SLOBODAN VLADUŠIĆ: Savremeni danak u krvi

Dok sam slušao drugara koji mi priča o udžbeniku biologije iz kojeg uči njegov sin, setio sam se scene iz romana Na Drini ćuprija. Nekada se to zvalo danak u krvi, a danas odlazak u školu

Nedavno sam sedeo s jednim prijateljem, koji ima sina u osnovnoj školi. Razgovarali smo o čuvenom udžbeniku iz biologije. Taj moj prijatelj mi je govorio kako njegovog sina u školi uče da nije dečak već da tek treba da odluči šta će (sve) biti. Potpuno očajan, pitao me je: ko ima pravo da TO govori mom sinu? Dok sam ga slušao, setio sam se scene iz romana Na Drini ćuprija, gde Osmanlije majkama otimaju mušku decu. Nekada se to zvalo danak u krvi, a danas, izgleda, odlazak u školu.

Umesto ko, bolje je pitati se, na samom početku, zašto? Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, iako počinje jednim (naoko) vrlo jednostavnim tekstom koji je napisala štićenica Svetskog ekonomskog foruma, izvesna Ida Auken. Naslov teksta glasi (doslovno): Dobro došli u 2030: ništa ne posedujem, nemam privatnost a život nikada nije bio bolji. Evo kako tekst počinje: ,,Dobro došli u godinu 2030. Dobro došli u moj grad – ili bi trebalo da kažem ’naš grad’. Ja ne posedujem ništa. Nemam automobil, nemam kuću, nemam bilo kakve aparate, niti odeću. To vam možda izgleda čudno, ali za nas, u ovom gradu, to je potpuno razumno.“

Prvo što čitalac zapazi u ovom (prividno) idiličnom i vedrom tekstu jeste da se posed stvari pretvorio u pravo upotrebe stvari. Na prvi pogled, izgleda kao da možemo da koristimo sve što smo ranije poželeli da imamo (a nismo mogli). Međutim, ono što se u tekstu ne kaže – a ne kaže se mnogo toga – jeste da nas posed nad stvarima čini slobodnim. Ako nemamo ništa, onda to zapravo znači da smo potpuno zavisni u odnosu neki centar moći koji sve to poseduje i koji nam daje pravo da mi to koristimo… sve dok on to želi. Ukratko, Ida Auken idealnim gradom naziva idealni logor u kome su ljudi pretvoreni u robove koji u svakom trenutku mogu da budu lišeni prava na, primera radi, hranu – ako su recimo, bolesni ili stari, ili ako centar moći koji raspolaže hranom, tog jutra, prosto rečeno, poželi da tog roba više nema.

Razume se, čitalac se sada pita kako će ljudi biti naterani da budu deo tog logora? Odgovor na ovo pitanje nudi nam sam tekst Ide Auken. Imaginarna junakinja koja uživa u ovom gradu budućnosti ne spominje ni oca, ni majku, ni brata, ni sestru, ni sopstvenu porodicu – dakle, junakinja je, u stvari, usamljena u tom mnoštvu ljudi poput nje, zato što je lišena bilo kakvih trajnih i stabilnih veza s drugim ljudima.

Dresirani na samoću

Još je Aristotel u Politici znao da tiranska vlast mora da ljude drži međusobno razdvojene. Naravno, to se neće dogoditi tako što će vam neko upasti u stan i nasilno vas odvojiti od vaših bližnjih. Postoje mnogo suptilnije tehnologije koje se baziraju na savremenoj propagandi. Ideja je jednostavna: ljudi postaju usamljeni tako što se veštački stvara atmosfera u kojoj će usamljenost ljudi postati „prirodna“. Recimo, ako svaki kontakt između muškarca i žene može da se tumači kao seksualno nasilje, onda je jasno da će se muškarci uzdržavati od bilo kakvog kontakta. Ako se devojčica od mladosti uči da je biti majka sramota za nju, onda će verovatno život posvetiti karijeri, dok će seksualne potrebe zadovoljavati usputnim partnerima, brižno pazeći da ne zatrudni. Ukratko, ljudi će biti dresirani da budu sami. Među papirima u svojoj arhivi nalazim i nekoliko tekstova koji potvrđuju uspešnost ovog treninga: u tekstu pod naslovom Amerikanci žive sami više nego ikada ranije, navodi se podatak da 28% američke populacije živi u jednočlanim domaćinstvima (u poređenju sa 13% iz 1960. godine). Tekst Osećaš se usamljenim: previše vremena na socijalnim mrežama može biti razlog donosi rezultate koji pokazuju da je stepen upotreba socijalnih mreža povezan s pojačanim osećanjem socijalne izolacije. (Pitanje da li socijalne mreže uzrokuju ovo osećanje ili ga ublažavaju, ostavlja se, jasno, po strani.)

