SLOBODAN RELJIĆ: Kineska škola i srpske vrednosti

Biće dobro ako kinesko potiskivanje Zapada iskoristimo za sopstveno oslobađanje od evropskih dobročinstava. To nije lak posao, ali je smisleniji nego „dobrovoljno ropstvo”

Na scene iz crtanih filmova – kad se miš isprsi i preti mački, kad joj on dođe – ličio je put nemačkog kancelara Olafa Šolca prošle nedelje u Peking. Opasni Olaf je pred put objavio autorski tekst (to je danas znak da si „odlučio” da misliš, pa makar i odlučno glupo) u kome je „oštro”, kao što priliči kancelaru koji je naslednik Bizmarka, sasuo Kinezima u lice: „Nemačka i Kina će sarađivati, ali…” To je ono strašno „ali” zbog koga Si Đinping nije mogao da zaspi kad su mu javili za nemačku poruku o stanju stvari. Zacenuo se od smeha. „Ali” Šolc, dakle, neće „zanemariti ni kontraverze”.

Naravno, kontraverza nad kontraverzama je – Rusija. Da Kinezi, kad im Šolc kaže, shvate i – zategnu omču Rusima oko vrata. Iako su zapadni mediji javljali kako se u Pekingu govori i ponavlja „da njihovo prijateljstvo sa Rusijom ‘nema granica’”. Iako je, upravo završeni XX kongres KP Kine bio događaj kojim je takva politika prema savremenom svetu potvrđena.

U Šolcovom „autorskom tekstu”, koji je pre svega pisan za uznemirene Nemce, sve je izvedeno do jasnosti koja nema veze sa stvarnošću. Dakle, „ruska agresija na Ukrajinu brutalno ugrožava međunarodni mir i bezbednost. Ruski predsednik Vladimir Putin ne okleva ni da preti nuklearnim oružjem, što bi bio prelazak preko crvene linije koju je čovečanstvo iscrtalo. Početkom ove godine, Kina je u zajedničkoj izjavi sa drugim stalnim članicama SB UN jasno istakla da se protivi toj ideji, čak i pretnjama da bi nuklearno oružje moglo da bude upotrebljeno. Kao stalni član tog tela, Kina ima posebnu odgovornost. Jasne reči koje su iz Pekinga upućene Moskvi su važne da bi se osiguralo poštovanje Povelje UN.”

Amnezija ili dvostruki aršini?

Šolc koji, do polovine februra ove godine, nije znao – dok mu Putin u Kremlju a na očigled sveta – nije rekao da je u Evropi bilo rata od 1945, sad je opet izvikao da „ti principi uključuju poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih država i da nijedna zemlja nije ‘dvorište’ druge, uz napomenu” – sad će čitalac da vidi da je Šolc ovaj put stavio prst na čelo – dakle, „uz napomenu da to važi za Evropu u pogledu Ukrajine”, a onda je opet pustio ruku – i „za Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku”. U pogledu Srbije i Srba i dalje ne važi.

Šolc brzo uči, ali još brže „zaboravlja”. I kao tipični vladar nekadašnje kolonijalne sile (iako je Nemačka tu bila drugorazredni igrač po osvajanju, iako ne po brutalnom ponašanju) zaboravlja da je zapadno uređivanje sveta „u mirnom periodu”, koje je predvodila Amerika a sasluživao NATO, odnelo bar 20 miliona života, uglavnom na tim kontinentima.

Posle te velike lekcije koja će u Aziji, Africi i Južnoj Americi biti slušana, ako do nekog dođe, kao pokvarena ploča – beskompromisni Olaf Šolc se nije se upuštao u „tajvanske principe” koje postavlja Amerika – a na koje su Kinezi alergični. Jer, premijer je takve suverene zemlje da se ne sme upupštati u sve suverenitete. Zna on da će mu američki ambasador izvući uši, ako bi se mašio mantre principa „Jedna Kina”. Ali, Kinezi su razumni ljudi. Neće čoveku stajati na muku. Nek’ priča šta sme. Pa je na sastanku sa Si Đinpingom Šolc „zatražio” od Pekinga da iskoristi svoj „uticaj” na Moskvu „da se povuče iz Ukrajine i zaustavi napade pod kojima svakodnevno pati civilno stanovništvo”. Si se nasmešio. Kinezi se uvek smeše.

Od svih strašnih „kontroverzi” kojima je pretio, Kinezi su klimnuli glavom za – upotrebu nuklearnog oružja. Da, stvarno ne bi valjalo da se to koristi. Ali, ima li većeg uspeha? Nema. Samo što to nije ni bilo sporno. Ne bi bilo sporno ni u Kremlju! Međutim, Nemci su morali da progutaju još jednu veliku žabu: „Zato što smo kineska vlada, predsednik i ja, mogli da izjavimo da se u ovom ratu ne sme koristiti nuklearno oružje, samo to je celo putovanje učinilo vrednim”, rekao je Šolc na skupu njegove Socijaldemokratske partije. I valjda je usledio frenetičan aplauz. Svaka glupost mora da se odmah maskira, objašnjavaju majstori manipulisanja javnog mnjenja svojim klijentima.

