Glas Javnosti

SLOBODAN ANTONIĆ: Ukrajina, Srebrenica i kolonijalni ološ

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Rusija je ušla u Ukrajinu i time ozvaničila kraj američke svetske hegemonije, koju smo od milošte zvali „Novi svetski poredak“.

Šta će dalje biti videćemo. SAD je u tipičnoj  Tukididovoj zamci. Dok američka dominacija ubrzano slabi, Vašington je u iskušenju da ugled spasava ratom protiv rivala u usponu – Rusije i Kine.

No, angloamerička imperija je u fazi senilnosti, i to ne samo zbog Bajdena (79). Nensi Pelosi (82), predsednica američkog Donjeg doma, u zvaničnom obraćanju, Ukrajinu hladnokrvno zove „Xungari“. A Liz Tras (45), britanska ministarka diplomatije, meša Baltičko i Crno more, dok tokom zvaničnog sastanka s Lavrovom izjavljuje da su Rostov i Voronjež u Ukrajini.

I takva sklerotična i analfabetska politička elita da parira Putinu i Đinpingu? Pa, teško.



Ali, da se držimo mi naše muke. Veselin Simonović, kolonijalni novinar, danas već direktor Nove.rs, objavio je sledeće: „Predložio sam urednicima (Nove.rs) da sve najvažnije kandidate na svim izbornim nivoima (u Srbiji) pitaju da li podržavaju teritorijalni integritet Ukrajine“ – kao test pitanje „za koga glasati“.

Dakle, isti oni koji nam uši probiše s „prihvatanjem realnosti na terenu“ i da smo „Kosovo dobili ratom, pa onda i izgubili ratom“, odjednom su se setili „međunarodnog prava“ i „teritorijalnog integriteta“.

Eno, koliko još pre neki dan, Biljana Srbljanović na pitanje zašto Zapad samo Srbiji nije priznao njene ju-granice, odgovara: „Po principu pobednika. Ko je jači. To je međunarodno javno pravo oduvek“.


E, pa lepo. Ako je za Kosovo međunarodno javno pravo „ko je jači“, onda ne možete sada da se žalite kako Rusi krše međunarodno pravo. Ne, oni baš poštuju to vaše pravo. Baš doslovno kako ga je objasnila ova naša velika humanistkinja i pacifistkinja.

Međutim, kvislinški trbuhozborci sada pokušavaju da nas nahvataju na nedoslednost. „Putin je ovim zabio nož u leđa Srbiji u njenoj borbi za Kosovo“, podučava nas samozvana „doktorka političkih nauka“, Aleksandra Jerkov. Ona kaže da je Putin, priznajući Donjeck i Lugansk, zapravo retrospektivno legitimisao zapadno priznanje Kosova.

Neće biti. Međunarodno pravo je vrsta opšteg dogovora kojim sve strane javno preuzimaju tačno određene obaveze. Ne može ona strana koja ga je dvaput brutalno prekršila – najpre zločinom protiv mira (1999), a onda priznanjem protivpravne secesije (2008) – sada da se žali da neko drugi „krši međunarodno pravo“.

To ste pravo, gospodo, ubili 1999. i 2008. Tada ste, i pored svih upozorenja, bezobzirno uveli Srbljanovićkino „pravo jačega“. Zato sad ne možete da se žalite na ma šta.



Jednako je bezobrazan pokušaj da se Ukrajina uvede kao „test pitanje“ u naše predizborne borbe. Time se pokušava izbaciti Srebrenica i Kosovo, lakmus test svake autokolonijalne ideologije i petokolonaške politike.

Ranije su otvoreno propagirali da se prizna „genocid“ u Srebrenici. „Stranka slobode i pravde saopštila je da svaki 11. jul, Dan sećanja na genocid u Srebrenici, treba da bude posvećen srebreničkim žrtvama“, javila je Beta 11. jula 2020. „Sadašnje vlasti nastavljaju s negiranjem i relativizovanjem genocida u Srebrenici“, ocenila je, isti dan, i Demokratska stranka. „Nazovimo stvari pravim imenom – genocidom“, rekao je za Srebrenicu, godinu pre toga, Dobrica Veselinović.

