Ranko Pivljanin: Krah Vučićeve grandiozne diplomatije
Autor: Glas javnosti
I kod onih nenaklonjenih Vučiću bilo se uvrežilo uverenje kako je bar njegov spoljno-politički angažman uspešan i da čovek koji na unutrašnjem planu pravi haos i državu pretvara u kopiju belorusko-mađarske autokratije, solidno pliva u zamršenim globalnim lavirintima.
Iskreno nisam bio od tih, iako bi se na trenutak učinilo da zna šta radi i da njegove turneje i neumerenog trošenje državnog kerozina imaju nekog smisla i efekta. Međutim, kako će se na kraju, na žalost, ispostaviti bili su to samo jalovi manevri, najčešće u svrhu „self promoušna“ prepuni nekonsizentnosti, jeftinih štosova, fingiranja uspeha pa i totalnih promašaja.
U osnovi te Vučićeve spoljnopolitičke ofanzive i kontraofanzive bilo je ugrađeno nekoliko sistemskih grešaka. Prva, umišljaj, neosnovan naravno, da poglavica jednog balkanskog rezervata sa evropske periferije može preuzeti i igrati ulogu jednog od „svetskih lidera“ čije mišljenje i delovanje, uz stvarne velike igrače, kreira globalne tokove.
Gotovo nikada toga nije bilo, ako izuzmemo Tita koji je to donekle bio i to više zahvaljujući, poziciji, pa i veličini, države kojom je upravljao, međunarodnom hladnoratovskom rasporedu snaga u koji se „nesvrstana“ Jugoslavija idealno uklopila, i to zato, budimo pošteni, jer je to odgovaralo globalnim „upravnicima“ planete. Moglo bi se reći da je njegov međunarodni ugled i uticaj bio i splet srećnih okolnosti, a sreća je, izgleda, bila debelo ucrtana u natalni horoskop doživotnog jugoslovenskog vladara. No, ispostaviće se, kad su veliki na kraju rešili da izravnaju račune, Jugoslavija ne da se nije ništa pitala, već je završila kao kolateralna šteta i žrtva. Dakle, Vučić nije bio Tito, niti je to mogao da bude iako je žarko želeo.
Druga greška, proizilazila je iz njegove „individualizacije“ spoljne politike u svrhu sopstvenog marketinga i ona je vođena ne da pozicionira Srbiju na međunarodnom planu, već da bude iskorišćena za unutrašnju upotrebu gde je propaganda njegove izlete, rukovanja, slikanja, prisustva raznim događajima glancala do nivoa da običan građanin pomisli kako su u Ujedinjenim nacijama, Davosu, raznim samitima, svetskim prestonicama samo čekali da se on pojavi i otvorenih usta slušali šta ima da im kaže. Preuzimajući, uz sve ostale, i neformalnu
ulogu ministra spoljnih poslova on je “privatizovao“ i diplomatiju.
Umesto da gradi kredibilnu mrežu diplomatskih „aždaja“ i ljudi od karijere on je krenuo da izigrava balkanskog Henrija Kisindžera ili Lorensa Iglbergera koji će stvari rešavati inokosno, nesvestan limita svojih diplomatskih gabarita. Kretao se između „moćne laži“ i „lažne svemoći“. Tito je, pak, to radio, uprkos svom nespornom ugledu. Ne zaboravimo da je njegov šef diplomatije bio jedan Koča Popović, čovek impresivne biografije i integriteta, a vi ga sad uporedite sa Slobinim apartčikom Ivicom Dačićem ili „tapšačem“ Markom Đurićem, da ne idemo do zlosrećnog Dragana Šutanovca koji nesnađen obnaša ulogu ambasadora u najmoćnijoj državi sveta i ostalih „štetočina“ koje, po blagoslovu partijske knjižice i lojalnosti, obitavaju po srpskim predstavništvima u svetu.