Tema „nuklearno oružje u Ukrajini” nastala je, ako se sećate, kad je Njujork tajms baveći se Vladimirom Putinom (pošto se nije razboleo kako su oni navijali tih nedelja) došao do misli da je on pravoslavac i da – kao takav neće biti beskrupulozan kao oni – te da je isključeno da će se upuštati u tako mračne stvari. Putin je odgovorio da je tačno i da oni gledaju da čine što manje surovih stvari, ali ako budu napadnuti… Neka njihov neprijatelj zna da će se braniti svim sredstvima. I to nije blef, rekao je.

Pare ne znaju za nacionalnost

Šolc se ničega ne seća. Ali Si Đinping je, kako je prenela državna kineska televizija, naglasio da u „vremenima promena” Nemačka i Kina, dve velike zemlje koje imaju uticaj, treba više da sarađuju zbog svetskog mira.

Šolc nije bio smešan samo Kinezima. Noa Barkin, ekspert za nemačko-kineske odnose u američkoj istraživačkoj firmi „Rodijum grup”, objašnjava da je „odluka da Šolc putuje s privrednom delegacijom je problematična”. „Kad su ‘teške teme’ na stolu – poput Rusije i Ukrajine, Tajvana, ujgurske manjine i ljudskih prava – ne mogu u susednoj sobi direktori kompanija razgovarati o ulaganjima i saradnji”, podsetio je Barkin u Gardijanu. Ali, to nije kraj Šolcovog „crtaća”.

Kineske kompanije su na korak da kupe „značajan udeo luke Hamburg”. Da, da. Onaj Hamburg. Ponos Nemačke. I jesu Nemci – kad su se pre nekog vremena Kinezi pojavili sa idejom da kupe akcije Mercedesa – skočili. Odlučno: ne! To je deo nemačkog identiteta. Otkud to? Zar nisu baš Nemci insistirali na „slobodnom protoku ljudi, kapitala i ideja” – svega što njih zanima da kupe, po povoljnim cenama? Kinezi? Neće moći.

Sad se opet Šolcova vlada zaljuljala. „Ne manje od šest vladinih ministara je burno reagovalo. Sporazum bi, kako su tvrdili, dao Kini značajan uticaj na vitalnu nemačku infrastrukturu”. Nemačkim ministrima, naravno, „vitalnu nemačku infrastrukturu”, ne ugrožavaju desetine hiljada američkih vojnika u bazama širom zemlje.

Međutim, došlo doba da se Kinezima mora dozvoljavati da kupuju. Pare ne znaju za nacionalnost, još je jedna od dosetki mislilaca iz „međunarodne zajednice” (kako je sebe voleo da zove Zapad) dok su oni kupovali i pljačkali. I, Šolc se pri prodaji luke Hamburg dao na obećanja da je „ograničio veličinu i uticaj kineskog udela, smanjivši ga na 24,9 odsto”. Šolc, bivši gradonačelnik Hamburga, nije mogao da se pojavi u Pekingu bez „poklona za Sija”.

Doba da se ravnopravnost proba

Nije prošlo ni nedelju dana a da Kinezi, na otvaranju Međunarodne trgovinske izložbe uvozne robe i usluga u Šangaju, nisu „dozvolili video-obraćanje predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, jer je sadržalo kritiku specijalne operacije ruske vojske u Ukrajini i poziv da se smanji trgovinska zavisnost od Kine”.

Eto, znalo se da uvek morate da pazite šta ćete da govorite kad dolazite u Brisel, Vašington, Berlin, ali se podrazumevalo da kad oni dolaze negde – smatraju normalnošću da „drže lekcije” domaćinu. I, došlo doba da se ravnopravnost proba: mi nećemo da vas učimo šta treba da radite, ali odbijamo da slušamo vaše pametne savete koje nismo tražili.

Ako se setite bizarnog lica koje je pod tim imenom nedavno dolazilo u Beograd, razumećete da se Kinezima nema šta prigovoriti. Naprotiv! Hvala im za čin koji bi trebalo da posluži kao osnova za pravilo – za novi svetski poredak koji nastaje. Lica kao Šarl Mišel rastu u evropskim političkim poljima kao korov. I šire se bez „stida i srama”, insistirajući da se njihove bedastoće uzimaju kao naredbe.

Dakle, ako vam se činilo da priča o poseti miša Olafa kineskoj mački (koja od Denga Sjaopinga (1978-1992) uči i naučila je lekciju: „Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe”) nema veze s nama – znajte da grešite, jer ima, i te kako. To što „obojena revolucija” u zametku nije uspela da poništi rezultate izbora u Republici Srpskoj – ima veze s tim što „međunarodna zajednica” liči na hajdučku družinu koja ne stiže gde je pre stizala. I što je u svetu sve više onih kojima je njihova pretnja, što bi rekla deca, smaranje.