Da se u naš krivični zakonik unese kazna od 90 dana zatvora za negiranje „genocida“ u Srebrenici, založio se i Srđan Dragojević, sadašnji Ponošev savetnik („U slučaju maloletnih lica, roditelji idu na odsluženje kazne“;). Ideju kažnjavanja „negatora“ podržala je i Biljana Srbljanović. „Ili si negator ili nisi – oni insistiranjem na negaciji genocida postaju živi dokaz da je zakon neophodan i da se mora primenjivati“.

Onda su, pred ove izbore, iznenada promenili ploču, te počeli da govore da oni samo poštuju skupštinsku Deklaraciju o Srebrenici (2010). U njoj se, navodno, prećutno priznaje  genocid. To je među prvima ustvrdio Radomir Lazović, na šta se zatim nadovezao i Ponoš.

Ipak, za razliku od Lazovića, Ponoš nije bio izričit da rezolucija priznaje genocid. Samo je rekao da će je poštovati – mada je ostavljao utisak da misli isto što i Lazović. Provladine novine odmah su ga napale da se time otvoreno „složio se da je u Srebrenici bio genocid“.



Jedan provladin analitičar čak je zatražio da se Deklaracija, kojom se, po njemu, „posredno prihvata da se dogodio genocid, jer se poziva na presude Xaškog tribunala“ poništi u narednoj Skupštini.  Time je unošenje konfuzije u javnost podignuto na enti stepen.

Koga zanima, izvorni tekst Deklaracije (20/2010-3) može se naći ovde. U njemu se, najpre, uopšte ne pominje Xaški tribunal, već Međunarodni sud pravde. A ni za Srebrenicu se nigde ne upotrebljava reč „genocid“.

Sâmo „priznanje“ glasi ovako: „Skupština najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“.

Izraz „na način utvrđen“ uopšte se ne odnosi na kvalifikaciju zločina. Odnosi se na način na koji je zločin izvršen. Kako kažu pravnici: „način je u krivičnom pravu radnja izvršenja, a ne pravna kvalifikacija“. Ratni zarobljenici streljani su, bez suda, tada i na tom mestu, i taj deo presude MSP-a se prihvata. Ali, nema govora da se Deklaracijom automatski pristaje i na pravnu kvalifikaciju zločina. Pogotovo ne u smislu retardiranih presuda Xaškog tribunala.

Za Deklaraciju je, da podsetim, tada glasao i SPS. Zar bi prefrigani Dačić pristao da sebi namakne omču „genocidaša“ oko vrata? Uostalom, da je Deklaracija faktičko priznanje, ne bi Marinika Tepić, šest godina docnije, podnela „Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici“.



Srbija nikada, ni posredno i neposredno, nije pristala na diskurzivno nasilje o „genocidu“ u Srebrenici. A Savet bezbednosti UN, koji je osnivač i nadređen Xaškom tribunalu, odbio je 2015. britansku rezoluciju o srebreničkom „genocidu“. Nikada na tu neistinu nećemo, ni otvoreno i prećutno, da pristanemo. Zato su Srebrenica i Kosovo, a ne Ukrajina, ordalija (Božiji sud)  za svakog srpskog političara koji želi naše glasove.

Srbija je samo za doslednu primenu međunarodnog prava. Bespravlje je počelo s Kosovom (2008). Odatle ima započeti i vraćanje u pravne okvire. Dakle, samo od Kosova. A Srbi sankcije da uvode drugim narodima neće i ne mogu. Znamo koliko običan svet zbog njih strada. Ako ih nismo uvodili zbog našeg Kosova (2008), e vala nećemo ih uvoditi ni zbog Ukrajine (2022).

Eto tako Srbi misle. A kolonijalni ološ, kako na vlasti, tako i u opoziciji, možda im se ovo ne sviđa. Onda neka lepo nađu neki drugi narod kome će zasesti na grbaču.

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP