RAT ZA ARKTIK (DRUGI DEO)

Danas se bavimo praznim pričama o zakonu i međunarodnom pravu. Kad velikim gazdama zatreba malo para za miraz ćerki i početni kapital za vanbračnog sina, uzeće sirotinji i ono što čuvaju ispod noktiju. Normalno, "taki je zakon", a međunarodno pravo i pravo po Bogu... Koje, bre , pravo, koji, bre, Bog? Lova je Bog! Njihova lova, naravno.

Pitanje granice morskog šelfa

Član 76. Konvencije UN o pravu mora, usvojene 1982. godine, određuje granice šelfa u vlasništvu države na 200 nautičkih milja (370,4 km). Isti
član takođe daje pravo državi da traži tapiju na vlasništvo koja se proteže izvan ove granice. Za ostvarivanje ovog prava zemlja mora da podnese prijavu posebnom međunarodnom telu – Komisiji UN za granice epi - kontinentalnog pojasa (osnovana 1997. godine). Odluke komisije su konačne
i obavezujuće za sve. Ukoliko eksperti komisije dođu do zaključka da više zemalja može da polaže pravo na šelf, pitanje utvrđivanja granica rešava
se njihovim pregovorima.

Trenutno Rusija, Danska i Kanada iznose argumente za vlasništvo nad podvodnim grebenom Lomonosova u Arktičkom okeanu. Rusija, koja je podnela zahtev u decembru 2001. godine, navodi podatke koji ukazuju da su grebeni Mendeljejeva i Lomonosova, koji se nalaze u dubokom
okeanu, nastavak sibirske kontinentalne platforme. Komisija UN-a je 2002. godine zaključila da su dostavljene informacije nedovoljne za klasifikovanje oblasti navedenih u prijavi kao ruskog kontinentalnog pojasa.

Tokom 2002-2014, obavljen je opsežan rad na razjašnjavanju podataka. Tokom devet ekspedicija vršena su merenja morskog dna, seizmička istraživanja, i vazdušna geofizička osmatranja, a uzorci donjih sedimenata su prikupljeni sa dubine od nekoliko kilometara. Ruska strana je 3. avgusta 2015. podnela ponovljeni zahtev za proširenje arktičkog šelfa. Pored grebena Mendeljejeva i Lomonosova i Čukotske visoravni, zahtev obuhvata oblasti južnog kraja grebena Gakel i basena Podvodnikova. Ako zahtev bude odobren, površina ruske tapije trebalo bi da se poveća za 1,2 miliona kvadratnih metara. Ruska Federacija će dobiti pravo na razvoj resursa, čiji obim, prema Ministarstvu prirodnih resursa, iznosi približno 5
milijardi tona standardnog goriva.

Norveška je u decembru 2006. godine zahtevala povećanje svoje ekskluzivne ekonomske zone za 235 hiljada kvadratnih metara u određenim oblastima Arktičkog okeana, Norveškog i Barencovog mora. U aprilu 2009. komisija je donela pozitivnu odluku. Kao rezultat toga, granica norveške tapije dostigla je 84 stepena, 43 min. severne geografske širine, ova tačka je približno 600 km od Severnog pola.

Danska je podnela nekoliko prijava, a poslednja je bila u decembru 2014. Uključuje Severni pol (trenutno nije u vlasništvu nijedne zemlje) i oko 895
hiljada kvadratnih metara dna Arktičkog okeana severno od Grenlanda, uključujući greben Lomonosova. Danska je ranije polagala pravo na šelfske
površine oko Farskih ostrva i Grenlanda . Ukupno, Danska polaže pravo na oblast na Arktiku koja je 40 puta veća od same zemlje (bez Grenlanda i
Farskih ostrva).


IZVOR: Ustupljena fotografija / Atomski ledolomac "Lider", vrednost dve milijarde dolara

Sjedinjene Države su jedina arktička zemlja koja nije ratifikovala Konvenciju UN o pravu mora i nema pravo da podnese prijavu komisiji.
Primarni cilj za Amerikance nisu samo nalazišta ugljovodonika na arktičkom šelfu. Amerikanci nastoje da preuzmu kontrolu nad novim morskim putem od Atlantika do Tihog okeana kroz Boforovo more i Bafinovo more, koji se otvara onako kako se globalno zagrevanje dešava
duž obala Aljaske, Kanade i Grenlanda.

