RADE MAROEVIĆ: Verske i ljudskopravaške poruke Mundijala

FIFA je naglo odustala od traka duginih boja pošto su muslimanske države zatražile da kapiteni oko ruku nose poruku „Nema mesta islamofobiji” – u bojama palestinske zastave

„O vjernici, kada se u petak na molitvu pozove, kupoprodaju ostavite i pođite molitvu obaviti; to vam je bolje, neka znate!”, zagrmele su iznenada sa minareta lokalne džamije reči 9. ajeta 62. sure Kur’ana, preplašivši golubove koji su se od pustinjske vrućine posakrivali u udubljenjima građevine. Masa vernika je prašnjavim ulicama koračala ka džamiji. Sveže okupani, namirisani i odeveni u najbolju odeću žurili su na glavni verski događaj – salat al-džum’ah, molitvu petkom.

„Pokazali smo da smo dobri vernici. U ime Alaha, milostivog, samilosnog, pod svoje okrilje primili smo goste iz celog sveta i uprkos skepticima pokazali da možemo da budemo dobri i uzorni domaćini”, čulo se zatim sa razglasa džamije. Tako je fudbal pregazio i poslednju granicu i postao tema molitve u prvoj arapskoj zemlji koja je bila domaćin Svetskog prvenstva.

Dva dana ranije, fudbaleri Maroka su posle poraza od Francuske popadali ničice na kolena pred navijačima, odnosno „pali na sedždu”, kako muslimani kažu, koja je u islamu vrhunac pokornosti i poniznosti Alahu. Time su se zahvalili Bogu na velikom uspehu, a navijačima na podršci koju su im gromoglasnim navijanjem sa tribina pružali od samog početka turnira.

Uprkos suzama, i igrači i navijači Maroka su sa stadiona napravljenog u obliku pustinjskog šatora, izašli srećni. Plasman u polufinale Mundijala je svakako najveći uspeh u istoriji afričkog i arapskog fudbala.

Stotine novih vernika

Kao i igrači, i navijači Maroka su tražili pomoć Alahovu pred svaku utakmicu, spuštajući se na kolena na posebno uređenim mestima za molitvu, diskretno skrajnutim po obodima ogromnih kompleksa koji okružuju stadione u Dohi. Molitve i učenja Muhamedova na posebnim elektronskim tablama u Dohi bili su dostupni na tridesetak jezika, kako bi se gostima što je moguće više približio islam.

Uz to, oko 2.000 volontera angažovano je kako bi se, uz fudbalske, promovisale i verske vrednosti Katara, pa su se islamske knjige i brošure delile posetiocima na svim važnijim mestima u gradu, pa i na peščanoj obali Katare, gde se još uvek, ponajviše radi turista, na vetru suše ribe okačene o proste drvene pritke.

Tu je izgrađena i džamija, posebno zamišljena kao mesto na kojem će se islam promovisati kao vera mira i tolerancije. Ispred džamije, žene i muškarci na raznim jezicima objašnjavaju značaj učenja Muhamedovog, pokušavajući da približe islam strancima koji za tako nešto pokažu interes.

Lokalne katarske novine pišu kako je tokom Svetskog prvenstva na islam prešlo više od 500 ljudi. To je dovelo do ozbiljne polemike o smislenosti promocije bilo kakve religije tokom velikih sportskih takmičenja.

Još ozbiljnije kritike izazvao je dolazak u Dohu dva poznata islamska propovednika – Zakira Naika iz Indije i Omara Abdelkafija iz Egipta. Ova dvojica ulema su se, pak, hvalili „hiljadama novih vernika” koji su tokom ovog takmičenja prešli pod okrilje islama.

Reč je o na Zapadu „kontroverznim” ličnostima. Televizija na čijem čelu se nalazi Zakir Naik (1965) zabranjena je u Velikoj Britaniji, Kanadi i Bangladešu, dok su indijske vlasti u više navrata pokušavale da ga stave na međunarodnu poternicu Interpola. Manje zbog verskih stavova, a više zbog navodne pronevere novca.

Omar Abdelkafi (1951) na Zapadu slovi za još kontroverznijeg islamskog teologa, pošto je u nekoliko navrata šiite nazvao „opasnijim od Jevreja i hrišćana”, prizivao „Alahovu osvetu Iranu”, pominjao „istorijsku zaveru hrišćana i Jevreja”, a napad na redakciju magazina Šarli Ebdo nazvao „šaradom sličnom 11. septembru”.

Palestinsko pitanje

Verske kontroverze koje prate Svetsko prvenstvo u fudbalu donekle su u drugi plan bacile ozbiljnu diplomatsku aktivnost katarskih vlasti, čiji je specijalni izaslanik Muhamed el Amadi, ubedio lidere Hamasa da iskoriste uticaj na ostale organizacije da ne odgovaraju na izraelske akcije u kojima je na Zapadnoj obali ubijen jedan od lidera Islamskog džihada.

