'Slučaj Vladimira S. Kostića': Predsednik SANU i autokolonizacija Srbije

Nikada do sada u istoriji SANU nije se desilo da neko demonstrira protiv nje i njenog rukovodstva. Protiv SANU obično su bili neprijatelji srpskog naroda koji su je optuživali za nacionalizam, kao i političari čijoj volji se ova institucija nije pokoravala.

 Ali retko da su protiv nje bili intelektualci, a još ređe srpski narod koji je u vrhu SANU uvek video jednog od zaštitnika slobodne misli i svoje duhovne baštine. Očigledno da su se stvari radikalno promenile i da nisu onakve kakave su nekada bile. ..

Građani se pitaju s pravom: DA LI JE LIČNI STAV PREDSEDNIKA SANU VLADIMIRA KOSTIĆA UJEDNO I STAV SANU O KOSOVU I METOHIJI? I ako nije kao što pojedini akademici javno tvrde, onda se ponovo postavlja mnoštvo pitanja, među kojima su najznačajnija sledeća: ima li javni zastupnik SANU pravo na lično mišljenje, i ako ga ima, kakav je smisao institucije u kome, o narodnom trošku, svako ima pravo da radi šta hoće i šta mu je volja, i da priča šta mu padne na pamet?

Da li je takva institucija kompetentna da čuva narodnu tradiciju i nacionalno blago? Kako će vršiti standardizovanje najviših kulturnih i umetničkih vrednosti ukoliko nije sposobna da reši najbanalnija pitanja, kompetencije i artikulacije javnog mišljenja svog prvog čelnika i njenog dosta širokog rukovodstva.

Politička realnost, ili...

Prvi put se desilo da se predsednik ove institucije javno odriče teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta, pozivajući se na političku realnost, a da sama vrh Akademije o tome „mudro ćuti“, ne izjašnjava se, i jeftino se pravda da je reč o privatnom stavu njenog predsednika a ne o stavu same Akademije. U tom slučaju valjalo bi ih podsetiti, da Vladimir Kostić nije privatno lice, niti običan akademik koji ima pravo na svoj privatni stav, on je čovek kojeg su većinom glasova, dotična gospoda izglasali da ih javno predstavlja i zastupa i kao takav on sa njihovim blanko punomoćjem nije pozvan da iznosi svoja privatna mišljenja i fantazije nego i opšta mišljenja institucije na čijem je čelu.

Kroz njega, koji je javno izabran i čiji je mandat potvrđen, građani (poreski obveznici), iz čijih se džepova i finansira ova institucija imaju puno pravo da posumnjaju u njen legitimitet i legalitet, ako njen izabrani predstavnik i u neku ruku javni zastupnik ne iznosi stavove s kojima se ne slaže većina članova ove institucije.

SANU (ni)je elitistički klub

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) je najznačajnija institucija srpske nauke i kulture, a njeni članovi su ljudi od najvećeg naučnog i umetničkog zvanja i autoriteta, ili barem bi tako, po zakonu i nekom nepisanom pravilu trebalo da bude.

Naravno, ova institucija, kao deo srpskog naroda i srpskog društva, nije nikakav izdvojen elitistički klub, kako ga mnogi zamišljaju, ili kako bi mnogi želeli da bude...

Akademija kao i Crkva ili narod, su institucije, koje pored sve svoje jedinstvenosti i značaja, dele sudbinu države i naroda kome pripadaju i ne mogu, koliko god se pojedinci trudili, izbeći sudbinu naroda kome pripadaju. Ne mogu se osloboditi politike, bilo one dnevne ili strateške, nacionalne, a s njome i permanetnih intriga i igara, koje nužno prate turbulentne procese u kojima se srpsko društvo nalazi...

Intelektualci traže ostavku

Negativne pojave u društvu uvek su se odražavale i na život institucija, u tome SANU svakako nije nikakav izuzetak, naprotiv. To je mesto velike borbe koja bezmalo traje decenijama, a ovih dana posebno dobija na intenzitetu, kada je prvi put u srpskoj istoriji došlo do toga da su intelektualci (dosad devedesettrojica, potpisivanje se nastavlja), potpisali peticiju za smenu predsednika SANU Vladimira Kostića povodom njegove izjave o Kosovu, date još davne 2015. godine, a na pravoslavni Božić ove godine javno ponovljene i povtrđene...

