LAT / ĆIR

ARHIVA

KONTAKT

RAT I MIR U KUĆI TOLSTOJEVIH: Bračne tajne diva iz Jasne poljane!

Lični stav
Autor: Glas javnosti 24.12.2020 15:35:58 h

foto: Foto: Wikipedia

Povodom stodesete godišnjice smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja (9.septembra 1928 – 20. novembra 1910.) brojnim manifestacijama, uprkos korona virusi na razne načine obeležava se sećanje na velikana svetske pisane reči, i opet prikazuje film „Poslednja stanica“ (snimljen pre deset godina, povodom 100 godišnjice smrti), o poslednje dve godine njegovog života.

Dnevnik piščeve žene Sofije, u kojima otkriva dramatičnu svakidašnjicu njihovog intimnog života, pretočen je u knjigu iz koje su brojni listovi i portali prenosili Sofijine "beleške" iz prve ruke...

"Sve sretne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesretna porodica nesretna je na svoj način." Tako je Lav Nikolajevič Tolstoj započeo "Anu Karenjinu" 1873. Stotinu i deset godina od njegove smrti njegovo delo, njegov brak i on sam ponovno su pod lupom javnosti.

Sofija Tolstoj u fotografiju (sliku) zaljubila se 1887., u svojim ranim četrdesetima. Često se mogla videti kako trčkara imanjem u Jasnoj Poljani u pregači, prstiju crnih od hemikalija za razvijanje fotografija.

Njen suprug Lav mrzeo je kad bi ga fotografisali. Ipak, svake godine, na godišnjicu njihovog venčanja, Sofija bi obukla svoju najbolju odeću i naterala svog supruga usamljenika da pozira za fotografiju.

Te fotografije s godišnjice njihovog venčanja prvi put su javnosti pokazane u knjizi „Song Without Words“, izdanju koje sjedinjuje Sofijine fotografije i isečke iz njenih dnevnika, no ono što možda najbolje govori o istoriji jednog braka i istoriji jedne porodice ipak je – govor tela.

Muž i žena stoje jedno pored drugoga. Sofija se smeši nekako nervozno, naginjući se prema Lavu, grleći ga i hvatajući ga za ruku. On stoji ukočeno, izraz mu je osoran, ruke zakvečene za remen.

Ako i nije voleo fotografisanje, valjda je voleo tu ženu koja je tako predano stajala pored njega gotovo 50 godina.

U brojnim evropskim bioskopima film Michaela Hoffmana "Poslednja stanica" (The Last Station), koji radnjom prati poslednje dve godine Tolstojeva života (Christopher Plummer) i njegova braka sa suprugom Sofijom (Helen Mirren) plenio je pažnju publike, a izdavačka kuća Alba Books objavila je drugo izdanje knjige - Sofijin dnevnik, zapise supruge možda i najvećeg pisca na svetu, koji pokrivaju razdoblje od pola veka i otkrivaju kako se mladi, strastveno zaljubljeni par pretvorio u dvoje staraca koji se ogorčeno svađaju oko nasledstva i tantijema.

"Rat i mir", kapitalno delo ruskog realizma, koje je u drugoj polovini 19. veka postavilo temelje istorijskog romana, mnogima nedostižne i danas, dobio je tim dnevnicima i, kažu kritičari, osrednjim filmom, sasvim novo značenje.

Da Lav i Sofija žive danas, Facebook bi verojatno, kako je neko duhovito primetio, bio njihov medij. A da smo mi njihovi prijatelji, svakodnevno bismo čitali neumorne zapise tog posebnog po mnogo čemu - čara; ne bismo se mogli obraniti od njihovih furioznih newsfeedova, Lavovih kompliciranih statusa, Sofijinih ljubavnih posveta u obliku pesama i beskrajnih galerija fotografija u kojima samo zaljubljenoj ženi ne bi bilo dosadno gledati uvek iste fotografije supruga koji jaše na konju ili petnaesti put stoji naslonjen nadrvo...

1000 fotografija

Sofija je s fotografijom počela da eksperimentiše još u mladosti, ali u hobi se potpuno unela tek mnogo godina docnije. Iza sebe je ostavila oko 1000 snimaka. Snimala je samu sebe, svoju porodicu i seljake u Jasnoj Poljani - sve s velikom brižnošću i veštinom.

