PORAZ SRPSKE PAMETI
Autor: Glas javnosti
Može li se pred zlom tražiti makar sjajka ljudskosti? Je li se iko, ikad, od zla odbranio?
Nekad je od Soče do Đevđelije bilo šest univerziteta, a kad je „bratstvo i jedinstvo“ stiglo do onoga što mu je pretpisano — samo ih se među Srbljima našlo makar pedesetak, na čelo im stao Mićin „Megatrend“ (s nekog bulevara), a fenjerče im nosi Đokin „Minitrend“ (Perina kafana „iza šanka levo“). I na svima njima studira se vrlo uspešno i do poslednje rate, a nosači njihovih diploma najkvalifikovaniji su kandidati za sve ministarske pozicije u srpskoj Vladi i poslaničke u njenoj Skupštini, ali i svuda tamo gde su o srpskoj sudbini počeli da odlučuju znalci koji su s tarabama jedinica provedeni kroz osnovnu i srednju školu („prevodioci“) i posle pazarivali diplome na Mićinim i Đokinim univerzitetima. Pa će jedan takav objasniti da je plata u Boru bila 380 evra, a kad je on počeo da o tome odlučuje — ona je skočila na 900, ali tome neće dodati i pokoju drukčiju pojedinost; recimo: da Ziđin u Kinu izvozi Bor i Majdanpek, a uvozi otrove i „prerađuje“ ih u borskoj topionici. I da je uspeo da unapredi Bor u grad sa najviše onkoloških bolesnika u Srbiji i sa dvadeset godina kraćim prosečnim životnim vekom nego drugde. I hoće li se naći neko u ovoj vlasti ko će to pustošenje zaustaviti i zaslužnike za dosadašnje zločine pohapsiti (i povešati ih ispred Rudnika — za noge i gole stražnjice ako je ona pravednija kazna već ukinuta). I pridružiti im i one koji su doveli Dandi da opustoši Homolje i da ga temeljito razori (pod toljagom batinaške pameti, kako se to obično čini, tamo je već napravljeno više od 1.500 bušotina i podzemni vodeni tokovi nepopravljivo poremećeni, tj. uništeni).
O tome će problemu svako imati „kompetentno“ mišljenje: i Ana Brnabić, i neki učeni specijalisti, Vučić će u Gornje Nedeljice preseliti svoju predsedničku kancelariju, a ozbiljan analitičar „skupštinsku epizodu »antilitijumske revolucije«“ pokušava svesti na pitanje: „Zašto zabraniti geološka istraživnja, otvaranje rudnika i iskopavanje rude ako je problem u preradi minerala iz kojih se dobija ruda“. Ne znam koliko je to pitanje smisleno, analitičar mu dodaje poviše drugih pojedinosti, objašnjava da će se sve to događati na 220 hektara, da će se sve obavljati po najmodernijim procedurama, da će to sve biti lepo opisano u onoj studiji o uticaju na životnu sredinu za koju je 20. avgusta 2021. rečeno da će biti završena za godinu dana, ali ne veli ništa o tome kako je ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture već 19. okt. 2021. godine (tj. samo dva meseca kasnije) mogao izdati „lokacijske uslove kompaniji Rio Tinto za faznu izgradnju procesnog postrojenja za preradu minerala jadarit »Jadar« u podzoni 2A, na k. p. u KO Gornje Nedeljice i KO Slatina, na ukupno 2.030,69 hektara i sad nije jasno kako se to moglo dogoditi ako je drugde rečeno da se „ona studija“ mora uraditi za godinu dana, a da poslovi na njoj još nikako ne počinju, niti se objašnjava kako se onih 220 hektara odjednom udevetostručilo.
Stručnjaci i analitičari to će možda lepo objasniti, a ja ću se, kao beznadežan laik, osvrnuti samo na dve pojedinosti;
1) Koliko je dosad po Jadru i Rađevini poteklo crvenih potoka ili formirano crvenih bar[ic]a poput onih na Bobiji pored Ljubovije?
2) Kako se objašnjava činjenica da oko Rio Tintovih sadašnjih bušotina, počesto vrlo daleko, nema nijedne zelene travke?
