sa pretpostavljenima, Solženjicin je prebačen u specijalni logor broj 11 u Ekibastuzu, gde je proveo poslednje godine svog robijanja. Pušten je nekoliko nedelja pre Staljinove smrti, ali nije mogao da se vrati u evropski deo SSSR-a, pošto je zauvek proteran da živi u jednom od sela Južnog Kazahstana, gde je naredne tri godine radio kao učitelj. 

Sredinom 1950-ih je otpočeo prvi talas rehabilitacije osuđenika iz staljinističkog vremena. Solženjicin je pisao pisma Moskvi, najpre Hruščovu i Generalnom tužilaštvu, a zatim Žukovu. Kao rezultat toga, Solženjicinovo večno izgnanstvo je otkazano i on je mogao da se vrati u RSFSR ( ruska zemlja). Nekoliko meseci kasnije bio je potpuno rehabilitovan.

Narednih nekoliko godina, Solženjicin je živeo u Rjazanju i radio kao učitelj u školi, te pisao priče za svoju  dušu. Talas razotkrivanja staljinističkog kulta ličnosti, koji je pokrenuo 20. kongres KPSS 1956. godine, brzo je splasnuo. Tek 1961. godine, Hruščov je, pošto je završio sa svim svojim političkim rivalima, odlučio da dovrši ono što je započeo. Na 24-tom partijskom kongresu kult Staljina je ponovo razotkriven sa partijskih pozicija, a odlučeno je da se svi objekti koji nose staljinistički naziv preimenuju i njegovo telo ukloni iz Mauzoleja.

Solženjicin je shvatio da bi na tom talasu mogao da okuša sreću. Možda će objaviti neku priču u malom tiražu. Uz veliki broj svojih prijatelja, predao je časopisu „Novi mir“ rukopis „Jednog dana iz života Ivana Denisoviča“ koji opisuje običan radni dan jednog robijaša.

Rukopis je pročitao urednik časopisa, sovjetski pisac Tvardovski, koji je bio toliko zaprepašćen da ga je lično odneo Hruščovu na čitanje.
 
Hruščov se zaista upoznao sa delom. Njegov pomoćnik Lebedev mu je to pročitao naglas. Priča je ostavila veliki utisak na generalnog sekretara, pa je dao Mikojanu i Vorošilovu. Tada je Hruščov naredio da se odštampa dvadeset primeraka za čitanje najvišoj nomenklaturi i pozvao je Tvardovskog da sa njim podeli svoja razmišljanja o toj priči.


Desila se skoro holivudska priča. Nepoznati nadobudni pisac teške sudbine u trenu je doživeo književnu slavu. Odmah je primljen u Savez pisaca. Priča je više puta objavljena u velikim tiražima - prvo u velikim časopisima, a potom i kao posebna knjiga. Prevodi priče su se odmah pojavili u drugim zemljama. Vrednost  Solženjicina  je postala ne samo sovjetska, već svetska književna slava.

Međutim, već 1964. Hruščov je penzionisan i trend destaljinizacije je ubrzo zamro. Vladavina Brežnjeva održavana je pod motom: „Zaboravimo sve loše“. S` jedne strane, prestali su da grde Staljina, a s druge, niko ga nije hvalio. Jednostavno su pokušali da zaborave pokojnog vođu.

Pod ovim uslovima, Solženjicin je postao, ne samo nepotreban, već i vrlo nezgodan. Nova dela pisca nisu objavljivana i otišla su u samizdat (kućno, nelegano štampanje). Tada se naš junak odlučio na radikalan korak napisavši 1967. „Pismo Kongresu” i uputivši ga sovjetskim piscima. U njemu je istupio protiv uspostavljenog sistema cenzure, bio ogorčen činjenicom da mu je oduzeta mogućnost štampanja itd.

Pismo je ubrzo dospelo u strane medije. Od tog trenutka Kremlj je počeo da posmatra Solženjicina kao nezgodnog i neprikladnog pisca i kao političku ličnost, štaviše, neprijateljski nastrojenu.

Nakon što je nekoliko njegovih dela, neobjavljenih u SSSR-u objavljeno na Zapadu, protiv pisca je organizovana bučna informativna kampanja u sovjetskoj štampi tokom koje su ga „zvanični” pisci žigosali raznim lošim rečima.


