Ruganje jeziku i zdravoj pameti

Na četiri petine svoje sadašnje državne teritorije, od VIII do XII veka, Nemci su zatrli Slovene. Kao glup narod Nemci ne primećuju da ih Englezi pripremaju i za treći polom.

Umoran od života, a svestan da sam ga u beskrajnom neznanju potrošio, naznačujem ovde tek ponešto od onoga o čemu sam maštario, a niko mi nikad nije rekao ni kud da se okrenem ni kojom stazom da pođem i da, makar sa slabim izgledima, dođem do nekog odgovora na pitanja koja su me „mučila“. Bilo je među tim pitanjima i onih „važnih“ i onih besmislenih, a postrojavaću ih sakato budući da sam odavno prestao da pokušavam tragati za logikom njihove hijerarhije.

Ređaću beleške kako mi dolaze pod pero (da ne kažem – pod taster).

*

Baba Munira i njeni efendijice Bakir i Zlatko vele da su Srbi nad „Bošnjacima“ u XX veku izvršili deset genocida, ali nikako da objasne čudnu misteriju: kako su oni posle svakoga od njih bivali sve brojniji (pa ih odavno u Bosni ima više nego i Srba i Hrvata zajedno), a ustaško-komunističkoj koaliciji bilo dovoljno da nad Srbima izvrši samo tri genocida i da Srbi nestanu i iz BH-Fed i iz Hrvatske. I kako baba Munira zna da je u Potočarima pobijeno 8.382 Naser efendijina koljača ako priznaje da ih je za 25 godina tamo pokopala tek nešto više od šest hiljada preseljavajući ih iz svih b-h gradova (prvi „šehid“ poginuo je u Potočarima još 1982) i iz Evrope (otkud joj pristižu gastarbajteri) dodajući im one tri hiljade upokojenih koji su posle vaskrsli u biračkim spiskovima ili one Srbe čiji grobovi nikad nisu pronađeni pa u Potočarima počinuli kao „NN-šehidi“. Pri čemu se pokazuje da je to isti onaj narod koji je još početkom prošlog veka poučavao svoje katoličke porednike da se za njihovo „novo hrvatsko ime… do okupacije [1878] ovđe nikad čulo nije“ i da „mi kao ni vi ne znamo ni odkud je ni kako je ono postalo, dočim smo za srpsko ime od uvijek znali […], što će i vama poznato biti. Vi ostajete među nama oni stari latini i ništa više, a vi možete razmetati se kako god hoćete. Na pošljetku znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski Hoće li vam ovo dosta biti? Ako ushtijete pripravni smo iako vakat nije da vam i uz druge možda srpskije gusle zagudimo“.

*

Ne znam ni čiji je ni na čemu je zasnovan sud da „germanski narodi imaju kompleks Agare [1Moj 16, 21], još od neolita, jer znaju da su na začelju stvaranja civilizacije u Evropi“, ali je zanimljivo da oni vrlo brzo i lako uče ono što ulazi u krug veština koje se označuju kao zločinačke. Neka to potvrde samo dve sitnice, od kojih je prva starovremska: na četiri petine svoje sadašnje državne teritorije, od VIII do XII veka, Nemci su zatrli Slovene i o tome svedoči slovenska toponimija od Alzasa do Lužice. Druga je potvrda iz naših dana: mala ministarka Analena Berbok potvrdila je nemačku zločinačku pamet time što je („u létu“) shvatila suštinu baba-Munirine nauke i pristala na to da se od ukupno 1923 kostura (koliko ih je oko Srebrenice ekshumirano i „kompletirano“) može istesati dovoljno japije da se za više decenija posle rata pokopa makar šest hiljada šehida). Mala ministarka nije čula za svoga velikog sunarodnika Herdera, ali nju ne treba pitati kako se moglo dogoditi da su „duhovno prazni Englezi“, kao najveća zločionačka država koja se ikad širila planetom, uspeli da njen narod (dvaput u HH veku) gurnu na Rusiju i da je izlože dvama strašnim porazima i stradanjima. Kao glup narod, naime, Nemci ne primećuju da ih Englezi pripremaju i za treći takav polom: NATO je u Ramštajnu doneo neke odluke koje su Rusi razumeli kao „objavu rata bez rezervi i ograničenja“, a Nemačka pristala da i treći put izgori u ratnoj kataklizmi u kakvoj nije gorela ni 1914–1918. ni 1941–1945. I nikako da se „doseti“ da joj to uvek obezbeđuju isti – „saveznici“. Kao ni činjenice da su sile koje su, tokom prošlog veka, isturile Čerčila, a danas podupiru Klausa Švaba, nikad nisu predvodili Ljudi niti su ikad mogle biti dovedene ni u najdalji dosluh s ljudskošću.