Do kraja 20. veka jedina transatlantska ruta na Arktiku bila je Severni morski put, koji su kontrolisali SSSR, a potom Rusija. Međutim, kako se led
topi zbog globalnog zagrevanja, nova ruta može postati alternativa ne samo NSR, već i tradicionalnim prekookeanskim rutama.

Tokom 2007–2008, led u severozapadnom prolazu pod kontrolom Kanade se skoro sasvim otopio, a prolaz je nekoliko nedelja bio potpuno plovan,
prvi put od početka istraživanja. Kanada je još ranih 1970-ih proglasila Severozapadni prolaz delom svojih unutrašnjih voda. Sjedinjene Države polažu pravo na 200 milja obalnog pojasa i osporavaju pravo Kanade da koristi Severozapadne prolaze kao svoje unutrašnje vode ( naglasimo da hiljade ostrva sa obe strane prolaza pripadaju Kanadi). Amerikanci kažu da bi taj prolaz trebalo proglasiti međunarodnim jer ispunjava definiciju plovnog puta koji povezuje područja otvorenog mora ili ekskluzivne ekonomske zone. Naravno, Otava i Kopenhagen mogu postati saveznici Moskve u borbi protiv uspostavljanja američke hegemonije na Arktiku.


Uprkos neslaganjima između Rusije i Kanade oko podele arktičkog kontinentalnog pojasa i statusa grebena Mendeljejeva i Lomonosova, interesi dve zemlje na Arktiku često se poklapaju. Za razliku od Sjedinjenih Država, koje Severni morski put i Severozapadni prolaz smatraju subjektima međunarodnog prava, Rusija i Kanada ih smatraju teritorijalnim vodama primorskih država. Obe zemlje su potpisale i ratifikovale Konvenciju UN o pomorskom pravu, što SAD još nisu učinile. Trenutno ne postoji međunarodni ugovor koji definiše pravni status Arktika. Status Arktika je regulisan međunarodnim pravom, nacionalnim zakonodavstvom arktičkih država i bilateralnim sporazumima Arktik je severni polarni region Zemlje, uključujući ivice kontinenata Evroazije i Severne Amerike, skoro ceo Arktički okean sa ostrvima, sa izuzetkom priobalnih ostrva Norveške, kao i susednih delova Atlantika i Tihi okeani.

Njegova površina je oko 17 miliona kvadratnih kilometara (neki naučnici ograničavaju Arktik od juga do arktičkog kruga, u kom slučaju njegova površina iznosi 21 milion kvadratnih kilometara). Pet zemalja „graniči” sa Arktikom: Rusija, Kanada, SAD, Norveška i Danska. Ukupna dužina arktičke obale svih susednih država je 38.700 km (Rusija ima maksimalnu dužinu granica na Arktiku - 22.600 km).

Još tri države se takođe smatraju subarktičkim, iako nemaju okeanske granice sa Arktikom. To su Island, koji se nalazi u neposrednoj blizini
Arktičkog kruga, kao i Švedska i Finska, koje imaju teritorije na Arktiku

Arktički status

Kanada je 1909. prva polagala pravo na teritoriju između Severnog pola i njene severne obale. U maju 1925. Kanada je usvojila poseban zakon kojim je osigurala svoje pravo na arktički sektor. Sledeće godine Sovjetski Savez je proglasio celu svoju teritoriju od Severnog pola do kopna SSSR-a. Danska, Norveška i Sjedinjene Države nisu usvojile posebne akte o arktičkim regionima u blizini njihove teritorije, međutim, zakonodavstvo ovih zemalja o epi - kontinentalnom pojasu, ekonomskim i ribolovnim zonama takođe se primenjuje na arktičke regione. Tako je do sredine 1920-ih Arktik bio efektivno podeljen na pet sektora odgovornosti između Sjedinjenih Država, Rusije, Norveške, Kanade i Danske.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Pretenzije na Arktik

Trenutno, glavna platforma za međunarodnu interakciju na Arktiku je Arktički savet, osnovan 1996. godine, međuvladina organizacija čiji su
glavni ciljevi rešavanje ekoloških problema u arktičkom regionu i sveobuhvatna podrška autohtonim narodima (stalni članovi su Danska,
Island, Kanada , Norveška, Rusija, SAD, Finska i Švedska). U okviru Saveta 2011. i 2013. godine potpisani su sporazumi o saradnji u vazdušnom i
pomorskom traganju i spasavanju na Arktiku o borbi protiv zagađenja naftom i slično.