Narod ovoj instiuciji, izgleda - ne veruje, i smatra je produženom rukom vlasti koja je pod stranim pritiscima spremna da se odrekne Kosova i Metohije koja predstavlja duhovnu vertikalu srpskog nacionalnog bića i smisao srpskog nacionalnog postojanja, središte kulture i duhovnosti, mesto na kom se oblikovalo sopstvo ovog naroda.

Globalističko-mundijalistička politika

Da se podsetimo Vladimir Đ. Kostić je na čelo SANU došao posle trećeg mandata Nikole Hajdina, koji je bio dugogodišnji postpetooktobarski predsednik SANU, koji se u velikoj meri pokoravao vladajućem establišmentu i preko institucije SANU izražavao uglavnom stavove globalističke i mondijalističke politike koja je počev od 5. oktobra 2000. godine, bila na snazi. Ta njegova aktivnost nije imala punu podršku članova SANU koji su još za života Dejana Medakovića pružali ozbiljan otpor, globalizaciji i uticaju stranog faktora koji pokušao da ovoj značajnoj instituciji srpske nauke i kulture bukvalo „polome kičmu“ i učine ga poslušnim oruđem svoje politike. U tom smislu Hajdinov uspeh bio je polovičan. SANU je delimično pacifikovao, relativno visokim akademskim dodacima koje su akademici u vreme Dejana Medakovića i njegovog predhodnika Aleksandra Despića mogli samo da sanjaju, tako da SANU nije bila izričita prilikom martovskih pogroma nad Srbima 2004. godine, o čemu rezignirano u svojim dnevnicima piše Dejan Medaković. Ali, takođe, u isto vreme SANU i njeno memorandumsko krilo, u odeljenju istorijskih nauka, odnelo je veliku i nepriznatu nacionalnu pobedu, naučnim skupom o Velikoj Srbiji, koju je tadašnje predsedništvo Akademije s Hajdinom na čelu odbilo da štampa. No, bez obzira na ovaj odnos, ovaj rad, odštampan u SKZ-u, u velikoj meri uspelo da pomogne Slobodanu Miloševiću da haško tužilaštvo odustane od optužbe za Veliku Srbiju, koja je bila temelj njegove optužnice i koja je suštinski odbacila njegovu krivicu za ratne zločine i genocid i tako spasila srpski narod od dodatnog međunarodnog poniženja. Iz ovog primera jasno možemo da sagledamo mnogo toga šta se u SANU dešava i zašto je ova institucija značajna. Da nije bilo SANU i međunarodnog skupa o Velikoj Srbiji, ne bi nas oprala ni Sava ni Dunav, jer su tadašnje srpske vlasti, okupirane od stranih službi bile sasvim servilne prema svakom njihovom interesu i zahtevu. Hajdin nije uspeo da spreči održavanje skupa, a autoritet i ugled pojedinih akademika u odeljenju istorijskih nauka poput Dejana Medakovića i Čedomira Popova, kao i Slavka Gavrilovića i Vasilija Krestića.

Predsedništvo nije zabranilo skup ali je zabranilo štampanje zbornika pod imenom SANU, čime je suštinski otpočelo pravi pravcati politički boj za strateške smernice srpske politike, zbog čega je značaj SANU od velike važnosti. Sam ovaj primer, konkretno odeljenje ovim svojim postupkom se uvrstilo u istoriju srpske nauke i kulture, dok je rukovidostvo SANU se svojim postupcima uvrstilo u istoriju beščašća i koji prati dug kontinuitet nacionalne izdaje.

