Ranko Pivljanin: I ispod ovog kamena zemlje Srbije…

I šta kažu, je li izašao ispod kamena? Je li stala kiša ili će tek da pljušti?

Priča li šta kako je pod tom kamenčugom, ima li dovoljno mesta za sve nas ili je to mesto, kao najadekvatnije sklonište od opšteg zla i pokore koji se valjaju svetom, rezervisano samo za onog najhrabrijeg, najpametnijeg i najvizionarskijeg među nama, njegova pećina na Drvaru, a mi ćemo ostali ostati na vetrometini da junački izginemo i ispišemo još jednu slavnu epopeju, dok on ispod tog kamena vič „napred braćo, ja za vama“…

A možda je taj kamen samo ovovremena apdejtovana verzija one Tarabićeve šljive, ali ovaj put ne kao simbol propasti, nego kao mudra izlazna strategija spasenja?

Ma ne, nije on to rekao, to su ovi dušmani koji su samo prošle godine uložili „milijardu evra“ da ga sruše s vlasti kanuli nešto halucinogeno u tanjir pasulja koji je kusao u onom prokletom Lijevnu od Davosa pa je pitijevski spoznao kako je „politički razvod Amerike i Evropske unije trajan“, a onda mu se otelo da „mi moramo da budemo mudri, da se malo sakrijemo ispod kamena, da sačekamo da kiša prođe.“ Ne bi on to, inače, pri zdravoj pameti rekao – kako da tu „guštersku“ taktiku predlaže čovek koji je bezmalo dan-dva ranije, negde baš iz kamenitog Trebinja, gde je takođe proročki konstatovao „kako je zavladalo ludilo“ i da „region ulazi u teške godine“, unatoč toj sumornoj prognozi uskliknuo: „Bolje jedan dan kao soko živeti nego se sto godina kao miš skrivati“.

Nekako se, složićete se, ne uklapa da „soko sivi“ kukavički podvije krila i zavuče se pod kamen, dok belosvetske vrane jedna drugoj oči ne povade, jer u ovom „ludilu bez pravila“ , kako je trenutno stanje u svetu definisao onaj „trebinjski Vučić“, više ne važi ni ono „da vrana vrani oči ne vadi“. Jednom rečju, sve je ovo postalo perverzno i komplikovano do bola, ali ne treba sumnjati da će u toj papazjaniji naš premudri vođa, malo šćućuren pod kamenom, a malo visoko leteći raširenih sokolovih krila (ili koristeći leteći taksi, umalo da zaboravim tu stratešku narudžbinu), provesti Srbiju kroz scile i haribde, pretpostavljamo sada prema Dalekom istoku, jer, „davoski Vučić“ reče da veruje kako će uskoro dobiti poziv za posetu Kini, „mada Srbija mnogo toga radi sa Amerikancima“ i „naravno“ sa Evropljanima.

Na koje se, mislim na ove poslednje, ovih dana upravo baca i drvljem i kamenjem, plus specijalnom izložbenom postavkom o Jasenovcu u skupštinskom holu za onog „ustašu“ Tonina Piculu, „bečkog konjušara“ Vladimira Prebiliča i ostatak evroparlamentaraca koji su došli nepozvani da vršljaju zemljom Srbijom i, pretpostaviti je, sa zlom namerom da otkriju lokaciju kamena pod kojim ćemo se mi skloniti dok se svi oni međusobno ne poubijaju i istrebe. Onda ćemo mi, jurnuti ispod kamenčine i nesmetano ostvariti sve naše vekovne težnje, na koje nas redovno podseća veliki politički mislilac vojvoda Šešelj: ujediniti sve srpske zemlje, vratiti Kosovo, ponovo osvojiti Skadar, izbiti na more, linija Karlovac- Karlobag- Virovitica se podrazumeva, a nije isključena ni Srbija do Tokija.

Ako vam ništa od ovoga nije jasno, probajte i vi sa gljivama-ludarama, a ako vam one nisu pri ruci, uključite Informer, „Hepi aktuelnosti“ ili sačekajte neki novi „Amidži šou“ sa još jednim gostovanjem predsednika, gde će vam on, u plodonosnom geopolitičkom dijalogu sa Sanjom Marinković i Breskvicom, sve potanko razjasniti.

Nije ovo ćosanje, kako bi se reklo u Crnoj Gori, ovo je naša žalosna stvarnost, ovo su istinski junaci našeg doba, ovo je njihova individualna pamet i naša kolektivna tragedija. Na naš užas, svedočimo bolnoj istini da se sudbina ove zemlje i naroda, u najturbulentnijem periodu svetske istorije od Drugog svetskog rata naovamo, našla u rukama totalnih diletanata, među kojima prednjači onaj u kojem su se pomešali bazični kukavičluk i i junačenje i arogancija bez pokrića.

Oni u njemu, od prilike do prilike, menjaju mesta i jedno drugo kompenzuju, a sva ta papazjanija i tumaranje bez ispravnog kompasa nam se uporno predstavljaju kao mudra politika koja će, jelte, provući Srbiju kroz iglene uši, neoprljenu vatrom planetarnog sukoba koji uveliko traje i u kojem, možda neće biti istinske pucnjave,mada ni ona nije isključena.

Kako da ne? Oko nas sve gori, a mi ćemo se praviti mrtvi. Ne, mi smo već ubijeni i onaj kamen o kojem truća ovaj nesrećnik, koji je u nekom trenutku pomislio kako njegovom mačjem zagrižaju priliči volovska glava, neće biti spasonosno rešenje. Biće to spomenik još jedne naše velike zablude, totalnog nerazumevanja stvari i još jednog istorijskog promašaja. I umesto što nas šalje pod taj kamen, bolje da ga sam uzme i lupi se njime o čelenku, mada je i za to zakasnio.

Glas javnosti /N07S
Stavovi izraženiu kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti

SKINI APLIKACIJU