Palestinski lideri nisu imali mnogo izbora nego da usliše katarske zahteve, jer Doha već godinama u palestinske teritorije upumpava milione dolara vredne donacije, kojima se obezbeđuju distribucija energenata, plate tamošnjih lokalnih službenika i hrana za najsiromašnije.

Katar je sa šest miliona dolara pomogao i izgradnju stadiona nazvanog „Doha” u gradu Sahnin na severu Izraela s većinskim arapskim stanovništvom, na kojem igra Bnei Sahin, jedini uspešan fudbalski klub u kojem zajedno igraju Izraelci i Palestinci.

Ova diplomatska akcija Katara uspela je da spreči eskalaciju nasilja na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze tokom Svetskog prvenstva, ali i dajući istovremeno Palestincima široku platformu za promociju svojih interesa među više od milion navijača koji su u Dohu došli zarad fudbala.

Katarska diplomatija

„Marry Christmas!”, rekao je stariji gospodin ogrnut u palestinsku zastavu obraćajući se grupi američkih vojnika koji su ručali u iračkom restoranu u Suk Vakifu, tradicionalnom trgovačkom centru Dohe. „Uz Božju pomoć, borićemo se za slobodu dok budemo živi. Sloboda za Palestinu! I još jednom – srećan Božić”, rekao je na engleskom Amerikancima podižući uvis stisnutu pesnicu i palestinsku zastavu.

„Marry Christmas!”, odgovorili su mu zbunjeni Amerikanci, koji su deo kontingenta od oko 8.000 američkih vojnika smeštenih u bazi „Al Udeid” u Dohi. Njihov broj prethodnih godina bio je 10.000, ali je postepeno smanjivan u skladu sa strategijom administracije Džozefa Bajdena da se snage sa Bliskog istoka prerasporede prema ozbiljnijim pretnjama – Rusiji i Kini.

Američka baza u Kataru „Al Udeid” posledica je komplikovanih implikacija koje su na ovaj region imali napadi Al Kaide na Njujork i Vašington 2001. godine. Nakon Jedanaestog septembra američke snage su se jednostavno iz Saudijske Arabije preselile u susedni Katar, pošto su im katarske vlasti za više od milijardu dolara izgradile novu bazu u Dohi. Katarski izvori navode da je, tokom godina, na izgradnju kompleksa „Al Udeida” potrošeno punih osam milijardi dolara.

Prisustvo Amerikanaca je ojačalo pozicije Katara, čiji diplomatski uticaj u ogromnoj meri prevazilazi veličinu države. Ovde su Amerikanci i talibani postigli dogovor kojim je omogućen miran beg američkih snaga iz Avganistana, a izbor Dohe za centar diplomatskih kontakata bio je zajednički izbor Katara i SAD pošto su talibani preostala dva kandidata, Rijad i Ankaru, smatrali previše bliskim nekadašnjim vlastima u Kabulu.

Istovremeno, Doha je jedno od retkih mesta na kojem, bez ikakvih problema, rade američke i iranske kompanije. Dok se američka podrška ogleda kroz nedavno svrstavanje Katara u „prijateljske države”, iranska podrška došla je do izražaja pre nekoliko godina, kada su vlasti u Teheranu, tokom blokade koju su Kataru uveli Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein, brodovima dovozili hranu Kataranima. Zauzvrat, Katar je u nekoliko navrata posredovao u razgovorima koji su 2015. godine rezultirali sporazumom o nuklearnom programu između Zapada i Teherana. Taj sporazum je neslavno propao pošto ga je bivši američki predsednik Donald Tramp jednostrano proglasio nevažećim.

Sukob ideologije i vere

Nizom naizgled nerešivih komplikacija oko organizacije Svetskog prvenstva u Kataru na samom početku dominirao je zahtev sedam zapadnoevropskih reprezentacija da im se omogući da kapiteni na utakmicama nose trake „One Love” čime bi se pažnja usmerila na kontroverze oko prava istopolnih parova u toj državi.

FIFA je najpre imala razumevanja za takve zahteve, ali je naglo odustala od traka duginih boja pošto su muslimanske države zatražile da kapiteni njihovih reprezentacija oko ruku nose poruku „Nema mesta islamofobiji” – u bojama palestinske zastave.

Svetska fudbalska federacija, koja se nije javno oglašavala o ovim pitanjima, na to je jednostavno okrenula glavu, pa su kapiteni timova tokom takmičenja nosili obične trake. Ona duginih boja završila je samo na ruci nemačke ministarke unutrašnjih poslova Nensi Frazer na utakmici na kojoj je Japan pobedio Nemačku 2-1.

Palestinske kapitenske trake nije poneo niko, ali su zastave Palestine tokom celog turnira bile sastavni deo dekora navijačkih grupa listom svih arapskih reprezentacija. Trajanje panarapskog jedinstva, koje je kroz fudbalske uspehe generisano tokom turnira u Kataru, ipak ostaje pod ogromnim znakom pitanja.

SKINI APLIKACIJU