PROFESOR DR MILANKO KREĆA: Rezolucija 1244 je ključni i neoborivi argument Srbije

„Ključni argumenti Srbije su Povelja UN, Rezolucija 1244, Briselski i Vašingtonski sporazum. Akti podležu obavezi savesnog ispunjavanja, a to je fundamentalno pravilo koje izražava nužnost međunarodnog života, pravde i moralnosti”

U novoj konstelaciji snaga nakon pada Berlinskog zida ne samo da su intenzivirani stari sukobi između blokova već se stvaraju novi centri moći, formirajući treći svetski poredak. Rusko-ukrajinski sukob i dalje traje, a miris rata širi se i na našim prostorima. Strepnja da će situacija na KiM svakog trenutka preći ratnu marginu sve je veća.

O globalizaciji kao novom svetskom poretku i njenom uticaju na međunarodno pravo, potrebama reorganizacije OUN, te ulozi međunarodnog prava u rešavanju esencijalnog srpskog pitanja – razgovaramo sa prof. dr Milenkom Krećom, uvaženim stručnjakom u oblasti međunarodnog prava, koji je obavljao funkcije u najpoznatijim pravnim telima međunarodne zajednice – ad hok sudije Međunarodnog suda pravde i Evropskog suda za ljudska prava, člana Stalnog arbitražnog suda u Hagu i člana Venecijanske komisije.

Kako proces globalizacije utiče na oblast međunarodnog prava?
– Nestanak bipolarne strukture nije za posledicu imao prostu redistribuciju moći, već i pokušaj nametanja jedne nove ideologije – ideologije globalizacije kao novog svetskog poretka. Globalizacija koja bi se u duhu međunarodnog prava mogla shvatiti kao univerzalizacija ljudskih i nacionalnih problema i odgovor na te probleme, poput koncepta novog ekonomskog poretka, u praksi se svodi na kolektivni unilateralizam ideološki i ekonomski homogenih država koje nastupaju kao neka vrsta direktorijuma koji nameće uniformne standarde i pravila ponašanja u političkoj, ekonomskoj i socijalnoj sferi.

Standardi i pravila nameću se kombinacijom političkog i ekonomskog pritiska, a po potrebi, i merama vojne prinude. Koncepcija koja je u svojoj osnovi evroatlantska proglašava se za univerzalni model, a one države koje se tom modelu suprotstavljaju bivaju lišene prava koja poseduju po međunarodnom pravu jednostranom primenom različitih sredstava (politički bojkot, uskraćivanje ekonomskih prava, mešanje u unutrašnja pitanja i sl.).

Globalizacija ima negativan uticaj na važeće pozitivno pravo: dovodi do odstupanja od koncepta kolektivne bezbednosti utvrđenog Poveljom UN prisvajanjem prava unilateralne vojne intervencije (nova strategija NATO-a), teži ustanovljenju novih izuzetaka od zabrane upotrebe sile, poput „humanitarne intervencije”. Na kraju, zavodljivi rečnik humanitarnih interesa često prikriva pokušaj ustanovljenja prava unilateralnog pribegavanja sili kada to nalažu nacionalni interesi, protivno normama pozitivnog međunarodnog prava.

U obliku u kome se sprovodi teško se može uskladiti sa važećim međunarodnim pravom otelotvorenim u Povelji UN. Na sreću, takvoj globalizaciji se bliži kraj i uspostavljaju se elementi nove, policentrične strukture u međunarodnoj zajednici, koja, po prirodi stvari, reafirmiše ulogu Organizacije i njenih izvornih principa kao jedinog univerzalnog političkog foruma.

OUN je najviši stepen institucionalizacije međunarodnih odnosa. Da li je pak neophodna i njegova reforma?
– Talas promena ne mimoilazi ni OUN, otuda potreba za njenim prilagođavanjem. Četiri fundamentalne promene traže odgovarajući odgovor: proizvodnja nuklearnog oružja, zagađivanje ljudske okoline, rastuće siromaštvo u svetu, nepoštovanje ljudskih prava, posebno prava kolektiva. Prevaziđene su neke odredbe Povelje UN. Iako je proces dekolonizacije, barem u političkom smislu, praktično okončan, Starateljski savet i dalje figurira kao jedan od njenih glavnih organa. Takođe, odredba o „neprijateljskim državama” i dalje se nalazi u Povelji, iako su Nemačka i Japan preko pola veka članice UN.

