RELJIĆ: IZGUBLJENI RAT Bakira Izetbegovića sa ZLIM činjenicama ISTORIJE!

Istorija jeste nauka koja se da prilagođavati političkim prilikama i vladarskim potrebama. Ali, sve ima neke granice.

Svaki dugovečniji stanovnik južnoslovenskih prostora je video udžbenike u kojima su bile bar tri interpretacije naših istorija: na jedan način se o tome pripovedalo u Kraljevini troplemenog naroda od kraja Prvog do početka Drugog svetskog rata, pa onda od 1945, do devedesetih i upokojavnja druge Jugoslavije (antimonarhijske, antifašističke, antihrišćanske, a komunističke/socijalističke podignute na nacionalnim stubovima), pa onda poslednja faza – raspad federacije i vraćanje nacionalnih interpretacija.

Dobro, najlakše je srpskim istoričarima jer tu ima komada od prednemanjićkog doba, pa onda nemanjićka ekspanzija i dominacija, uloga u Vizantijskom komonveltu, otomansko potiskivanje ali to nisu vekovi bez sadržine, pa XIX vek i obnova srpske državnosti, skupljanje srpskog naroda sa kojim su se udružili i ostali južnoslovenski narodi – dva antifašistička pokreta, ključna uloga u uspostavljanju i druge Jugoslavije…

Iza toga stoji kosovski mit, kojeg se po obimu i spletovima, ne bi postideo ni jedan veliki evropski narod. Uostalom o tome su Gete, braća Grim i mnogi evropski intelektualci početkom XIX veka izrekli svoju reč i divljenja i poštovanja.

Xrvatska istorija je skromnijih opsega, ali ima svoja zaleđa od predsrednjovekovlja, srednjovekovlje, održavanje između Ugara, Nemaca, Italijana i Otomana, učešće u južnoslovenskom ujedinjenju, vatikansku podršku, učešća u oba svetska rata (s onu stranu, ali i to je istorija) i konstituisanje nacionalne države koja ima jače utemeljenje od NDX…

Bošnjačku istoriju, kao posebnu, mnogo je komplikovanije pripovedati a da ona izgleda bogata, značajna i uporediva sa okolnim narodima. Tu bi se valjalo zagnjuriti u knjige i dokumente i za vek, vek i po – pa tražiti pukotine i nedoslednosti te stvoriti nešto…

Naravno, to je u realnosti iluzija. Zato se tu i ne čeka rad generacija istoričara nego se istorija smišlja pred mikrofonom u TV-studiju ili na tribinama a to čini svako ko za sebe smatra da bi mogao. I Bakir Izetbegović, istoričar amater, ne može da odoli izazovu.

Čovek je završio arhitekturu, ali arhitekta nije. Sledio je oca u političkom životu, ali nikad u intelektualnom naporu.

Jesu nacije, kako objašnjava Erik Xobsbom, u današnjem obliku iskonstruisane krajem XVIII i početkom XIX veka (Bakir misli u XIX i XX) u evropskim političkim uslovima, ali ne – ni na čemu. Ta osnova je protonacionalizam. Osećanje pripadnosti kroz – jezik, srodstvo, svest o pripadnosti političkoj celini.

„To je bio lov na duše ljudi i o tome postoje jasni tragovi“, udario je Bakir na nekog nevidljivog neprijatelja, otkrivajući da su „Bosanci sposobni, hrabri ljudi, ratnici, duhoviti“. Onda je zakucao: „U Otomanskom carstvu, od ukupno 602 godine, čak 114 godina veliki veziri su bili ljudi iz Bosne.“

Ako ga tačno citiraju, onda je Bakir prilično smisleno rekao o broju ali podmeće narodnu pripadnost : spisak velikih vezira – mesto koje je najlakše opisati kao premijersko u sistemu sultanske neprikosnovenosti – pun je velikih vezira i iz ovih krajeva. Ali oni se opisuju kao Srbi, a tek poneki kao Bosanac.

U jednom spisku na osnovu dokumenata iz Turskog državnog arhiva može se utvrditi da su u viševekovnom periodu 1320–1922 godine Srbi u 30 navrata dolazili na mesto velikog vezira. A Bosanci? E, oni se spominju tek od XVII veka i bejahu ukupno 4 puta na tom mestu.