Jasno. Moćne zemlje su stalni članovi, ali će od malih igrača tražiti pare za ekologiju, kitove, sitne životinje i nekakve girice. Sebi će odrediti velike kvote na rakove i losose a ostalima - stoj, ide lovostaj!

Prirodni resursi Arktika
Aktivna proizvodnja nafte i gasa na Arktiku traje duže vreme. Ali , mnoga ležišta još nisu otkrivena. Naučnici su 2009. otkrili da je većina
neotkrivenih rezervi nafte u sferi interesa SAD, a rezerve gasa u Rusiji. Proizvodnja ugljovodonika na Arktiku je složena i opasna sa ekološke
tačke gledišta. U oštrim klimatskim uslovima, verovatnoća nezgoda se značajno povećava. Ali je izuzetno teško otkloniti njihove posledice, na primer izlivanje nafte, u uslovima nevremena sa visokim talasima, gustom maglom i više metarskim ledom. U slučaju nesreće u polarnoj noći, to će
generalno morati da se uradi u potpunom mraku, gotovo nasumično. Još jedna opasnost za platforme za proizvodnju nafte su sante leda.

Više od 400 kopnenih naftnih i gasnih polja otkriveno je u Arktičkom krugu. 60 se aktivno razvija. Štaviše, više od 40 njih pripada ruskom
sektoru Arktika. Na ataru Barencovog mora istraženo je 11 polja: četiri naftna polja , tri gasna, tri gasno-kondenzatna polja ( smrznuti gas mešan
sa vodom, kao santa leda ), jedan naftni i gasni kondenzat. Ukupni povratni resursi ruskog Arktika procenjuju se na 106 milijardi tona ekvivalenta
nafte, rezerve gasa na 69,5 triliona kubnih metara.


Do danas ne postoje tačne procene rezervi ugljovodonika na Arktiku. Informacije koje objavljuju različite zemlje često se ne poklapaju. Jedan od
najautoritativnijih dokumenata u ovoj oblasti je izveštaj Geološkog zavoda SAD (2008 g). Prema ovoj studiji, značajan deo svetskih neotkrivenih
resursa ugljovodonika leži ispod arktičkog leda: 90 milijardi barela nafte (prema ekspertima, ovo je 13% svetskih neotkrivenih rezervi), 48,3
triliona kubnih metara, 30% neotkrivenih svetskih rezervi), 44 milijarde barela gasnog kondenzata (20% neotkrivenih svetskih rezervi).

84% svih arktičkih resursa nalazi se u ataru Arktičkog okeana i samo 16% na kopnenoj teritoriji arktičkih država unutar Arktičkog kruga. Prema američkim naučnicima, većina ugljovodonika leži na dubini manjoj od 500 m.

Prema mišljenju stručnjaka iz različitih zemalja, verovatnoća otkrivanja novih velikih naftnih i gasnih polja na šelfu je veoma velika, ali proizvodnja uopšte neće biti moguća zbog visoke cene rada u arktičkim geografskim širinama. Kontinentalni deo Arktika takođe sadrži značajne rezerve ruda bakra- nikla, kalaja, metala platinske grupe, agrohemijskih ruda, zlata, dijamanata, volframa, žive, crnih metala, itd. Prema ruskim naučnicima, Arktik sadrži petinu svetske rezerve slatke vode.


IZVOR: Ustupljenma fotografija / Atomski ledoloamc "Rusija" kakvih je planirano 40

Kao što vidite cenjeni čitaoci, dovoljan razlog za veliku rat velikih sila. Dok je nafte i gasa biće i nekakvog mira. Kad auto krševi popuše poslednje litre nafte i gasa, veliki će se krenuti u sneg i led po kilo kobasica, vedro vode i malo benzina, koliko za kućne "Mercedese" i "Lambordžinije" ćerkinog ljubavnika.

Čekajte još dva nastavka. Biće uzbuđenja, da se sirotinja malo poraduje.

Nešto sam pisao, nešto prepisao, Vlastimir Ninin