Podrivanje društvenih i humanističkih nauka

Vremešni Hajdin, akademiju je podrivao iznutra tako što je jačao odeljenja tehničkih i medicinskih nauka a slabio odeljenja umetnosti, društvenih i humanističkih nauka, čime je polako dobijao glasačku mašineriju koja je dizanjem ruku opstruirala gotovo sve nacionalne projekte koji bi mogli da ugroze interese stranog okupatora i njegovih vazala u srpskom političkom vrhu. U tom kontekstu izjava Vladimira S. Kostića o Kosovu nije nikakav izuzetak, u SANU je uvek bilo beščasnika i podguznih muva, korisnih idiota i ljudi nedostojnih zvanja akademika, nacionalnog i javnog radnika. Dobrih (ili samoproglašenih) stručnjaka, ali moralno slabih ličnosti podobnih brojnim režimima koji su preko njih pokušavali, pokušavaju i pokušavaće da utiču na tok srpske nauke, politike i kulture.

Još od čuvenog Memoranduma iz 1986. SANU je bila u sukobu s političkim establišmentom, jer je u to vreme donela proročki dokument u kome je iznela svoj stav o problemima Jugoslavije, države za koju je rečeno da će se raspasti, ali i o širim problemima jugoslovenskog društva, kritikovan titoizam i samoupravljanje, izražena diskriminatorska politika prema srpskom narodu nasleđena još iz vremena Austrougarske, prenesena u Kominternu, a iz Kominterne inkorporinara u novu socijalističku stvarnost, gde je došlo do temeljnog i postepenog poništavanja svih tekovina narodnooslobodilačke tradicije, stvaranja novih nacija, poništavanja srpske istorije, ali i do najvećeg uzročnika i katalizatora društvene krize koji se ogleda u negativnoj selekciji, koja poput teškog i neizlečivog karcinoma nagriza srpsku nauku, kulturu i obrazovanje, talenovane ljude tera iz zemlje što rezultira nacionalnim odumiranja...Tom prilikom je prvi put javno i otvoreno naglašen kosovski problem i kosovsko pitanje, kao i genocidne radnje koje su dugo i sistemtski vršene nad srpskim narodom na ovom području. Dokument je, imao proročki karakter, i sve što je u njemu rečeno već se dogodilo upravo onako kako je napisano, čega nisu bili svesni ni sami pisci Memoranduma poput Vasilija Krerstića koji ga je 1990. godine, smatrao prevaziđenim dokumentom.

Opozicija komunističkom režimu

Od tog vremena SANU je postala deo narodne opozicije komunističkom režimu, i stavljena je na stub srama u odnosu na srpske neprijatelje a na pijadestal vrline u odnosu na srpski narod. Stoga su akdemici od strane političara prolazili kroz izvesnu torturu, radili su smanjenim finsijskim sredstvima a samim tim i srpska nauka je zanemarivana. Pod Slobodanom Miloševićem taj pritisak se pojačao, naročito kad je 46 akademika pristupilo DEPOS-u i javno zatražilo njegovu ostavku 1992. godine. SANU je bila proglašena za leglo nacionalizma. A bilo je pokušaja od strane raznoraznih političkih činilaca da se infiltritraju u ovu instituciju.

Razvoj drugosrbijanstva

Suštinski od 1992. godine SANU je politički i ideološki duboko podeljena institucija na Miloševićevo i opoziciono krilo. Pripadnici memorandumske grupe: Kanazir, Marković, Medaković, Krestić, Mihailović, uglavnom su bili na strani Slobodana Miloševića, isključivo što su smatrali da on u tom momentu štiti srpske nacionalne interese. U to vreme u okviru nacionalno orijentisane opozicije počinje da se razvija ideologija drugosrbijanstva, koju su u ime demokratije i građanskih sloboda podržavali čak i neki nacionalni krugovi, ali temeljna odlika i jednih i drugih bio je neprikosnoven stav o Kosovu, koji je u velikoj meri, tih godina iako podeljenu nekako odražavao jedinstvo SANU kao institucije. Jer akademici iako se po mnogim pitanjima duboko ne slažu oni se jedino slažu u odbrani imena i časti akademije.

Stav da Kosovo ne bi trebalo da pripadne Srbiji i da bi Srbi trebalo da se povuku s Kosova, je prvi put u okviru SANU nagovestio Aleksandar Despić, na godišnjoj skupštini 4. juna 1996. godine. Tom prilikom njegov stav (o kome u SANU nije prethodno bilo nikakve rsprave, tako da je on za mnoge bio iznenađenje) podržao je Pavle Ivić, a delimično i Dobrica Ćosić koji se još u to vreme zalagao za podelu i napuštanje Kosova i Metohije.