U višegodišnjem zemljoradničkom iskustvu potpisnika ovih redova nikad se nisu pojavili ni crveni potok ni crvena barica, ali se uvek znalo da se na blagoslovenoj zemlji niko od korova nije mogao odbraniti. Činjenica da je Rio Tinto „pronašao »lek« protiv te napasti“ može samo značiti da je zemlju otrovao — za večnost. I tu zemlju više nikakva pametovanja neće popraviti.
Ni ako Vučić svoju kancelariju ne vrati iz Nedeljica.
*
Pitanja [p]o jeziku. Reče mi jedan čoek da su, u njegov vakat, ljudi mogli bez hleba, ali nisu bez jezika.
I reče mi taj isti da je jezik jedini živi svedok svih vremena, a da neki njegovi današnji nosači ne znaju ni šta to znači ni po čemu će ih taj jezik pominjati.
Posle neki odlučili da se čoveku mogu uzeti i hleb i jezik i da mu je dovoljno već i to što može i da pase i da bleji.
A tada će iskrsnuti i pitanje: može li se blejati i javno i privatno?
I kako se to radi na pijaci, a kako u Skupštini, na televiziji, u novinama?
I koje je blejanje utemeljenije: da li zvanično ili opoziciono? I po kojim se to merama utvrđuje?
Da li se na jedan način bleji za domaću upotrebu, a na drugi za stranu? I gde se za to školuju prevodioci?
Kako se bleji „srpski“, a kako „hrvatski“, „bošnjačko/bosanski“, „komitski“? I po čemu se blejači raspoznaju ako nisu ogrnuti nacionalnim barjacima (ili kad ih ne predvode nacionalni barjaktari)?
Koliko ima srpskih jezika i ko im sve, i gde, određuje tapije i potpisuje krštenice? Gde se sve javljaju, a gde se sve skrivaju? Ko ih tetoši, a ko ih teroriše?
*
Nemačka nije zaslužila Herdera. Nemački kancelar Šolc i njegova kancelarčica Analena pritvrdili su ono što su njihovi prethodnici Šreder i Kinkel najavili Srbima još početkom ovoga veka (i milenijuma): njih je, Srbe, Engleska, kao najveća zločinačka država u istoriji sveta, osudila na uništenje (a u pomoć joj priskočila Amerika i sa njom se poravnala). I one zajedno ovlastile Nemačku da nepoćudne Srbe makne s njihovih balkanskih prostora uveravajući Šredera i Šolca da će to biti mnogo lakše nego kad su je 1914. i 1941. podmetali pod ruski topuz. Nemci su, naime, time potvrdili da nisu zaslužili ni Herdera, ni Getea ni Grima i da je njihova nacionalna pamet pre krojena po Bizmarkovim i Hitlerovim merama. Kao glup narod, naime, oni ne primećuju da ih Englezi pripremaju i za treći takav polom: NATO je u Ramštajnu doneo neke odluke koje su Rusi razumeli kao „objavu rata bez rezervi i ograničenja“, a Nemačka pristala da i treći put izgori u ratnoj kataklizmi u kakvoj nije gorela ni 1914–1918. ni 1941–1945. I nikako da se „doseti“ da joj to uvek obezbeđuju isti — „saveznici“. Kao ni činjenice da su sile koje su, tokom prošlog veka, isturile Čerčila, a danas podupiru Klausa Švaba, nikad nisu predvodili Ljudi niti su ikad mogle biti dovedene ni u najdalji dosluh s ljudskošću.
*
Raspeto pismo raspetog jezika. Kad je svoje ustaše i svoje naciste unapredio u oslobodioce, kad je na dva miliona poklanih „zapadnih Srba“ posle rata doturio i milion „istočnih“, kad je nedoklane Srbe u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu ostavio pod kamom njihovih ratnih koljača, kad je NDH kao najodaniju članicu hitlerovske koalicije preveo među „zemlje pobednice“, Broz je prešao na ono od čega su njegovi prethodnici-ukopatori počinjali: udario je na srpski jezik. Time što mu je na ne-zna-se-koliko milenija starosti „nakačio“ i pet hrvatskih decenija, proglasio ravnopravnost latinice i ćirilice, sklonio sve ćiriličke pisaće mašine (a sâm njihov pomen označio kao „srpski nacionalizam“), uveo latinicu u vojsku, policiju, administraciju, televiziju, štampu). I ćirilicu i Srbe doveo do zatiranja.