Istoričari su Tolstojevu ženu, koja se za njega udala kad joj je bilo 18, a njemu 34 godine, često portretirali kao ljubomornu i histeričnu. Ali, čini se da su joj učinili veliku nepravdu. Iako su se venčali iz ljubavi, različita mišljenja o religiji, društvu i seksu na kraju su ih razdvojila do očaja.

Punih 48 godina Tolstojevi su razdirali jedno drugo ljubavlju i mržnjom.

"Oženiću se sad ili nikad! Žena po bilo koju cenu!" zapisao je grof Tolstoj 1862. u svoj dnevnik, ubrzo pošto je zaprosio 18-godišnju Sofiju Behrs. Petnaest godina stariji od nje, već je bio poznat pisac i gospodar imanja u blizini Moskve, Jasne Poljane, koje se prostiralo na više od 1600 hektara. Na imanju je živelo 3000 seljaka. Do tada se Tolstoj već bio nauživao života - provodio je noći u bordelima i s Ciganima, borio se s konjicom u Krimskom ratu i preživio opsadu Sevastopolja...

Kad se vratio kući, želeo je samo miran seoski život - obući seljačku odeću, da pusti bradu, a pero zameni plugom. Po povratku na imanje njegove avanture, međutim, nisu prestale: jako se zaljubio u seljanku Aksinju, koja mu je rodila sina Timofeja. Tu vezu spominje i Turgenjev. U jednom pismu navodi kako je "Tolstoj zaljubljen u neku seljanku i uopšte ne želi razgovarati o književnosti".

Iako raskalašenost nije bila neobična za plemstvo toga doba, Tolstojeva porodica bila je poznata po tome što je bila posebno - neukrotiva.

Njegov stariji brat kupio je prostitutku u bordelu i umro u njenom naručju sa samo 29 godina.

Njegova sestra Marija, poput Karenjine, napustila je supruga kako bi živela u grehu sa švedskim grofom - rodila mu je kćerkicu pre nego što je postala redovnica, a njegov brat Sergej živio je na obližnjem imanju s Cigankom, koja mu je rodila jedanaestero djece.

Ne čudi što je Tolstoj priželjkivao suprugu aristokratkinju koja će ga spasiti od svih greha njegove porodice.

"Volim je kako sam mislio da nikoga nije moguće voleti", zapisao je Tolstoj u svoj dnevnik pre nego što ju je zaprosio. Ustreliću se ako se ovo nastavi", opisivao je svoju muku jer je razdvojen od ljubljene žene.

Srećom za literaturu, venčali su se nekoliko nedelja posle.

"Svinjski seks"

Kao što je bio i običaj u to vreme, u noći uoči venčanja poklonio joj je svoj momački dnevnik (plemići toga doba imali su običaj da vode dnevnike, u kojima bi opisivali svoje erotske eskapade, a onda bi ga pre venčanja poklanjali svojim nevestama…).

Sofija Lavu nikada nije dokraja oprostila taj čin - to zasipanje informacijama o orgijama, pijančenju, doslovce parenju sa seljankama, homoseksualnim flertovima... "Prošlost mojeg supruga toliko je užasna da nisam sigurna hoću li je ikad uspeti prihvatiti", zapisala je u dnevnik.

Njihovih 48 godina braka od tog će trenutka biti obeleženo njezinim gađenjem zbog Tolstojeva nekadašnjeg života i njegovog "komplikovanog unutrašnjeg života".

"Njegovi me dnevnici toliko uznemiruju da postajem zbunjena i ne mogu jasno da razmišljam", zapisala je 15 godina posle.

Uprkos tome brak je na početku bio predivan.

"Bili su ludo zaljubljeni kad su se venčali 1862. i delili su apsolutno sve, čak i svoje dnevnike. Koristili su dnevnike da bi razgovarali jedno s drugim", objašnjava Leah Bendavid- Val, autorka knjige "Song Without Words".

Iako je dnevnik počela da piše sa 16 godina, sada je Sofija pisala svakodnevno. I poprimila je dramatičan ton kojim se služio njezin suprug.

"Jednoga od ovih dana ubiću se ljubomorom", zapisala je pošto je otkrila da na imanju živi Aksinja s Tolstojevim sinom.

Ako nije opisivala nju, onda bi opisivala suprugove grube zagrljaje, nakon kojih bi sledila hladnoća i povlačenje. Tolstoj je verovao kako je jedina svrha seksa materinstvo, tako da je, vrlo brzo nakon venčanja, počeo Sofijin niz od 25 godina trudnoća, rađanja i odgajanja dece.

