SINOĆ SAM POŽALILA ŠTO RADIM U ŠKOLI

Ostvarili ste profesionalni cilj koji je vama važan – to je krov sveta. A, ipak, pojaviće se neko ko će vam reći da ste i dalje u šupi.

Drugarica mi je juče pokazala album sa slikama. Poklonili su joj ga njeni đaci. Sad studenti. Pravili su album 3 meseca. Svaka slika propraćena je porukom zahvalnosti za sve što je za njih, kao razredna i kao nastavnica, uradila. Rekla sam joj – to je razlog zašto radimo u školi. Razumele smo se u oduševljenju.

Moja priča, događa se isti dan, razlog je zašto odlazimo iz škole i prestajemo da bivamo nastavnicima.

foto: Glas javnosti

Jedan roditelj mi je rekao da ne podstičem svoje učenike da čitaju, da se stiče utisak da im ne govorim o važnosti čitanja, ne uvodim dodatne knjige u postojeći školski program i čitam sirotog obimom neuglednog “Kir Janju” pored npr. monumetalnog “Tihog Dona” ili “Rata i mira”.

Reći tako nešto nastavniku koji se pre 15 dana u učionicu vratio pravo iz Amerike, sa 6 nedelja dugog stručnog usavršavanja, u najmanju ruku je nepromišljeno.

Moji učenici znaju šta je Fulbrajtova stipendija.

Znaju i koliko je retko i neobično da je dobije jedan nastavnik srpskog.

Znaju da sam stipendiju dobila jer neprekidno učim i usavršavam se.

I znaju da učenje i usavršavanje traži dobro razvijenu jednu specifičnu veštinu, a to je veština čitanja.

Zašto bi ovo vama moglo biti važno?

Desiće se npr. da ste na krovu sveta. Ostvarili ste profesionalni cilj koji je vama važan – to je krov sveta. A, ipak, pojaviće se neko ko će vam reći da ste i dalje u šupi. To je svet. Razumem dinamiku i dijalektiku.

Sinoć sam jela nutelu, iz tegle, jelovnom kašikom.

foto: Glas javnosti

Ne preporučujem. Ali sam od krvi i mesa i ne dosežem uvek tibetanske visine mira i spokoja.

Sinoć sam požalila što radim u školi.

I to se dešava.

Glas javnosti / Detinjarije

SKINI APLIKACIJU