I nije tu bilo mandata od 30 godina, ni blizu. Bosanci nisu na tom mestu proveli ni deceniju – otprilike 6 godina. Tako da se povjesničar Bakir tu dao u veliko pobšnjačivanje Srba, očigledno. Čak je Xrvata (koje često državna arhiva ne može razdvojiti od Ugara) bilo 5. (Wikiwand)

Naravno, imperija je to, te su tu najbrojniji Turci ali su česti i Grci, Albanci, Bugari i podanici iz drugih naroda.

To kako se Izetbegović mlađi domišljao, i sam iz porodice muslimana Srba, simpatično je kad on ne bi umišljao da su to činjenice na osnovu kojih bi valjalo zatamniti zapisanu istoriju.

Da je bio pažljiviji mogao je tu što šta naučiti. Ni veliki sultan nije zabranjivao Srbima da budu Srbi, iako su promenili veru. Tako su oni sinovi srpskih plemića, jedan i od hercega od Svetog Save, ili iz naroda iz Bosne, Nevesinja a na kraju i jedan „Srbin iz sela Potoci blizu Pljevalja“. Verovatno su ih uz božićnu pečenicu i rujno vino rođaci u provinciji ogovarali da su „prodali veru za večeru“, ali život se nije samo svodio na to. Srbi u Stambolu su, ipak, bili Srbi, naše gore list, „naša krv“. A Bakira nije zapalo da bude sultan pa da ih prebaci, blagovremeno, u Bošnjake.

I, eto, nije tada bilo tako umnih muslimana kao što je Bakir.

Idući Bakirovom logikom, Srbi bi bez po muke mogli da sebe proglase baš važnim vladarima Rimskog carstva. Ne veliki veziri, nego carevi!

Poznato je da je na području današnje Srbije rođeno sedamnaest rimskih imperatora, a što je petina svih vladara Rimskog carstva. Pola ih je iz Sirmiuma. To je najveći broj rimskih careva koji su rođeni van Italije. Samo je važno registrovati da su u tom carstvu to bile – Gornja Mezija, Donja Panonija i Dardanija. Te bi danas bilo besmisleno te izuzetne muškarce prekomandovati u Srbe, a koje bi postrojavao neki demokratski srpski vladarčić koji uzvikuje kako „Evropska unija nema alternativu“. A baš bi urnebesno bilo da idemo okolo i aralaučemo da jKad se tako krene kroz istoriju, razne bi se stvari mogle privesti „bakirovskom redu“, ali bi autoru mnogo korisnije bilo da se vrati u nedavnu prošlost. Jer, on je samo jedan osrednji političar.

Sadašnji odnosi Srba i Bošnjaka/balkanskih muslimana dobro su opisani naslovom jedne zbirke tekstova – „Zakovana vrata“ (Ukronija, 2017). Od veće koristi i Bakiru i nama bi bilo da se prihvatimo ozbiljnih uvida i na njima uspostavljamo savremene odnose.

Da raskivamo ta vrata.

Na primer, Xasan Rebac (1890-1953), iz bogate mostarske muslimanske porodice, studirao u Beogradu, Beču, Berlinu i Parizu, ozbiljan orijentalista, precizno je opisao kako je „godine 1899, kad je počela borba za versku autonomiju, muslimanski naš svet imao u borbi i opoziciji dobra saveznika i druga u svojoj braći pravoslavnim Srbima koji su se isto tako borili za svoju versku autonomiju. Iako je i pravoslavni i muslimanski svet tada sve gledao kroz svoju versku prizmu, ipak je zajednički neprijatelj, austrijska vlast, učinio da su se prvaci i jednih i drugih našli zajedno, često zajednički istupali, i u svemu se međusobno pomagali.“

Iako to nije bilo nimalo jednostavno, „ipak su tadašnji prvaci muslimana zaplivali bili u struje koje bi ih neminovno dovele da postanu pristaše i borci prave srpske nacionalne misli kako to najbolje svedoči već tada pokret muslimanske omladine okupljene oko Osmana Đikića, koja se već prestala nazivati srbofilskom i usvojila pravi naziv Srbi muslimanske vere.