*

Drugde smo zapisali da je „na divljaštvu zasnovana i engleska kolonijalna moć, posebno otkad su njeni gusari i trgovci robljem obezbedili otplatu svih državnih dugova i omogućili osnivanje Istočnoindijske kompanije koja je, »pod autoritetom britanske krune stekla monopol na trgovinu s Istokom« i za sobom ostavila pustoš svuda gde se pojavila. Dobra je za to potvrda ono što se od polovine 18. veka dogodilo sa Bengalom. »Kalkuta i Bangladeš danas su pravi simbol bede i očaja«, do dolaska Engleza tamo se proizvodio pamuk kvalitetniji od engleskog. Daka je bila prosperitetnija od Londona i ostala zapisana kao »Mančester Indije«, a proizvodnja pirinča bila je tolika da je potpuno obezbeđivala prehranu stanovništva. Jedan vek engleskog prisustva u toj oblasti bio je dovoljan da se sve to uništi, da Daka sa 150.000 stanovnika spadne na 30.000, da u celoj oblasti godišnje počne da umire trista do četiri stotine hiljada ljudi jer su ogromna pirinčana polja preoravana i pretvarana u plantaže maka (opijum je bio mnogo rentabilniji!), a Indija prinuđena da uvozi nekvalitetniji engleski tekstil. Uz sve to ni indijska brodogradnja nije uzmicala pred engleskom, a sveopšte razaranje indijske privredne moći pod engleskom upravom poslužilo je Džavaharlalu Nehruu kao osnova za zaključak da se može povući »neka vrsta paralele između dužine britanske vladavine i progresivnog rasta siromaštva« na indijskom potkontinentu“.

Svoju drogiranu pamet Englezi su posle proširili i na Kinu pretvorivši je u poligon s najviše opijumskih zavisnika na planeti i taj su problem komunisti rešili i brzo i radikalno: plantažere postreljali, a plantaže maka popalili. (A centar za kontrolu svetskih puteva droge ostao negde na nekoj londonskoj adresi.)

*

Dobro je što Zakon o rodnoj ravnopravnosti nije povučen: sad će nas neke nove učevnjače poučiti o tome kako srpskim jezikom treba blejati – po njihovim pravilima. One će narediti, tj. propišati, da žena ne može biti režiser i da mora birati hoće li biti režiserka ili režiserulja; ne može biti pisac i mora birati između pisice i pišulje; neće da bude majka ako njen „partner“ neće da bude majkan; neće da je trudnica ako „partner“ nije trudnjak; neće da je porodilja ako se „partner“ ne potvrdi kao porodiljac (ako kovačulja-emeritnjača propiša porodiljko – moći će i tako); te će učevnjače narediti da se Šaronja mora teliti – da Šarulja ne bi bili diskriminisana… One hoće sve – pa i ono što, po nekim drugim „zakonima“, nikad nije moglo biti.

Recimo – da se žena nađe u pravoslavnom oltaru. I za to su već uspostavile „žensku nominaciju“ najviših svešteničkih činova: „patrijarh“ im je matrijarha, „mitropolit“ – mitropolitulja („u igri“ su i mitropolitača, mitropolitnjača, mitropolitaljka, ali i neke druge leksičke mogućnosti) „episkop“ će im biti – episkopa, ali nikako ne uspevaju da se dogovore o tome kako će zvati „ženskog popa“. I valja im priznati da izbor između mnoštva mogućnosti nije nimalo lak: popa, popica, popara, popača, populja, popuša, popaljka, popajdara, popuždrača (te će nam nedoumice razjašnjavati Zorica Mršević), a mene je „oborila s nogu“ prva reakcija jedne stare komšinice: kad sam joj rekao da neke žene „hoće da su popovi“, ona me je samo pogledala (da proveri mislim li to ozbiljno), a onda je kresnula reč: „Blago nama: imaćemo i popove i popizde“. Verujem da će se Zorica saglasiti sa tim da se ta reč (u medijima, obrazovanju i nauci) obeleži kao „ekskluzivno rodno senzitivna“, da će joj se priključiti i episkopizda (kao i biskupizda – u tamonekim drugim „crkvama“) i da će se sve one naći u onom priručniku na sajtu Vlade Srbije i da će srpska deca tamo najbolje naučiti ono što će im pomoći da se nađu uz srpsku parlamentarnu većinu. Pa da se i ona, jednako uspešno – izruguju srpskom jeziku.

AUTOR: profesor dr Dragoljub Petrović

SKINI APLIKACIJU