Desetina specijalnih izaslanika iz NATO država na Zapadnom Balkanu nema narednika koji zna kako se „to” radi. Odavno je najvažnije u moći Zapada ono što mi mislimo i pričamo – da oni sve znaju, sve kontrolišu, niko im ništa ne može, itd. Pa su kao takvi, pred nama svemogući, nama poslali i Kristijana Šmita, zapadno nadbiće da se upodobi u ulozi Visokog predstavnika „međunarodne zajednice”. I Šmit, advokat sa iskustvom parlamentarnog državnog sekretara u nemačkom Saveznom ministarstvu odbrane (2005- 2013) i parlamentarni državni sekretar u nemačkom Saveznom ministarstvu za ekonomsku saradnju i razvoj (2013-2014), razvija BiH do njenog konačnog pada. Čovek koji zna šta je zakon zasedne protivno osnovnim pravilima uvođenja u funkciju i – radi.

Kad smo već počeli s pričom kako Nemačka „drži lekcije” Kinezima, podsetimo se da je i Šmit na tim terazijama. Kina ne priznaje njegovo ustoličenje bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, koja je obavezan, najobavezniji deo ustoličenja.

Mudrost narodnih poslovica

Dobro, pored uloga kao što su kupovanje trećine udela jedne četvrtine luke Hamburg od strane kineskog državnog brodarskog preduzeća i kineskog udomljavanje 12 nemačkih giganata kao što su Folskvagen, Dojče banka, Simens, BASF – mali poligoni u kojima Nemačka podiže svoj ego, kao što je BiH, nisu na stolu. Što ne znači da neće biti.

Nemački ulog je veliki – ostati u prvoj ligi ili se preseliti u niži rang takmičenja na svetskom tržištu. Kineski ulog je vreme – postati najmoćnija ekonomija sutra ujutro ili sutra u podne.

„Ne plašite se što idete sporo, plašite se da se ne zaustavite”. (kineska poslovica)

Imali su i Nemci sličnih poslovica: „Langsam, aber sicher!” (Polako, ali sigurno!) Međutim, oni su od Amerikanaca naučili da je tradicija glupost koju treba baciti na smetlište istorije. A to se plaća.

U meri u kojoj smanjimo svoje samoponištavanje na „evropskom putu” – imaćemo snage da razumevamo gde se uspostavljaju principi budućeg sveta. Kad bi to shvatili bilo bi nam mnogo lakše. Jer, mi nemamo gde da žurimo. Na Zapadu će nam razbiti glavu. Ako bude trebalo i dva puta. I više puta. Jednom Amerikanci, jednom Nemci i – jednom zauvek Veliki reset Klausa Švaba. Ovo se ne odnosi samo na Srbe u BiH. Niti na Srbe na Zapadnom Balkanu (koji je, inače, na istoku poluostrva). Već na sve naroda na Zapadnom Balkanu.

Paradoksalno, s obzirom šta nas uči zapadni (post)demokratski sistem – odgovornost je ovde – pre svega na narodu. Sve što pustite danas udariće vas sutra. A oni koje pustite – oni koji sebe proizvode u klasu koja se zove „elita” i s kojima zapadni upravljači brišu pod (a nadoknađuju ih našim parama) – oni ne planiraju da budu s narodom. Oni nemaju svoj narod. Njima je domovina tamo gde im je dobro. Oni imaju svoje „kućice slobodice” po Švajcarskoj ili u indijskim državama na rubu evropskog kontineta, njihova deca tamo uče škole i tamo se vežbaju poslovanju s parama koje su skinute s narodne kože, oni neće SMS-om skupljati neki sitniš da se leče po najskupljim klinikama… To je ekskluziva narodne dece.

Narodi sposobni da nastupaju u budućnosti to shvataju na vreme, a oni drugi nestaju u mulju istorije. Sve to košta. Ali, zalog je opstanak. Pošto smo svoje škole dogurali dotle da smo pobacali one male knjižice sa naslovom „Narodne poslovice” (koga to zanima u XXI veku?) učimo od onih koji znaju da je vrlo važno da se to (sa)čuva.

„Ako si se spotakao i pao, to ne znači da ideš pogrešnim putem”. Poslovica, kineska naravno. Ne bi valjalo da sad pomislimo kako je propast ideje da postanemo Evropljani (unijatski), naznaka da bi trebalo da učimo kineski – da bismo postali Kinezi. Kinezi nemaju potrebu da nam nameću da budemo drugorazredni Kinezi, kao što nam iz Pariza i Berlina nude da budemo – donji sprat EU.

Biće sasvim dovoljno, i najbolje što može da nam se desi, da kinesko guranje zapadnjačkog u drugi plan iskoristimo za sopstveno oslobađanje od evropskih dobročinstava. Da se izborimo da možemo da – i sa Zapada i sa Istoka – izaberemo ono što mislimo da nam treba. To nije lak posao, ali je smisleniji nego „dobrovoljno ropstvo” koje nam nudi Zapad. Za to valja prihvatati da to sve traje. I da podrazumeva žrtvu. I da šoping-mol nije crkva.

SKINI APLIKACIJU