Slobodan Antonić: Ćacilend, obojena revolucija i obojeni građanski rat

Da li je ovo što imamo obojena revolucija ili ne, doktrinarno je pitanje, a odgovor zavisi od toga na koji od dva činioca će biti stavljen naglasak – na spontanost pokreta masa, ili na delovanje organizovanih struktura (pogotovo onih iz inostranstva)

Kada je patrijarh Porfirije aktuelne proteste u Srbiji nazvao "obojenom revolucijom" na njega se sručilo drvlje i kamenje.

"Porfirije otvoreno pljunuo u lice studentima", "na nepodnošljivo ružan i potkazivački način govorio o srpskoj pobunjenoj mladosti", "denuncirao vernike svoje crkve"... – besnelo se.

Na Novoj.rs patrijarh je nazvan "mračnjakom iz 13. veka", na Peščaniku "izaslanikom nečastivog", a u listu "Danas" se pisalo kako je "patrijarh SPC jedna od najvećih sramota srpskog naroda".

"Patrijarha i njegovog prevodioca (vladiku bačkog, Irineja — S. A.) kao dobrodošlica moraju dočekati jaja vernika", gnevno se preporučivalo u listu "Danas", a patrijarh Porfirije i vladika Irinej su u istom listu nazvani još i "dvojicom cinkaroša", a na Novoj.rs čak i "čirom na dupetu".

Ove uvrede bile su, naravno, nastavak višegodišnje kampanje koju evroatlantski mediji u Srbiji vode protiv SPC. Ipak, nezadovoljstvo ovom izjavom patrijarha delimično je poticalo i iz iskrene ljutnje što su protesti nazvani "obojenom revolucijom".

Učesnici ovih protesta, naime, apsolutno ne vide sebe kao "instrument stranog uticaja" – štaviše, s prezirom odbijaju ocenu da su na bilo koji način žrtva manipulacije. Studenti i građani u protestu iskreno su nezadovoljni stanjem u društvu, posebno percipiranom korumpiranošću vlasti. A pošto sama vlast tvrdi da je na delu obojena revolucija, onda se svaka slična ocena doživljava, u studentsko-građanskom pokretu, kao režimska propaganda i kolaboracija s vlašću.

Da li je ovo što imamo obojena revolucija ili ne, doktrinarno je pitanje, a odgovor zavisi od toga na koji od dva činioca će biti stavljen naglasak – na spontanost pokreta masa, ili na delovanje organizovanih struktura (pogotovo onih iz inostranstva).

No, u svakom velikom istorijskom dešavanju imamo prisutno i jedno, i drugo. I tek kada se zbivanja slegnu, a akteri otvore za svedočenje (da ne govorimo o pristupu arhivama), možemo da utvrdimo pravu srazmeru uticaja oba činioca.

Tako smo obe dimenzije našeg 5. oktobra mogli da sagledamo tek posle izvesnog vremena, kao i u kontekstu promena koje su posle tog prevrata nastupile. Meni samom je bilo potrebno nekih dvadesetak godina da bi mi se iskristalisala ocena o 5. oktobru kao o suštinskoj "kolonijalnoj kontrarevoluciji".

Međutim, tema ovog članka nije pitanje "da li je ovo obojena revolucija ili ne", već pitanje koliko glavni politički akteri svoje ponašanje usklađuju sa sopstvenom ocenom o karakteru protesta.

Meni se, naime, čini da vlast o obojenoj revoluciji ne priča samo iz propagandnih razloga. Ona zaista veruje da ima posla upravo s obojenom revolucijom, i pridržava se već razrađenih načina borbe protiv nje.

Najbolji dokaz za to je zaposedanje Pionirskog parka i prostora ispred Skupštine (tzv. Ćacilend). Ljudi se pitaju šta je smisao toga, i zašto je ceo taj prostor postao nepristupačan.

Ali, u literaturi o obojenim revolucijama – a posebno u onoj o njihovom suzbijanju (koja je najrazvijenija u Rusiji) – ukazuje se da je "stvaranje teritorijalne enklave", kao "odskočne daske za širenje i konsolidaciju vlasti opozicije" jedan od ključnih strateških poteza prevratnika (ovde 206-207). Kao primeri se navode Majdan u Ukrajini, Trg slobode u Tbilisiju, ili trg Tahrir u Kairu. Odatle se kretalo na okolne vladine zgrade, ili se pobuna zrakasto širila po celoj zemlji.

Takođe, centralna teritorijalna enklava pobune važna je ne samo iz strateških, operativno-prevratničkih razloga, već i iz propagandnih. Iz perspektive opozicionih medija, "masa se najpre zgusne na jednoj mikroskopskoj geografskoj tački, (...) zatim se taj prostor propagandno pretvara u jedinu pozornicu gde se išta značajno odvija i na koju je koncentrisana sva pažnja, da bi, na kraju, teleskopskim sočivima ta tačka bila veštački uveličana do gigantskih razmera" (ovde 24).