Međutim, Solženjicin je ubrzo dobio Nobelovu nagradu za književnost. Sasvim je očigledno da je ova nagrada imala političku konotaciju, koju je i sam pisac razumeo i prepoznao. To ga je nekako zaštitilo od ozbiljnih nevolja. Ipak, ni Staljin ni Hitler, a da ne govorimo o Hruščovu, nisu smeli da zatvaraju nobelovce „zbog politike“.

U to vreme, čuveni "arhipelag Gulag" je već bio spreman za štampanje . Ova knjiga se često optužuje da je lažna na osnovu preuveličanog broja  represivnih. Razumljivo, ova knjiga je beletristično delo, a ne naučna studija te su i greške moguće. Optužiti umetnička dela za laž je nekako previše.

KGB je znao za knjigu i čak je tajno pokušao da sklopi dogovor sa piscem. Ponuđeno mu je  da knjigu ne objavi na Zapadu, a zauzvrat mu je dozvoljeno da štampa nekoliko politički bezazlenih dela. Solženjicin je nekoliko godina „štekov`o“ knjigu od objavljivanja, ali na kraju nije izdržao.

Nekoliko godina uzdržavao se od drastičnih koraka, delom i zbog toga što je imao uticajnu pristalicu u najvišoj nomenklaturi. Reč je o ministru unutrašnjih poslova Nikolaju Ščelokovu, koji je bio  veoma blizak Brežnjevu.

Ščelokov je bio u neprijateljskim odnosima sa šefom KGB-a Andropovom. Njihova odeljenja su se takmičila, ne samo za finansiranje i uticaj, već su i lični odnosi između njihovih šefova bili veoma zategnuti. Pošto se KGB bavio progonom „politike“, Ščelokov je prkoseći Andropovu počeo da podržava Solženjicina . Ščelokov je poslao beleške Brežnjevu sa predlozima o Solženjicinu. Andropov je ponudio da se otarasi pisca proterivanjem iz zemlje.

Ščelokov je naprotiv, ponudio da ga „zadavi u kolevci“ to jest, da mu daju  stan u Moskvi, štampaju  glavna dela u velikom izdanju i budu  fleksibilniji u odnosu na pisca. Ministar je upozorio na ponavljanje grešaka sa Pasternakom, čiji je progon doveo do suprotnog rezultata – velikog povećanja  popularnosti van SSSR-a. Ipak, na kraju je pobedila linija Andropova.


Ubrzo se o objavljivanju Solženjicinove knjige na Zapadu razgovaralo na sastanku Politbiroa. Većina je glasala za hapšenje pisca, ali je, kasnije, u uskom krugu Brežnjeva, odluka revidirana u korist proterivanja.

Solženjicin je 12. februara 1974. uhapšen, nasilno lišen sovjetskog državljanstva, a sutradan je avionom poslat u Nemačku. Nakon toga su sva sovjetska izdanja povučena su iz biblioteka.

U početku je na Zapadu bio veoma popularna ličnost. Putovao je u evropske zemlje sa govorima, sastajao se sa političkim liderima...  Postepeno je pisac počeo da se udaljava od uloge koja mu je pripremljena. Od njega se očekivalo da strasno osuđuje komunizam i hvali liberalne vrednosti, ali ih je Solženjicin smatrao malo manje lošim od komunizma i redovno ih je kritikovao. Zbog toga je Solženjicin postao nezgodan i u zapadnim zemljama.

Pisac je napao „Radio Slobodu“  optužujući je za ideološku cenzuru. Tvrdio je da mu se postavljaju razne prepreke u odbrani svojih državno-patriotskih stavova, tražeći da veliča demokratiju.

Mnogi disidenti, koji su ga ranije doživljavali kao idola, okrenuli su mu leđa zato što kritikujuje, ne samo komunizam već i demokratiju. Sa najradikalnijim sovjetskim "zapadnjacima" imao je nepremostive razlike.

Optužili su ga da izaziva tradicionalnu paranoju tvrdeći da je Zapad  neprijateljski nastrojen prema Rusiji. Solženjicin ih je optužio da preziru ne komunizam, već Rusiju i ruski narod. Pravoslavno-patriotska pristrasnost nije prošla nezapaženo u zapadnim zemljama. Sarkastični novinari su ga nazvali „slovenskim Homeinijem“.

AUTOR: Vlastimir Ninin