"Kosovski boj u SANU"

Od tog vremena suštinski je otpočeo pravi pravcati Kosovski boj u okviru ove institucije koji je još jednom podelio akademiju na raniju memorandumsku grupu oko koje su se okupljali nacionalisti i novu mondijalističku grupu kod koje se postepeno razvijala ideja da Kosovo treba prepustiti Albancima i njihovim američkim mentorima. Dejan Medaković je tada rezignirano napisao da se boji da Akademija neće odoleti stranom uticaju i pritisku. Kasnije, u svojim dnevnicima, koje je zabranio da štampa tadašnji direktor Zavoda ua udžbenike i nastavna sredstva Radoš Ljušić, Medaković je kao centar proalbanske i pronatovnske grupacije u SANU detektovao u Ljubisavu Rakiću, munovcu, prijatelju Milana Panića i Mahmuta Bakalija i članu Kosovske akademije nauka i umetnosti. U odeljenju društvenih nauka opasnu antisrpsku ulogu je igrao Vojislav Stanovčić koji je pred kraj života pokatoličio, dok je Dobricu Ćosića za antisrpstvo još 1988. godine, optuživao Vladimir Dedijer, smatrajući da se prodao slovenačkim jezuitima za obećanje da će jednog dana dobiti Nobelovu nagradu, zbog čega je zabranio skup o Jasenovcu.

Ova međusobna trvenja i lični sukobi bili su uglavnom daleko od očiju javnosti i o njima se jako malo zna, sem dobro obaveštenih krugova.

Lomljenje kičme Odeljenju istorijskih nauka

Iz svega ovde navedenog jasno proizilazi da je izjava Vladimira Sv. Kostića o Kosovu, iz 2015. godine, dobro utemeljena i ukorenjena u politici njegovih prethodnika, koji su uspeli da polome kičmu odeljenju istorijskih nauka i da od njega naprave najponiznije poslušnike, a da jednostavno uguše odeljenje društvenih nauka, gde je glavu i najsnažniju poziciju zauzeo Tibor Varadi, i njegovi doglavnici u liku Koste Čavoškog i Aleksandra Đ. Kostića, koji suštinski imaju zadatak da temeljno sprovedu „sorošizaciju“ odeljenja društvenih nauka, što se na najbolji način videlo prilikom izbora Alpara Lošonca i Pavla Petrovića za dopisne članove SANU.

Suštinski ta antisrpska zavera najviše je došla do izražaja prilikom izbora u članstvo za akademiju u novembru 2018. godine, kao i u vreme reizbora Vladimira Kostića u aprilu 2019. godine. Tom prilikom, u prvi plan su izbili provereni srpski nacionalisti; Kosta Čavoški i Vasilije Krestić, koji su postali stub političke moći i ugleda na kome se zasniva uticaj i autoritet aktuelnog predsednika SANU Vladimira Kostića.

Promena ponašanja Koste Čavoškog

Čavoški koji je napadao Slobodana Miloševića, i optuživao za izdaju Kosova 1998. godine, prema Vladimiru Kostiću, a naročito prema Tiboru Varadiju počeo je da se ponaša krajnje poltronski, odobravajući sve odluke i mahinacije koje su ovi radili prilikom izmene statuta SANU i totalitarizacije njihovog rada, i smene Časlava Ocića sa mesta sekretara odeljenja društvenih nauka u maju 2017. godine, kao i izolacija Časlava Ocića i Danila Baste priliko izbora novih članova odeljenja, u čemu su im na najbolji mogući način pomogli istoričari: Vasilije Krestić, Mihailo Vjovodić, Mirjana Živojinović, Gojko Subotić i Momčilo Spremić, čime se maksimalno pokorili volji soroševaca i drugosrbijanaca.