Između 1863. i 1888. Sofija je rodila trinaestero dece, od kojih je osmoro doživelo odraslu dob. Četvrt veka trudnoća i majčinstva, bez sumnje, iscrpilo ju je; 0 pet smrti možemo samo nagađati kako ih je podnela. Na jednoj od najpotresnijih fotografija Sofija je naslonjena na grobnicu koju je sagradila u sećanje na Vanječku Tolstoja, svoje najmlađe dete, koje je preminulo od ljubičaste groznice kad mu je bilo šest godina.

Pokušala je Lavu Tolstoju da objasni važnost zaštite od trudnoće, no on je odbijao svaku pomisao na to. Osim što je seks bio materinstvo, 0 njemu je govorio i kao 0 nečemu "svinjskom i neprirodnom".

"Ja ga uopšte ne zanimam. Doživljava me kao lutku, samo kao suprugu, a ne kao ljudsko biće", pisala je sva očajna.

"Ja sam tu da udovoljim njegovom užitku i rodim mu decu. Ja sam komad nameštaja!"

Rađanje i služenje

Šezedesete godine 19. veka donela su, međutim, vetar promena i za žene u Rusiji. Pošto je car Aleksandar ukinuo kmetstvo i uništio srž feudalne porodice, hiljade žena napustile su porodicu u potrazi za poslom i obrazovanjem u gradu, a mnoge od njih odbile su se udati.

Tolstoj je bio užasnut, optuživao je žene da postoje samo zato da bi uzbuđivale muškarce i pretvarale ih u zveri. Ipak, tom stavu nije bilo ni traga dok je pisao "Rat i mir". Čini se da je par u tom razdoblju konačno našao razumevanje i zajednički život - dok je Lav ispisivao stranice posvećene Nataši, neretko promatrajući svoju ženu koja je u šest godina rodila četvero dece, Sofija je polako postajala njegova sekretarica, osoba kojoj se poveravao, osoba na koju se počeo oslanjati.

Njeni dnevnici iz tog razdoblja gotovo da otkrivaju ženu nadnaravne energije: ispunjeni su opisima šuma i reka oko Jasne Poljane, plivanja, klizanja, zabavljanja posetitelja koncertima i piknicima, igranja s decom...

Svake večeri, kad bi cela njena porodica zaspala, Sofija bi sela za radni sto i do sitnih jutarnjih sati prepisivala njegov rukopis. Bila je sretna. Ujutro bi čisto prepisane kopije stavila na njegov stol, a on bi ih vratio naveče, crne od ispravaka.

Do 1872. rodila je još dvoje dece, a između 1873. i 1976. još troje.

Sve je troje umrlo.

Tugu je zakopala u papire, prepisujući svake noći "Anu Karenjinu". Ali kad je Lav Tolstoj završio roman, počeo ga je, iznenada, mučiti osećaj krivice zbog privilegovanog života i najavio je kako odustaje od pisanja i kako će se pridružiti seljacima na polju...

Sam je vadio vodu iz bunara, sam je izrađivao čizme, ostavio se pisanja, osim kad bi seo da zabeleži još jedan moralni traktat u kojem je napadao Crkvu ili propovedao bračnu čistoću i vegetarijanstvo.

Godine 1882. Tolstoj je razmišljao o tome da se odrekne prava na svoje knjige, uveren kako je privatni kapital nemoralan. Svađali su se oko toga gotovo deset godina, sve dok ga Sofija nije uspela nagovoriti da joj barem oporukom ostavi prava na "Rat i mir" i "Anu Karenjinu".

A kad se odrekao imanja i novca od tantijema, čineći nju potpuno odgovornom za decu, izdavače i vođenje imanja, pobesnela je zbog tereta koji joj je stavio na leđa. No bilo je kasno. Ruski boemi, vizionari i revolucionari, pa čak i Ghandi, koji je u Tolstoju našao uzor, već su ga smatrali svojim vođom, ili barem glasnogovornikom, i u stotinama dolazili na njihovo imanje, razglabati s velikim prorokom, dok im se on žalio na suprugu koja ga tiraniše i predstavlja sve ono što je on u životu počeo prezirati. "Grozni su ti ljudi koji slede Lava Nikolajeviča! Među njima nema jednog normalnog. A većina je žena histerična", zapisala je u svom dnevniku.

O incidentu koji se dogodio 5. februara 1895. zapisala je:

"Lavočka je stajao iza drveta... upitala sam ga zašto više ne piše. Izašao je, pogledao oko sebe i rekao:

'Draga moja, mislim da nas ne može čuti nitko osim drveća, pa ću ti odgovoriti. Vidiš, pre nego što nešto napišem mora me zapaliti ljubav - a s tim je gotovo!'