Dogodilo se, međutim, da je jedan srpski ministar kulture najavio mogućnost da će se nešto učiniti da se pokuša promeniti položaj u kome su se našli srpski jezik i njegovo pismo posle zločina koji je nad njima učinila brozovska sila u nastojanju da se suzbiju najznačajnija obeležja srpskoga nacionalnog identiteta. Ćirilica je, naime, u naše dane toliko „ravnopravna“ s latinicom da je svedena na [naj]sitn[ij]e jednocifrene procente i ako se dogodi da se štošta u tome promeni, moglo bi se pokazati da će naše ćiriličke novine (pre Novosti nego Politika) u tome imati ozbiljne zasluge: one su najavu ministra Selakovića i lepo predstavile i temeljito obrazložile: može ozbiljan srpski izdavač (Prometej, npr.) sve knjige štampati ćirilicom i ne zaklanjati se iza mutnih floskula o odnosima prema „jezicima iz okruženja“. Time su, prosto rečeno, na čistinu isterani i država, i neke njene institucije, i svi latinički izdavači.
Najznačajnije su od tih institucija Narodna biblioteka Srbije i Zavod za standardizaciju po tome što su „17. lipnja 2008 […] na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu… izmjenom postojećih troslovnih oznaka hrvatskog i srpskoga jezika iz norme ISO 369-2 (?) u međunarodnu klasifikaciju jezika konačno uvedena dva potpuno razdvojena [srpska] jezika i to: hrvatski jezik s kodom hrv (otkinut od srpskog 5. sept. 1900) i srpski jezik (ne zna se je li star pet ili deset hiljada godina) s kodom srp. Dotad je za hrvatski jezik vrijedila oznaka scr (Serbo-croatian-Roman), a za srpski jezik scc (Serbo-croatian Cyrilic) koje su oznake tretirale ta dva jezika kao jedan jezik“; taj trgovački aranžman „supotpisali su i Institut za standardizaciju Srbije i Hrvatski zavod za norme“ i potvrdili da ne znaju ni šta su ni jezici ni standardi, tj. da srpskim jezikom svako može trgovati po sopstvenim pravilima.
Selakovićeve reči u sve to unose malo vedrine i najavljuju mogućnost da su prošli rokovi Brozovim zločinima nad Srbima i da bi oni, iako opustošeni, mogli dočekati da im se vrati makar nešto od onoga što je njihovu istoriju i duhovnost obeležilo. Pa među njima i — ćirilica. Pri čemu bi se neki vedriji tonovi koji u ove dane o ćirilici promiču morali makar pomenuti ako su preslabe sile da na njihov značaj ukažu, a sasvim nemoćne da sanjivu srpsku vlast trgnu iz dremeža i njenu neuku skupštinu pokrenu da se makar raspita šta to o jeziku i pismu propisuje čl. 10 Ustava Srbije.
Neki bi voleli da piše ono što bi oni najlakše mogli pročitati: svuda tamo gde se nešto saopštava slovom — to bi slovo moralo biti ćiriličko. I na ulici, i u novinama, i na televiziji, i u udžbeniku. Pa ako neko ne može zaspati bez latinice, neka mu i ona ostane po ceni koju plaća za svaki strani jezik i njegovo pismo. Brozu kao nedomašenom domaćem zločincu valja odati priznanje za četiri miliona srpskih glava koje su samo za njegova vakta u HH veku smaknute po presudama pisanim i potpisanim latinicom. I valjalo bi izvideti da li i dalje važi onaj Uneskov „zakon“ da se sve što je u srpskom jeziku štampano latinicom i dalje preknjižuje u „hrvatsku“ kulturu. I ima li u Beogradu bolje hrvatske izdavačke kuće od one Čolovićeve (jer „Laguna“ veli da pokoju knjigu objavi i ćirilicom). I kad će ministar srpske pameti prognati nacističku družinu koja se pokriva imenom Klett i njegovu ustašku Žužul-Žderić falangu čijim se delom najbolje overavaju ona četiri miliona latiničkih presuda koje pomenusmo.
