Samoukidanje Zapada kakav smo poznavali
Autor: Glas javnosti
Šta se dešava kada britanska vlada pod okriljem borbe protiv terorizma čitanje Šekspira ili Tolkina markira kao put u „desni ekstremizam"? Zapad preti da će ubiti prvo sebe, pa nas
Pre oko dve godine, jedan od članova žirija koji dodeljuje NIN-ovu nagradu odlučio se za neprijatni intelektualni nudizam. Priznao je tom prilikom u kolumni u nedeljniku „Vreme“ da je „Ilijadu“ čitao „bez oduševljenja“, da mu je „Ep o Gilgamešu“ bio „dosadan“, a da „Bibliju“ nije otvarao iz „ideoloških razloga“. Sve ne bi bilo strašno da se radilo o uličnoj anketi, a ne o članu žirija koji dodeljuje nagradu, koja je nekad bila najprestižnija na srpsko-hrvatskom govornom području.
Zainteresovani deo srpske javnosti je na ovaj egzibicionizam reagovao poslovičnom duhovitošću. Nije se radilo o nemaru, već o svesti o snazi „autokolonijalnih transmisija“ koje su nepogrešivo u zmijski zagrljaj dohvatile i potom kompromitovale mnoge nekad renomirane institucije i simbole, među kojima je i simbol NIN-a.
Ipak, srpska javnost se pokazala vrlo ažurnom kada je trebalo Desanku Maksimović sačuvati u čitankama ili Nastasijevića odbraniti od optužbi da je „ljotićevac“.
Pitanje je koliko bi takva srpska javnost istrajala u svetu „zapadnih vrednosti“. Srbi se još uvek oporavljaju od šoka kada je Haški tribunal pokušao da Njegoša proglasi „genocidnim pesnikom“. Jasno je da su zapadnjaci to radili Srbima kao neprijateljima. Ali šta se dešava kada britanska vlada pod okriljem borbe protiv terorizma čitanje „Beovulfa“ (8-10. vek), „Kenterberijskih priča“ (14. vek), Šekspira (16. vek) ili Tolkina (20. vek) markira kao put u „desni ekstremizam“? Šta da radimo kada prete da će ubiti prvo sebe, pa nas?
Ispred svake situacije
Godine kada će i sam biti ubijen, 1968, brat Džona Kenedija, Robert Kenedi, došao je u Indianapolis prema planu svoje predsedničke kampanje, gde je trebalo da se obrati okupljenim simpatizerima demokrata. Tada je saznao da je Martin Luter King ubijen u Memfisu. Ne treba sumnjati u iskrenu potresenost mlađeg Kenedija. Kako kampanja nalaže da se bude „ispred svake situacije“, njujorški senator je odlučio da improvizuje i govori o smrti proslavljenog borca za ljudska i građanska prava Afroamerikanaca. Govor je otpočeo citiranjem Eshilovog „Agamemnona“.
Publije Gavije je bio rimski građanin koji je u prvom veku pre Hrista jecao na Siciliji pod bičevima jednog zelenaša i vikao: Civis Romanus sum. Dve hiljade godina kasnije, ove kultne reči koje je Gavijev osvetnik Ciceron proslavio, Džon Kenedi je parafrazirao prilikom posete Berlinu. Kenedijevo Ich bin ein Berliner postalo je heraldički moto nemačke prestonice, oznaka kosmopolitizma jedne ponižene nacije u gradu koji je sinonim za cvetanje „andergraund“ scene.
Prema prećutnom konsenzusu o današnjim pravilima političkog govorništva i javnog nastupa, po prvi put otkako se Eshil izvodio u Staroj Grčkoj (pre 2.500 godina) i Ciceron se popeo na rostru na Rimskom forumu (pre 21 vek), njihovo citiranje bi bilo smatrano politički „idiotskim“ postupkom. Taj stav nalazi uporište u dve pretpostavke, od kojih je prva da narod nije sposoban da „vari“ Eshila (što je samo dovoljno puta ponovljena laž!), a druga je pragmatičnija – ko od političara i mejnstrim političkih aktivista i medijskih fikusa uopšte zna Eshila, i to tako dobro da može da ga govori naizust u situaciji koja zahteva improvizaciju? Sve i da su u stanju da svoje političke nastupe „ukrase“ klasikom, političari se ustežu od toga kako ne bi remetili učmali san zapadne javnosti.