Treće i najpogibeljnije bila je orjentacija po sistemu „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“ u kojoj je Vučić pokušavao da malo bude u zagrljaju „ruskog medveda“, malo u kandžama „kineskog zmaja“, malo u sedlu Ujka Sema, prenebregavajući Brisel, jedinu ispravnu adresu na koju je je ova zemlja po svim osnovama upućena. Rezultat je, kako se sada ispostavlja, čista katastrofa. Tramp Srbin je uzvratio ogromnim carinama na robu i sankcijama NIS-u, Putin ne pokazuje nameru da bude kooperativan i nađe se slovenskoj srpskoj braći žrtvujući svoje interese a pripretio je da ni gasa neće biti od Nove Godine, Brisel udara kvote i ogromne poreze na srpski čelik sa kineskim pečatom, dok brat Si ubrzano računa da li mu se posao po Srbiji pod ovim uslovima isplati i ako račun pokaže da gubi, bez problema će zaboraviti „čelično prijateljstvo“ i od njega će ostati samo katanci na borskim rudnicima i smederevskoj železari.
Plus „jatagan u leđa“ od strane „velikog prijatelja“ Redžepa Tajipa Erdogana koji je naoružava Albance na Kosovu, preteći da će biti belaja ukoliko bude problema na Kosovu, Sandžaku i Bosni.
Uhvaćen u mišolovci čiju dasku da skroz ne padne drži čačkalica, Vučiću je ostalo da konstatuje kako dolaze „veoma teška vremena“. Kao da slušam Slađanu Milošević koja je, pevala pesmu sa tim refrenom – „dolaze teška, teška vremena“, a „dolazi i zima, duga i hladna“ koju Vučić nije pomenuo, ali njen dah svi osećamo pa umesto u televizor sa koga nam je godinama pričao o nezamislivom i nezaustavljivom napretku, sada gledamo ka radijatorima i rezervoarima automobila, pitajući se hoće li se u prvim lediti voda, a u drugim benzin sa dobrim procentom iste. Kad smo već kod muzike, a nije da nam je baš do nje, kao da nas stiže i proročka kletva iz jedne pesme Zabranjenog pušenja u kojoj je „govorio debeli stric, nekad kroz suze, nekad kroz smeh, za svu vašu zajebanciju, jednom ćete platiti ceh“. Po svoj prilici, stiglo je vreme naplate.
I šta ćemo sad? Da guramo EXPO kao da se nita ne događa? Da nastavimo sa „antiblokaderskim ekskurzijama“ po Srbiji, i na te gluposti trošimo rezerve nafte? Da optužimo studente- teroriste kako su oni zavrnuli ventile pančevačke rafinerije? Da progutamo žabu hitnutu od „dušmana“ Hrvata koji bi da nama „balkanskom tigru“ dobace „spasonosnu kosku“ i kupe 25 odsto akcija NIS-a, ah kakvo poniženje? Da pravimo barže za šverc goriva? Da ponovo krenemo u neki rat kad smo već pre nekoliko dana razradili motore tenkova i bornih vozila i
aviona? Džaba je sada i svima nama koji smo svih ovih godina upozoravali da nam Glavni mašinovođa juri vozom po slepom koloseku i da će se jednom neumitno naći u tunelu na čijem kraju neće biti svetla.
Naprednjački uzurpatori su temeljno razvalili državu, sve zajedno nas doveli u bezizlaz, a mi smo propustili priliku da tu poludelu kompoziciju nekako zaustavimo i preusmerimo pre nego što bude kasno. Sad je, po svoj prilici, dockan. Račun je stigao i sad nam valja da ga platimo. Oni koji su ga, svojim činjenjem, nečinjenjem i kolosalnim strateškim promašajima, nabiflali skloniće se u stranu, praviti mrtvi a možda, po receptu Mila Đukanovića, izgube izbore, pokupe pinkle i opljačkane pare, i ostave nam praznu i razvaljenu kuću. Neće im biti prvi put, to su
nam jednom uradili pre tačno 25 godina. Ne znam koliko tačno živi pravi tigar, ali ovaj Vučićev ekonomski izdiše u četrnaestoj godini.
Ostaće nam kavez.
Glas javnosti/N07S
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.
SKINI APLIKACIJU
.png)