Pored ove fizičke ili spoljašnje usamljenosti postoji i druga, unutrašnja usamljenost, koja se nameće upravo preko fenomena „rodnog identiteta“, odnosno svesnog dezorijentisanja dece. Pol deteta je biološka datost, ali to je isto tako i čin prvobitne, bazične orijentacije u svetu, jer se dečaci i devojčice biološki razlikuju, kao što to znaju svi biolozi osim autora udžbenika s početka teksta. (Pitanjem da li to sme da se kaže, bavićemo se kasnije.) Dečak postaje svestan da je dečak, a devojčica da je devojčica. Kada se pol ukine, odnosno kada se deca dresiraju kao da pol ne postoji, onda umesto dečaka i devojčica, koji imaju svoje mame i tate, dobijamo osobe koje tek treba da odrede svoje identitete. Neka od tih bespolnih osoba će se izjasniti kao devojčica, neka kao dečak, a neka ni kao devojčica ni kao dečak; neka će tvrditi da je mačka, pa će se u bližoj budućnosti susresti s konzervativnim, fašistički orijentisanim mačkama koje neće da se pare s njom, jer ne priznaju njen „rodni identitet“; neka bespolna osoba će pak dići ruke od ljudskosti, pa će tražiti da bude tretirana kao alien, odnosno kao neljudsko biće strano svim ljudima i svim životinjama.

Bez obzira šta se izabralo da se bude, svi ovi izabrani „rodni identiteti“ su samo suplementi koji prikrivaju unutrašnju prazninu čoveka koji negira svoju biološku datost u većoj ili manjoj meri: upravo zato što može da zamisli da bude bilo šta, uključujući tu i bića koja nisu ljudska, ova osoba prećutno pristaje da bude tretirana tek kao živo biće, odnosno kao biočestica s fluidnim, nestalnim identitetom koji u svakom trenutku može da se promeni. Stalna je, možda, samo usamljenost ovih biočestica. Naime, možemo se zapitati kako osoba čiji identitet nije stalan može da ostvari tajne i stabilne veze s drugim ljudima, budući da ovoj osobi trajnost u najvećoj meri nedostaje i u vlastitom životu. A ona nedostaje upravo zato što svaki put kada dođe do trenja između njih i sveta, ove osobe mogu da promene identitet, nadajući se da će se problem tako rešiti sam od sebe. Dakle, umesto da učestvuju (takvi kakvi jesu) u svetu ili da svet menjaju ako taj svet želi da im ukine slobodu da budu to što jesu, ovi ljudi se povlače u usamljenost svog identiteta, koji onda sami menjaju, da bi ugodili svetu, ostavljajući svet da bude onakav kakav jeste, dakle, nepromenjiv.

Slučaj Lize Litman

Teško da je moguće zamisliti bolje robove od ovako dresiranih ljudi.

Naivni čitalac može da me pita: a šta je sa onim ljudima koji se prirodno ne osećaju prijatno u svom biološkom polu? Verujem da je takvih ljudi veoma malo i smatram da im treba pomoći i zaštititi ih. Međutim, tema ovog teksta i nisu takvi pojedinačni slučajevi, već stvaranje društvene klime u kojoj se „rodni identitet“ nameće kao jedini dozvoljeni identitet, a koji se potvrđuje upravo kroz čin negacije biološkog pola. Lekar i istraživač Liza Litman je u jednom intervjuu 2018. godine kazala da su roditelji s kojima je bila u kontaktu „opisali vrlo neobičan obrazac transrodne identifikacije, gde više prijatelja ili čitava društva istovremeno [moj kurziv] počinju da se identifikuju kao transrodne osobe“ (tj. da osećaju nelagodu zbog svog biološkog pola i želju da drugačije „rodno“ identifikuju).