Tipičan primer takvog paradoksa je bivši britanski premijer Boris Džonson: čovek klasičnog obrazovanja, poznavalac Stare Grčke, kome je od praktične veze sa sentimentalnim vaspitanjem ostala samo mogućnost da organizuje orgije dok mu „Atinom vlada kuga“, tj. Engleskom pandemija kovida. I dok Džonson glumi pajaca na sceni, Analena Berbok sasvim ozbiljno konstatuje kako će sa Rusijom biti mira kada se „Putin promeni za 360 stepeni“.
Kako se od braće Kenedi dolazi do Džona Kerija koji umesto da bude ono što je, nalik Kenediju obrazovani američki pripadnik političke aristokratije, juri patke u maskirnom odelu da bi se dopao biračima (i gubi izbore), Buša, koji Špance naziva Meksikancima, ili Berbokove?
„Oterajmo Zapadnu kulturu!“
Jedan od razloga jeste svakako opšti pad kvaliteta obrazovanja. Amerika je ušla u organizovanu borbu protiv svoje prošlosti. Oceubistvo je jedan od primordijalnih motiva indoevropske mitologije, ali Zevs nije sravnio Krit sa zemljom pošto je izvršio osvetu nad svojim ocem. Nastojanje Amerike, i sledstveno čitavog Zapada koji je u njenom političkom i ekonomskom sužanjstvu, da se obračuna sa temeljima na kojima počiva predstavlja jedan sasvim novi fenomen.
Perjanica u tom pokretu bio je univerzitet Stenford, koji je program Zapadna civilizacija ukinuo još 1963. godine. Umesto ovog kurikuluma, uveden je predmet Kultura, ideje i vrednosti, a pod izgovorom da je Zapadna civilizacija „evrocentrični“ kurikulum, koji predstavlja „indoktrinaciju belih muškaraca“. Jedan od lidera civilne inicijative, afroamerički političar Džesi Džekson, poveo je 1984. protest na Stenfordu, kada su studenti u maršu klicali: „Hej-ho, hej-ho, oterajmo Zapadnu kulturu!“
Ovaj poklič treba razumeti jer izražava suštinu procesa koji je otpočeo tokom 20. veka. Zapadna književnost, istorija, filozofija i engleski jezik nisu se, nakon odluka prekih sudova političke korektnosti, izučavali naporedo sa studijama roda, identiteta, etniciteta, ženskim studijama, i dr. Naprotiv, istisnuti su kao koherentna celina, i ostali da lebde atomizirani u limbu američke akademije.
Kako razumeti Francusku revoluciju bez Voltera i Rusoa, lice i naličje carske Rusije i njen sukob sa Zapadom bez Dostojevskog ili Zapad u bilo kom smislu bez antike i hrišćanstva? To pitanje nije opterećivalo tadašnje donosioce odluka, ali su studenti na jednom ispitivanju koje je Stenford radio 1994. u procentu od 72 odsto iskazali nezadovoljstvo novim kurikulumom. Kurikulum i danas postoji.
Rezultati su bili porazni. Kontraindikacija je bila u tome što je udeo univerzitetskih diploma iz oblasti književnosti i engleskog jezika u SAD pao sa 4,3 odsto u 1995/6. godini na 3,7 odsto u 2004, odnosno 1,9 odsto u 2018/9. godini. Između 2007. i 2018, broj onih koji su diplomirali na odseku za istoriju pao je za 45 procenata.
Drugim rečima, ljudi su prepoznali suštinski diktat savremenog „otvorenog društva“, čiji je tvorac, Karl Poper, proglasio Platona – neprijateljem. U skladu sa ovim opredeljenjem, elitni univerziteti Lige bršljana dali su se u progon latinskog jezika, dok je Oksford pre tri godine ostrakovao Homera.
Elita ne zna Eshila?
Istovremeno, globalna publika je potražila put do namirenja svojih potreba za upoznavanjem sa pravim Zapadom kroz dela popularne kulture. Tolkin, koji se našao na listi knjiga britanske vlade, koje potencijalno vode u „desni ekstremizam“, zajedno sa Šekspirom i Miltonom, najnovija je krava muzara Džefa Bezosa koji je pokušao prošle godine da mu „promeni pol“ i to istovremeno prikrije snimanjem najskuplje serije svih vremena inspirisane Tolkinom. Međutim, ispostavilo se da je alhemija pretvaranja Tolkina u Džudit Batler daleka koliko i alhemija pretvaranja olova u zlato. Globalna publika je na Bezosov projekat sa afroameričkim patuljcima odgovorila onako kako je američko biračko telo odgovorilo cirkusu Kerijeve predizborne kampanje – serija je doživela krah, i sada Bezos Tolkina prodaje uz „kitketčanki“čokoladice!