Kakva šteta, odgovorila sam, dodajući da bi se mogao u mene zaljubiti, ako želi, i onda nešto napisati.

'Ne, prekasno je!' odgovorio mi je."

Niko je naravno nije pitao je li možda iscrpljena od vođenja obiteljskih flnansija, prepisivanja knjiga, rađanja djece, Tolstojevih bolesti, zabavljanja njegovih učenika i pripreme njihovih komplikovanih vegetarijanskih jela.

U trenutku kad se najviše svađaju u njihov život ulazi zlokobni Vladimir Čertkov, Tolstojev akolit i osoba koja je dobila dozvolu čitati Lavove dnevnike pred kraj njegova života.

U svom dnevniku Sofija je zapisala:

"Shvatila sam... njegovi poslednji dnevnici... svi su bili napisani za Čertkova... i sada se Lav Nik više u njima ne usuđuje napisati ni slovo ljubavi za mene." Izvor njene ljubomore jesu sećanja na momački dnevnik u kojem je Tolstoj pre mnogo godina zapisao, a Sofija pročitala, kako se "nikada nije zaljubio u ženu, nego se redovno zaljubljivao u muškarce".

Beg i smrt

Čertkov uspeva okrenuti od Sofije ne samo Tolstoja nego i njihovu decu. Pred kraj života njihovi su dnevnici prepuni gorkih optužbi i boli. U novembru 1903. zapisala je:

"Ušla sam u suprugovu sobu večeras, dok se spremao na spavanje, i shvatila da mi u poslednje vreme nije uputio nijednu reč utehe ili nežnosti. Dogodilo se ono što sam predvidela: moj je strastveni suprug umro, a budući da mi nikad nije bio prijatelj, kako bi mi mogao biti sad? Ovo nije život za mene. Nemam u što uložiti energiju ni strast za životom; nikakvih kontakata s ljudima, nema umetnosti, nema posla - ništa osim potpune usamljenosti čitav dan."

Na kraju joj Tolstoj više nije ni dao da čita njegov dnevnik. To ju je toliko povredilo i uplašilo da se Sofija opsesivno počela bojati kako je Lav unutra napisao novu oporuku.

On ju je pak čuo kako po njegovoj radnoj sobi prekapa po papirima u potrazi za dnevnicima ili novom oporukom.

"Ili dnevnik ili moj život", postavila mu je ultimatum. To ga je silno razljutilo. Bila je to kap koja je prelila čašu.

Tolstoj je napustio Sofiju u 5 ujutru, 28. oktobra 1910., nakon 48 godina braka. U dobi od 82 godine, Lav je otišao zauvek, ostavljajući iza sebe poruku u kojoj objašnjava da mu je život kod kuće postao "nepodnošljiv" i da želi poslednje godine provesti u miru.

Kad je Sofija čula da je suprug od nje pobjegao, skočila je u jezero, ali izvuklo ju je dvoje njene dece. Idućih pet dana nije ništa ni jela ni pila. A onda je doznala da joj suprug umire na železničkoj stanici, 80 kilometara od kuće, u Astapovu. Popela se na voz, došla do stanice i sledeća četiri dana provela moleći njegove sledbenike da je puste unutra.

Videla ga je nakratko, u 6 ujutro, 7. decembra 1910., pre nego što je izdahnuo. O tome Sofija ne piše mnogo u svom dnevniku.

Preostalih devet godina, dok je pored nje prolazio Prvi svetski rat i boljševička revolucija, ona se s Čertkovom borila na sudu. U dnevnicima nema više one divlje, histerične energije, ali nema ni Tolstoja. Uspeva se pomiriti s decom, uspeva da umiri sebe, vadeći krompire iz polja u razdobljima kad su dućani prazni.

Tragedija spavaće sobe

"Grofica Sofija bila je kompleksna žena, ljudski dinamo železne konstitucije i poetične duše. Prevodeći njene dnevnike na engleski jezik, s bolnim sam razumevanjem shvatila njenu hrabrost i inteligenciju, ali i njen očaj. Bez nje ne bi bilo nijednoga od velikih Tolstojevih romana, no njegove reči ipak imaju veće značenje od njenih.