Enklava, naime, postaje slika celokupnog društva, njegovog raspoloženja i njegove volje. A ako je volja narodna hitna smena vlasti – ko sme da bude protiv toga?

Da bi se to predupredilo, preporučuje se preventivno blokiranje prostora. I to je upravo ono što vlast radi, još od 6. marta, polako šireći zaposednuto zemljište ispred Skupštine.

Kao što je to nedavno objasnio Ivica Dačić, "Pionirski park im treba za radikalizaciju protesta, za blokadu celog tog prostora ispred Skupštine, za blokadu Predsedništva, i svega ostalog" (Skupštine grada Beograda, Ustavnog suda, Pošte Srbije/Telekoma, itd). A "nešto što bi ugrozilo vitalno funkcionisanje države, živote građana, mi ne možemo da dozvolimo".

Drugi pokazatelj da vlast ozbiljno doživljava proteste kao obojenu revoluciju jeste njen odnos prema izborima. Iako su naprednjaci svaki čas raspisivali vanredne skupštinske izbore (2014, 2016, 2022. i 2023), čim su ih studenti zatražili (5. maja) vlast ih je odmah odbila.

Opozicija je to odbijanje protumačila strahom vlasti od studentske izborne liste, kao i istraživanjima koja, po pretpostavkama opozicije, pokazuju da vlast ovoga puta gubi izbore.

Meni se pak čini da će posredi možda pre biti uvid, koji se stiče iz literature o obojenim revolucijama, a po kom su najčešća tema prevratničkih protesta bili – navodno ili stvarno – pokradeni izbori (ovde; ovde 177-178; 199-200; ovde 16; ovde 16).

Naša vlast se jednostavno boji da će studentsko-građanski pokret – čak i ako izbori budu najpošteniji – objaviti da su izbori pokradeni (ako ne pobede). To će onda biti konačni impuls za opštu pobunu i dovršenje obojene revolucije. Zato vlast čeka da se buntovnici umore, a blokade i protesti, vremenom, izduvaju, pa da tek onda zakaže izbore.

Treba znati da u vrhu naše vlasti postoje profesionalci koji odlično poznaju literaturu o obojenim revolucijama. Recimo, Marko Parezanović, načelnik Bezbednosno informativne agencije i profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost, objavio je knjigu o političkim prevratima (na srpskom; na ruskom), a docnije i više članaka o obojenim revolucijama (ovde ili ovde).

Takođe, srpske i ruske bezbednosne službe još su 2021. godine obrazovale zajedničku Radnu grupu za borbu protiv obojenih revolucija. Nema nikakve sumnje da Rusi imaju vrhunske stručnjake iz ove oblasti, te da su razvili praktična znanja o efikasnim metodama prevazilaženja obojenih revolucija.

A nakon što se 15. mart relativno bezbolno završio po vlast, potpredsednik vlade Aleksandar Vulin izjavio je da je "Srbija zahvalna ruskim službama na pomoći u borbi protiv obojene revolucije". To podrazumeva da je takva saradnja na delu, kao i da se na vrhu vlasti ozbiljno razmišlja kako da se savlada pojava koju oni vide kao obojenu revoluciju.

Znamo li sve ovo, možemo da zaključimo kako, nažalost, nismo ni blizu izlasku iz krize – kao što se u prvi mah pomislilo kad su studenti konačno zatražili izbore. Vlast ih očigledno neće dati dok se pobunjeni studenti ne smire, a studenti se pak neće smiriti dok vlast ne da izbore.

Rđava beskonačnost se nastavlja.

Još gore, u svetoj misiji našeg oslobođenja, studenti u blokadi najavljuju "radikalizaciju protesta, kako bi zahtev za raspisivanje izbora bio ispunjen", dok "Udruženi beogradski zborovi" organizuju demonstracije ispred policije zbog "dvoipomesečne okupacije Pionirskog parka".

Ali ako je istina ono što je ovde rečeno, vlast po ta dva pitanja teško da će da popusti. Stoga se možemo nadati samo daljoj eskalaciji, ne i smirivanju krize.

Dakako, u uređenoj Srbiji razboriti akteri već bi se odavno dogovorili ako ne o izbornoj reformi, onda makar o izbornim uslovima koji bi obezbedili pošteno brojanje glasova. Ali, Srbija je još daleko od uređenog društva, a i ovdašnji politički akteri baš ne plene nekom posebnom racionalnošću. Stoga uporno nastavljamo da idemo putem koji vodi u društveno truljenje, ili čak u građansko nasilje.

Jer, najgora stvar koja bi mogla da nam se desi, kako se trenutno stvari razvijaju, nije obojena revolucija, već obojeni građanski rat. Da li je moguće da su naši akteri toliko ostrašćeni da ih za to baš briga?

Glas javnosti/R02S
Stavovi izrečeni u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.