Litmanova dalje nastavlja: „Bila bih neozbiljna, ukoliko ne bih razmotrila socijalnu zarazu i uticaj vršnjaka kao potencijalne faktore koji utiču na ovaj fenomen.“ Drugim rečima, Litmanova se ponela kao pravi naučnik, pokazujući da želja za promenom pola nije samo urođena potreba već u vrlo velikoj meri posledica učinka društvene klime koja utiče na mlade i koja čini promenu pola društveno poželjnom. Umesto da ovaj sasvim logičan zaključak bude uvod u tolerantno i naučno razmatranje „rodnog identiteta“, Litmanova je bila izložena organizovanoj kampanji koja je dovela u pitanje njen ugled i naučnu reputaciju.

Utišati naučnike!

I nije jedina koja je tako prošla: doktor Alen Džozefson je na jednom panelu 2017. godine kazao: „Ne dozvoljavamo im da glasaju, ne dozvoljavamo im da voze – ali ćemo zato deci od osam-devet godina dozvoliti da odluče da više nisu dečaci ili devojčice. Neverovatno!“ Džozefson je posle ove izjave bio smenjen s mesta direktora Odeljena za dečju i adolescentsku psihijatriju i psihologiju Univerziteta u Luisvilu. U ime tolerancije. Ima još takvih zanimljivih, „tolerantnih“ primera: profesor Germund Heslou, sa Univerziteta u Lundu (Švedska), osmelio se da kaže da su razlike između žena i muškaraca biološki utemeljene i da zato rod (gender) ne može biti posmatran samo kao socijalna konstrukcija: tolerantno je optužen za transfobiju i antifeminizam, a njegov univerzitet je isto tako tolerantno pokrenuo istragu protiv njega.

Jasno je da se naracija o rodnom identitetu ne može održati u slobodnoj diskusiji s naukom i zato se naučnici moraju utišati ili prepodobiti tako da, rečima jednog nemačkog pisca iz 1949. godine, ne samo priznaju prvenstvo vlasti „već i da intenzivno rade na logičnom obrazloženju tog prvenstva“. Ovaj progon naučnika nije samo poruka naučnicima nego i svima ostalima: tako prolaze oni koji se bune. Oni pak koji pristaju na naraciju o „rodnom identitetu“ dobiće moć da ugrožavaju svakoga ko tu naraciju dovodi u pitanje. Ljudima se, dakle, šalje poruka da prihvatanjem naracije o „rodnom identitetu“ postaju „svemoćni“, a to deluje privlačno, zar ne? Međutim, „svemoć“ je samo iluzija: ti ljudi postaju, nažalost, samo sredstva na putu za idealni logor.

Ukratko: kada se naučnici poput Litmanove i ostalih utišaju, na njihova mesta će doći robovi koji će igrati ulogu „naučnika“. Proces je uveliko počeo: već sada je tzv. preterana žalost za pokojnom bližnjom osobom proglašena za bolest, a uskoro će cela javnost biti tako podešena da nikome ne padne na pamet da argumentima i pozivanjima na vrednosti kao što su hrišćanstvo ili humanizam dovede u pitanje ovaj proces velikog „rodnog“ osamljivanja ljudi, koji se tako pripremaju za život u gradovima u kojima neće imati ni mamu, ni tatu, ni brata, ni sestru, ni vaginu, ni „pišu“, ni muža, ni ženu, ni ćerku, ni sina, a ni trunčicu slobode jer će „sve što učine, pomisle ili sanjaju biti negde zabeleženo“ – citiram ponovo Idu Akunen. I da nastavim njenim rečima: „Sve u svemu, to je dobar život.“

Da, naravno.

Vratimo se sada na udžbenik iz biologije kojim počinje naš put u Idinu budućnost.

Resorni ministar treba da pomenuti udžbenik jednostavno povuče iz upotrebe. Sve manje od toga je mazanje očiju javnosti.

Roditelji, sa svoje strane, treba da shvate sledeću jednostavnu istinu: ako žele da osobe koje su stvorili i ubuduće budu njihova deca, onda će morati da tu decu u velikoj meri vaspitaju sami. Uporno, svakog dana. U suprotnom će ostati bez njih. (Znam da zvuči patetično, ali istina je upravo takva.)

SKINI APLIKACIJU