Reviziji, u načelu, podleže bilo koja odredba Povelje koja dođe u sukob sa vremenom, sa izuzetkom ciljeva i fundamentalnih načela, koji su nedodirljivi. Odredbe Povelje o reviziji su, međutim, vrlo konzervativne, jer su moguće samo u slučaju da ih prihvati dve trećine članica, uključujući i pet stalnih članica Saveta bezbednosti.

Koje su najveće slabosti međunarodnog prava?
– Međunarodno pravo je neka vrsta mešavine regulatora međunarodnih odnosa i „nežnog amortizera” međunarodnih sukoba. Pretpostavka pune efektivne primene međunarodnog prava kao konsensualnog prava je opšta svest o neophodnosti pokoravanju njegovim zapovestima, što je u pogledu jednog dela pravila, posebno onih povezanih sa vitalnim političkim interesima, teško ostvarivo. Druga opšta slabost međunarodnog prava je nepostojanje obaveznog sudstva ili naddržavnog autoriteta koji bi rešavao sporove između država na bazi poštovanja prava. Nadležnost međunarodnih sudskih organa je fakultativne prirode i zasniva se na pristanku država u sporu. Zbog toga se sporovi najčešće rešavaju diplomatskim putem. Ove slabosti se u međunarodnom pravu, kao sporazumnom pravu, pravu kompromisa, ublažavaju ili čak amortizuju jednim nepravnim faktorom – ravnotežom snaga. Ravnoteža snaga je prirodni prostor koordinacije i kompromisa, kao što je, u odsustvu institucionalizovanih, naddržavnih instrumenata, brana samovolji i težnji ka univerzalnoj vladavini.

Ipak, i pored institucionalnih slabosti, međunarodno pravo je nezamenljivo, jer bez njega bi međunarodna zajednica bila arena u kojoj bi dominirala sila, uz stalne sukobe i ratove. Pretvorila bi se u prostor negativnih odnosa između država i naroda. Međunarodno pravo ne samo da je tekovina civilizacije već je i uslov njenog opstanka. Njegova moć zasniva se, pored pravde, na stabilnosti i trajnosti, nasuprot promenljivosti političkih interesa i politika. Zbog toga se svi odnosi između država uređuju pravilima međunarodnog prava. Čak se i ratovi i sukobi, po pravilu, završavaju na bazi pravila međunarodnog prava u formi mirovnih ugovora, sporazuma o primirju ili prestanku neprijateljstava, kao što se, po pravilu, i vode po pravilima prava oružanih sukoba.

Koji su pravni argumenti Srbije u pregovorima o Kosovu?
– Pravna pozicija Srbije u pregovorima dobro je utemeljena na Rezoluciji SB 1244, koja je doneta na osnovu VII glave Povelje UN (Pretnje miru, kršenje mira i akti agresije). Ove rezolucije su po svojoj snazi, zapravo, odluke, budući da su se, prema čl. 24 Povelje, članice UN saglasile da Savet bezbednosti deluje u njihovo ime pri sprovođenju svojih dužnosti ostvarenja mira i bezbednosti, a čl. 25 Povelje obavezale su se da „prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti”. Stoga, može se reći da je Rezolucija 1244 neoboriv argument.

Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od 2010. godine ne menja ništa iz dva razloga – formalnog i supstancijalnog. Što se formalnog suda tiče, Međunarodni sud pravde nije ovlašćen da vrši sudsku kontrolu akata Saveta bezbednosti, posebno odluka donetih na osnovu VII poglavlja Povelje. Sa supstancijalnog stanovišta, mišljenje Suda ne dotiče se suštine stvari, već predstavlja apstraktan odgovor, jednu sofističku konstrukciju. Našao je, naime, da „opšte međunarodno pravo ne sadrži primenljivu zabranu Deklaracije o nezavisnosti”, a da nije ustanovio ko je njen autor. U mišljenju se konstatuje da u autentičnom tekstu Deklaracije, na albanskom jeziku, ništa ne upućuje na skupštinu Kosova kao njenog autora, da se jezik Deklaracije razlikuje od onoga koji se koristi u aktima skupštine Kosova, kao što se i procedura usvajanja Deklaracije razlikuje od uobičajene zakonodavne procedure u skupštini Kosova. Deklaracija nije upućena specijalnom predstavniku generalnog sekretara radi objavljivanja u Službenom listu, tako da nije ni objavljena. Ćutanje specijalnog predstavnika o Deklaraciji sugeriše, navodi se u mišljenju, da on nije smatrao da je Deklaracija privremenih institucija samouprave.