U tom smislu iako je Vladimir Kostić očigledno da ima zadatak da prvo priznanje Kosova dođe iz SANU, u čemu ga podržavaju akademici Dušan Kovačević i Ljubomir Simović, posle čega je lakše biti srpskim državnim vlastima da uspostave dipolomatke odnose s Prištinom, čime se pritisak na Srbiju neće prestati nego će se naglo povećati. A SANU kao izvorno anitititoistička institucija, na kraju će biti ta koja će suštinski sprovesti politiku AVNOJ-a i učestvovati u daljoj destabilizaciji i dezintegraciji Srbije, što je više nego očigledna izdaja nacionalnih interesa, zbog čega su se nacionalno opredeljeni srpski intelektuaci javno pobunili.

Odbrana lika i dela Vladimira Kostića

Paradoksalno, upravo je Vladimir Kostić bio taj koji je tražio 2015. godine da se akademici otvoreno i javno izjasne o Kosovu i Metohiji kako bi za njegov lični stav postao i zvanični stav SANU. Preko novina prvi su krenuli u izjašnjavanje Ljubomir Simović i Dušan Kovačević, ali su u jednom momentu prestali. Zaustavljeni su bukvalnom donkihotovskim jurišom Časlava Ocića i Danila Baste koji su uključivanjem javnosti u zakulisne radnje SANU bukvalno usporili ali ne i zaustavili proces priznanja kosovske nezavisnosti u okvirima najveće i najznačajnije srpske naučne i umetničke institucije. Časlav Ocić je publikacijama Sporovi o budućnosti i SANU, u dva toma, bukvalno predočio čitavu lepezu problema koji su pratili kako odeljenje društvenih nauka, isto tako i druga odeljenja, kao i kompletnu prepisku i raspravu koja se odvijala tim povodom. Naročito je zbornik radova, Kosovska vertikala i neokolonijalna horizontala, naravno po hajdinovskoj proceduri („demokratskom većinom“ članova Predsedništva), bio jednostavno odbijen. Pre toga je predsednik SANU (uz stopostotnu podršku članova Predsedništva) zabranio održavanje skupa o Kosovskometohijskom pitanju koji su pripremili Odbor za ekonomska pitanja i Akademijski odbor za proučavanje stanovništva i pomkratkom postupku smenio Časlava Ocića s mesta predsednika ovih dvaju odbora.

U odbrani lika i dela predsednika SANU Vladimira Kostića, najviše se istakao Kosta Čavoški, koji je počeo u odeljenju društvenih nauka da se ponaša bezmalo kao neki politički komesar iz vremena staljinizma.

Paradoksalno, u javnosti postoji uverenje da je Čavoški nacionalista i branič Kosova, a upravo je on bio prvi potpisnik da se Vladimir Kostić ponovo bira za predsednika SANU, dok su srpski istoričari, u tuđe, susedno odeljenje ubacili potpuno nekometentne ljude, zarad međunacionalnog ključa koji propagira, naravno u interesu nacije čiji je pripadnik, Tibor Varadi.

Čime je V. Kostić zasenio Čavoškog?!

Postavlja se pitanje, čime je Vladimir S. Kostić zadivio lažnog patriotu Čavoškog, i zašto je pokleklo Odeljenje istorijskih nauka? Zašto se ponašaju kao žrtve stokholmskog sindroma, ili tačnije rečno, ko ih je, kada i gde, duhovno silovao i kastrirao?

Srpski intelektualci, potpisnici apela za smenu Kostića povodom izjave o Kosovu, pokušavaju da koliko znaju i umeju zaustave proces priznanja kosovske nezavisnosti u SANU i poručuju njenom predsedniku i članovima predsedništva da je bolje da takva akademija ne postoji nego da posluži kao oruđe potčinjavanja naše zemlje njenim neprijateljima. Drugim rečima, trude se da SANU S. ne bude katalizator, ako ne i glavni protagonist, autokolonizacije Srbije.

Doduše, to mnogo ne brine Vladimira Sv. Kostića. On je sasvim siguran u uspeh svoje misije sve dok mu provereni srpski „nacionalisti“ u SANU čuvaju leđa.

Glas javnosti - Bojan Drašković, na Bogojavljenje, 19.1,2021.

SKINI APLIKACIJU