Ovakvo buđenje i razvijanje srpske svesti kod naših muslimana bilo je za austrijsku politiku vrlo nezgodno, i njezine vlasti su bile uprle sve sile da spreče taj razvitak.“

Kad je počeo Balkanski rat što „kod naših muslimana budi uspavani muslimanski instinkt podele celog sveta na muslimanski i nemuslimanski deo i pojavila se nada da može doći do pobede muslimana ne samo nad balkanskim Savezom, nego ih je njihova priprosta naivnost dovela i do maštanja da će muslimanska država, Turska, oterati čak i Švabe iz Bosne.

Koliko je i kako delovao Balkanski rat na naše muslimane, najbolje ćemo pokazati jednim primerom. U Mostaru je bio mlad i bogat trogovac Muhamed Velić, koji je samo osnovnu školu svršio; bio je poznat kao toliki srbofil da se gotovo priznavao Srbinom.

Prva vest o Balkanskom ratu izazove nešto neočekivano u duši toga čoveka. Nestane ga iz Mostara, a docnije se saznalo da je poginuo u borbi – braneći Skadar od Crnogoraca.“

Ovo stanje je učinilo „da nestane svake ljubavi između mase naših muslimana i pravoslavnih, a vešta austrijska štampa je odlično iskoristila ovaj povoljan momenat za nju; mesto ljubavi svuda je sejala najbesomučniju mržnju između ta dva naša narodna elementa. U ovu akciju Austrija je bila stavila ceo svoj službeni i neslužbeni aparat.“

Ovaj tekst pisan je 1925. godine, ali se i danas čita kao aktuelan. Na Zapadnom Balkanu ništa novo.

Muslimansko-pravoslavni odnosi u Bosni i Xercegovini su ključ stabilnosti i Dejtonske Bosne. Ponešto se izmenilo od vremena u kojem piše Xasan Rebac. Mnogo toga se i sada menja u odnosu na stanje kad je u Dejtonu konstituisana ova uslovno suverena država koja više liči na protektorat.

Očekivati od današnjih „Austrijanaca“ (iako su baš Austrijanci najčešće gurani od Zapada da nadgledaju današnju Bosnu) da će se ponašati drugačije od prethodnika – potpuno je nezrelo.e car Konstantin Veliki, onaj iz Naisa, sin Sv. Jelene, Srbin i srpskoga roda.

Pošto su Izetbegovići iz Singidunuma, preseljeni u Bosanski Šamac, mogao bi Bakir na nekoj novoj priredbi da pripoveda o dobrim Bošnjacima kojima su Rimljani uskratili pravo na samoopredeljenje.

Možete vi da sto puta izbrišete stope Gavrila Principa iz sarajevske ulice, ali to neće promeniti vaš položaj drugorazrednog kolonijalnog podanika, niti vam uloga može biti građanska, a da nije antisrpska. Što pre „naši muslimani“ to prihvate kao stanje stvari i njima i nama će biti izvesniji snošljivi odnosi.

Nije u današnje vreme teško naći mlade po institutima za prepravljanje istorije po bakirovskim smernicama a koji će sumnjičiti činjenicu koju je izneo Vladimir Ćorović, akademik i istoričar, u monografiji Kralj Tvrtko Prvi Kotromanić da se „u leto 1377. Tvrtko dao krunisati u Mileševi, nad grobom Svetog Save, za kralja Srbije“, te da tada imenu dodaje i nemanjićko vladarsko ime Stefan. Nije teško, ali to niti je nauka koja će se igde uzimati ozbiljno niti je zdravopolitički upotrebljivo.

Lepo je što se Tuzlaci u svom gradskom parku u šetnji susreću sa dostojanstvenim i moćnim Stefanom Tvrtkom I Kotromanićem. I to bi mogla biti pružena ruka svojoj prošlosti i svom identitetu, kad iza toga ne bi sledilo politikantsko prilagođavanje jedne do juče nesporne biografije.

Ako na internetu pogledate spomenike istom Tvrtku u Tuzli i Xerceg Novom (on je osnivač ovog grada) jasno je da je interpretacija sve, a činjenice ne moraju da se uzimaju ni za šta.