Dakle, po rezonovanju Suda, proizilazi da su autori Deklaracije delovali u ličnom kapacitetu, pa je otuda i razumljiv zaključak da „opšte međunarodno pravo ne sadrži primenljivu zabranu Deklaracije o nezavisnosti”, niti je njenim donošenjem prekršeno opšte međunarodno javno pravo, budući da se međunarodno javno pravo i ne bavi privatnim aktima grupe lica, bez obzira na njihovu poziciju u zvaničnim strukturama.

Dakle, ključni argumenti Srbije su Povelja UN, Rezolucija 1244, te Briselski i Vašingtonski sporazum. Pravna pravila međunarodnog prava ne primenjuju se automatski, već podrazumevaju i odgovarajuću političku i diplomatsku aktivnost, koju Srbija i njen predsednik kao glavni pregovarač preduzimaju suprotstavljajući pravila međunarodnog prava pragmatičnim interesima država koje zagovaraju nezavisnost Kosova.

Ovi akti podležu obavezi savesnog ispunjavanja u dobroj veri (pravilo pacta sunt servanda). Pravilo savesnog ispunjavanja preuzetih obaveza fundamentalno je pravilo koje izražava nužnost međunarodnog života, pravde i moralnosti. Nadživelo je sve faze u razvoju međunarodnog prava kao njegovo sveto pravilo. Kao takvo, uvršteno je u osnovna načela Povelje Ujedinjenih nacija, kao najvišeg pravnog akta u međunarodnoj zajednici.

Koji je pravni (be)smisao uzajamnog priznavanja?
– Nezavisno od činjenice da bi eventualno uzajamno priznanje bilo pravni nonsens, jer je priznanje u međunarodnom pravu rezervisano za novonastale države, ono bi u proizvelo dalekosežne negativne posledice. Pozivanje na međusobno priznanje ima skrivenu nameru – da se Srbija i KiM stave na istu ravan, kao dve nove države nastale na istom talasu teritorijalnih promena koje su pogodile SFRJ. Dve okolnosti bi mogle biti zloupotrebljene u maniru opšte instrumentalizacije činjenica i prava stranih aktera zarad osamostaljenja Kosova. Prva je da je Kosovo, nakon improvizovanog referenduma o nezavisnosti 1990, organizovanog od Demokratskog saveza Kosova, koji je Srbija proglasila ništavnim, proglasilo nezavisnost koji je priznala samo Albanija. Druga okolnost je da se podnošenjem molbe za prijem u UN oktobra 2000, SRJ odrekla kontinuiteta sa SFRJ i prihvatila status države-sukcesora SFRJ, tj. nove države.

Tako bi se rastakanje SFRJ, suprotno mišljenjima Badinterove komisije, moglo protumačiti kao rastakanje ne samo duž administrativnih podela na republike već i duž administrativne linije koja deli KiM od ostalog dela Srbije. Tzv. Kosovo je, uostalom, podnelo zahtev za priznanjem Badinterovoj komisiji, koja ga nije ni razmatrala.

Koje bi bile posledice priznavanja Kosova po Srbiju?
– Višestruke. Pre svega, to bi značilo odricanje od dela državne teritorije, lišavanje predmeta Rezolucije 1244, koja bi izgubila pravni smisao, kao i konvalidaciju ilegalnog proglašenja nezavisnosti, jer priznanje ima retroaktivno dejstvo, i oslobađanje odgovornosti kosovskih i stranih aktera na osnovu naknadnog pristanka Srbije kao oštećene strane.

Autor Željko Šajn

Izvor Politika, 17. decembar 2022. 

SKINI APLIKACIJU