Drugim rečima, broj ljudi školovanih da razumeju umove i prošlost Zapada (i ostatka sveta) je padao naporedo sa rastom interesovanja „običnih ljudi“ za teme iz istorije, mitologije i književnosti. O tome svedoče uspesi knjiga, filmova i serija iz žanrova fantastike i istorijske fikcije, kompjuterskih igara i muzičkih projekata (primer književnosti koju piše savremeni poljski autor Sapkovski, u koju spadaju „Veštac“i „Husitska trilogija“, i čitava industrija za nju vezana, verovatno je jedan od najlepših primera).
Elita možda ne zna Eshila – jer takva elita, koja baštini ideje protivnika otvorenog društva nije poželjna, pa se ni ne „proizvodi“ – ali narod ne samo da „vari“ Eshila, nego ga je i žedan.
Ti signali su opasni po zapadnu kapitalističku oligarhiju, političko-lobistički sistem parlamentarnih demokratija i intelektualno usahlu akademsku zajednicu. „Kapitalizam se slaže uz sve“, osim kada se ne slaže. Da, o političkoj izuzetnosti možete čitati kod Aristotela ili o ličnoj izuzetnosti kod Plutarha, i kapitalistički sistem će vam obezbediti da to čitate u formatu u kom želite i na način na koji vam najviše odgovara – na ljuljašci u laundžu ekološki građenog hotela usred višemilionskog polisa, dok jedete svoj avokado i pijete kafu bez kofeina, sa sojinim mlekom. Ali, šta se dešava kada dozvolite da ono što čitate počne da utiče na način na koji shvatate svet oko sebe? Koje je onda mesto te kafe bez kofeina sa sojinim mlekom u vašem vrednosnom sistemu, naročito kad se javi nestašica soje i avokada, jer su pandemija virusa i „zla“ Rusija pokazali kako su slabi lanci snabdevanja na Zapadu? Kako onda izgleda uređenje polisa ili predstavnici političke elite? Kako izgleda Hilari Klinton u poređenju sa kraljicom Elizabetom Tjudor?
Kad maske padaju
Onda se pribegava najotvorenijoj cenzuri – naravno, pod krinkom borbe protiv „desnog ekstremizma“ i terorizma. Onda maske padaju, i ono što je bio poziv na jednakost i diverzitet se pretvara u poziv na teror i zabrane. Anahrona i „dosadna“ „Ilijada“se pretvara u „rasadnik šovinizma“, a Šekspir u „antisemitu“, dok Ijan Fleming u postupku autokanibalizacije postaje najukusniji delikates, jer nema goreg protivnika od „ikone toksičnog maskuliniteta“ Džejmsa Bonda, koji bi danas svoj martini izvesno radije popio sa Putinom, nego sa Rišijem Sunakom.
Elite liberalnog Zapada su sve dale da pobiju svoje „boljševike“, „žirondince“ i „populare“, i u tome su se oslonili na „bogoborce“, „jakobince“ i „katiline“. Svi „viškovi revolucije“, svi oni procesi koji su bili kroz istoriju plod neretko samoubilačkog zanosa revolucionara, odigrali su se pod kišobranom liberalizma na Zapadu, samo da bi se ono što je magistralni tok revolucionarnog stremljenja (preuzimanje vlasti, finansija i moći) skrenuo. Seksualna revolucija, ateizacija i uništenje starih kanona umetnosti i razumevanja sveta su sprovedeni, ali su vlast i moć ostali nenačeti.
Srećom, kod Srba je taj proces daleko od mogućeg. Srpsko istorijsko iskustvo i politička realnost nam ne dopuštaju da nam odnos Zevsa prema Heri, čitan u kvazifeminističkom ključu, zamagli značaj Hektorove žrtve za njegovu otadžbinu.
Pregovori oko Kosova nam pokazuju sav smisao, na primer, Šekspirovog „Mletačkog trgovca“ – „pola kila mesa da se uzme“, ali „krvi ni kap“, jer miris krvi pobuđuje sve one duhove koji su za Zapad opasni. Opasni toliko da je u ime borbe protiv njih dozvoljeno, pa, i samoubistvo. Dok nam Rusija poručuje da joj ne treba svet bez Rusije, zapadne elite nam poručuju da im ne treba Zapad bez moći. U toj borbi, Srbi ne smeju da se demobilišu i liše se oruđa i domaće i strane proizvodnje (i Njegoša, i Šekspira), i to savršeno intuitivno razumeju, ako ne već institucionalno. Zato nam ostaje da samo u neverici i sa osmehom odmahujemo na pokušaje da se ta tužna stvarnost sa Zapada prenese kod nas. Jer, koji Zapad?
AUTOR: Tiosav Purić
SKINI APLIKACIJU
.png)