Nakon njegove smrti nastavila je da čuva njegovu uspomenu i objavljuje njegova dela, moleći ljude da budu milostivi prema ženi čija snaga nije bila dovoljna da na svojim slabim ramenima nosi teret sudbine. Sudbine da bude žena genija", zapisala je prevodilac njenog dnevnika na engleski jezik CathyPorter.

Pola miliona reči dugačak, njen dnevnik pokriva 57 godina - od udaje do njene smrti. Fascinantno, i verovatno zastrašujuće, volela ga je strastveno do samog kraja. Nedelju dana pre nego što ju je napustio, Sofija je, naime, provela u rovu ispred Čertkovljeve kuće, naoružana dvogledom, čekajući da se pojavi Tolstoj. "Zamišljam kako ležim na mostu iznad tog rova i dopuštam da me pregazi njegov konj", zapisala je.

Ili, kako je sam Tolstoj jednom zapisao:

"Čovek preživi potrese, epidemije, užase bolesti i sve agonije duše, no celo to vreme njegova je najveća, razarajuća tragedija bila, jest i biće tragedija spavaće sobe."

DNEVNIČKI ZAPISI

Samo da se ona ne zaljubi u nekog drugog L AV, 8. januara 1863.

Ujutro - njena odeća. Izazvala me da prigovorim, i jesam, i rekao sam - suze i vulgarna objašnjenja... Zakrpali smo stvari nekako. Uvek sam nezadovoljan sobom u takvim situacijama, osobito poljupcima - to su krive zakrpe...Osećam da je potištena, no ja sam još više, i ne mogu ništa reći -... nema se što reći. Može me spasiti samo to da se ona ne zaljubi u nekog drugog, a to ne zavisi o meni. Kaže da sam drag. Ne volim to čuti; samo će me zbog toga prestati voleti.

SOFIJA, 9. januara 1863.

Nikad u celom svom životu nisam bila toliko iscrpljena kajanjem. Nikad pre ne bih mogla ni zamisliti da ću biti toliko kriva. Gušim se u suzama celi dan. Tako sam potištena. Bojim se razgovarati s njim, ili ga makar pogledati... Sigurna sam da je sad shvatio koliko sam slaba i patetična.

MAJKA ILI MAĆEHA DOMOVINA?

Iako Zapad Lava Nikolajeviča Tolstoja smatra jednim od najvećih pisaca u istoriji, Rusija prema njemu u novije vreme ima pomalo ambivalentan odnos. Ove će godine svet tako obeležiti stotinu deset godina od njegove smrti, u bioskopima se opet prikazuje film "Poslednja stanica", objavljeni su Sofijini dnevnici, Nemačka i SAD pripremaju nove prevode "Ane Karenjine", Kuba i Meksiko planiraju sajmove knjiga posvećene Tolstoju... Rusija, međutim, ne deli tu tolstojomaniju. Prema glasinama, iako ga nikad nije spomenuo ni u jednom od svojih govora, Vladimir Putin navodno je obišao Tolstojevo imanje dok je bio mladi KGB-ov špijun.

Zašto Rusija ne voli Tolstoja?

Koproducent filma "Poslednja stanica" Andrej Derjabin veruje kako Rusija ne čini ništa za Tolstoja zato što Rusi nikako ne uspevaju da otkriju koja je njigova nacionalna ideia.

Toliko je dugo već tražimo, a, zapravo, odgovor nam je dao Tolstoj: pred čovečanstvom je sada zadatak da bude sretno", komentariše Derjabin i kaže kako je prošli vek za Ruse bio prilično težak - drugim rečima, više dostojevskijansko nego tolstojevsko.

"Prošli vek, s naglasom na mrak i patnju, više je odgovaralo duhu Dostojevskoga. Nadam se da je sad došlo vreme za Tolstojev duh", zaključuje.

Istog je uverenja i piščev prapraunuk Vladimir lljič Tolstoj, koji radio kao direktor državnog literarnog muzeja u Jasnoj Poljani.

Lav Tolstoj se verojatno delom ignoriše zbog njegovih stavova prema Crkvi. Zbog toga je, uostalom, i ekskomuniciran 1901. Drugi šapuću kako su Tolstoja njegova uverenja učinila nerusom, dok treći smatraju kako ne postoji neka posebna zavera, nego je Tolstoj u Rusiji pomalo doživeo sudbinu kao Krleža u Hrvatskoj, ili Ćosić u Srbiji - svako ga je dete moralo čitati u školi za lektiru, najčešće u dobi koja je bila potpuno neprimerena za tu vrstu štiva. I svima ga je, posle toga, dosta.

Glas javnosti - Vladan Dinić