Takva vrsta neozbiljnosti nedavno je sahranjena u jednoj zemlji nastaloj iz bivše Jugoslavije – kad je novopolitička klasa na Vardaru, iz najbesmislenije namere, odlučila da prisvoji Aleksandra Makedonskog. Razumevajući, valjda, da u svojoj istoriji nemaju ljudeskare za velike spomenike oni su se dali na klesanje „svog“ Aleksandra, Filipa i njihove porodice.

Onda je došlo vreme kad su ih grčki naslednici Aleksandra Velikog naterali da sebe proglase Sevrenom Makedonijom, a da bi se celom svetu pokazalo da je sve to jedno veliko antiistorijsko zezanje. To jeste kolektivno poniženje, ali ono je neizbežno.

Narod se ne sme igrati svojom istorijom. I sada je to svima jasno, da je jedino tako i moglo biti.

Ako ste baš sumnjičav Bošnjo, ne morate da slepo verujete Vladimiru Ćoroviću, u koga do juče niste sumnjali ni u snu, ali da biste razumeli to vreme, možete konsultovati, na primer, monografiju od hiljadu i trista strana Evropa – jedna istorija Normana Dejvisa, da biste znali kako da klasifikujete i vladare tog vremena na ovim prostorima.

A to što danas i ovde treba Bakiru Izetbegoviću i inim nije mogao napisati ni pisac po narudžbini Noel Malkom u onim opskurnim priručnicima „Bosna – kratka istorija“ i „Kosovo – kratka istorija“, a čije su knjižice, kako se pričalo, Klintonovi držali u svom toplom domu.

Kad predsedniku zatreba neka zgodna nečinjenica, da ima sređenu zbirku pri ruci. Malkom je bio istoričar Balkana od te upotrebne vrednosti.

Čovek obavio posao i ne hvali se više time. Ako bacite pogled na odrednicu u engleskoj Vikipediji Sir Noel Robert Malcolm, naći ćete u kojim je sve novinama pisao, pohvaliće se knjigom Tomas Xobs: Levijatan, ali „remek-dela“ o Bosni i Kosovu tutnuta su samo u hronološki popis.

Prošla je sezona profitabilnosti bosansko-albanskih tema. Zapadni svet okupiraju teže nevolje i ide se dalje.

Doduše, pošto se iz toga vuku neke dobrobiti, videćete da je Malkom član Akademije nauka i umetnosti Kosova, da ga je odlikovao sada zatvorenik Xašim Tači zlatnom medaljom Prizrenske lige, te da predsedava i Bošnjačkim institutom i Anglo-albanskim udruženjem u Londonu.

Nije to nešto, ali u svetu gde su važniji utisci od činjenica može nekom negde izgledati kao neko dostignuće.

Tako je došlo vreme da Bakir pripoveda „Bosna – najkraća istorija“. I da se sam bori sa zlim činjenicama! Baš na te zlobnice je ovih dana podsetio Salih Selimović, rođen u Tešnju, a profesor u Sjenici,

– Na prostoru srednjovekovne Bosne postojao je jedan narod, u pravu je Izetbegović. Ali to su bili Srbi. Stanovnici srednjovekovne Bosne su Srbi i tu nema nikakve dileme što se nauke tiče.

Pored neizbežnih spisa vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita iz X veka, profesor Selimović je podsetio na zapis iz VIII veka hroničara Ajnharda, dvorjanina franačkog cara Karla Velikog.

– On je zabeležio da na prostoru Bosne žive samo Srbi. Zvanični istoričar jednog cara, zapadne imperije, nije mogao, niti smeo da piše nešto što nije tačno – veli Selimović.

Nezgodno za bakirovsku pamet. Dobro, onaj Bizantinac, za njega nije problem reći da je lažov, ali reći tako šta za ovog beležnika Karla Velikog, to bi moglo da provocira i Kristijana Šmita. Jer svi se istorije drži kao stvari prestiža i ponosa. Zato je za verovati da će Bakir sad da se povuče na neko polje gde su njegova znanja temeljnija.
(Autor teksta: Slobodan Reljić)

SKINI APLIKACIJU