Štošta od toga beogradski gradonačelnik (koga i drugde pominjemo) prevodi nam na mnogo razumljiviji jezik „Svi natpisi na BAS biće ispisani ćirilicom i na engleskom jeziku. Ćirilica je zvanično pismo u Srbiji“. I dodaće da „uskoro krećemo da menjamo sve table i nazive ulica koje će takođe biti na ćirilici i na engleskom jeziku“. Mislim da ni sa engleskim jezikom ne treba preterivati i da ga valja poštovati malo „selektivnije“: neka ga na glavnim gradskim saobraćajnicama uz autoputeve, oko gradskih garaža, hotela, bolnica, stadiona, ali nas drugde ne mora podsećati na svoje zločinačke nosioce. (A i table će nam biti jevtinije i — čistije i čestitije).
*
»Riznica« — prva nacionalna čitanka. Konačno se, iako beznadežno kasno, i ona pojavila. Prognata kad i ćirilica, valja se nadati (»da pomogne Jaki nejakome«) da se Srbima zajedno i vrate. Svi srpski ukopatori posle Turaka uvek su najpre napadali na ćirilicu i na čitanku, ali su oni pre Broza bili kratkoveki i ostavljali tek malu štetu, a Broz ostao dugovek i u srpsko pamćenje upisao se jedino besprimernim zločinima. Nešto od toga poslužilo je čitaocu Politike (26. sept. 2024) kao osnova da na gradonačelnika Beograda „ospe drvlje i kamenje“ zato što na Terazijama hoće da vidi spomenik Draži, a prvom koji dođe da Jošku iznese iz Kuće cveća nudi tehničku podršku da to što pre učini. Taj čitalac, istina, veli da „nikad neće oprostiti Brozu što za njegovog života ništa nije znao o Jasenovcu“, čuo je da je Jugoslavija „rasparčana“ 1974, a svoju žal površio navodom da „onome kome smetaju biste narodnih heroja, smeta i herojska borba naših naroda za slobodu“.
Čitalac koji nas ovde zabavlja svu je nauku pokupio iz Brozovih udžbenika, a tamo prave činjenice ni slučajno — nije mogao naći.
Takva je, recimo, ona
- da je Jugoslavija „rasparčana“ na onim šumskim teferičima u Jajcetu i Bišću (ili je to bilo obrnuto) prvih ratnih godina, a ne tridesetak godina kasnije;
- da je to Broz potvrdio 1944. kad je srpsku srednjovekovnu nemanjićku državu „preselio u Makedoniju“;
- da je po komunističkom programu pobio dva miliona „zapadnih Srba“, a posle rata dodao im i makar milion „istočnih“ time što je od 2. jula 1943. do 6. apr. 1944. pod svoju zastavu pozvao 80.000 narodnooslobodilačkih ustaša i s njima oslobađao Srbiju i od najboljih domaćina i od intelektualne i ekonomske elite (pri čemu je srpsku industriju preselio u Hrvatsku i Sloveniju);
- da je Broz jednako uspešno sarađivao i s Kominternom, i s Pavelićem, i s Hitlerom;
- da je Jasenovac zasnovao zajedno s Pavelićem, njegov pajtaš postavljao logorske zapovednike, a nadgledao ih Bakarić pažljivo motreći da se koja komunistička jedinica (a ni oni ne znaju koliko ih se tamo besposleno motalo sve vreme rata) previše ne primakne logoru;
- ili ona da je 27. dec. 1941. izdao naredbu da neće ratovati ni protiv Nemaca ni protiv ustaša, da će okupatora prognati saveznici, da su četnici jedini njegovi neprijatelji, a da komunisti moraju čuvati snage da preuzmu vlast kad im za to saveznici otvore put;
- ili ona da je 21. okt. 1944. uspostavio Sremski front, čekao do kraja aprila 1945. da se nemačke trupe s Bliskog istoka i iz Grčke izvuku do Austrije, da tamo polože oružje pred „svojim saveznicima“, a on, Broz, za to vreme, uspeo da uzgred postrelja 180.000 srpskih dečaka nagoneći ih na minska polja i pred nemačke mitraljeze;
- ili da je među narodnim herojima bilo i solidnih zlikovaca i svakakvog ološa (ne zna se, recimo, koliko je general, narodni heroj i jamar Jovan Kapičić — u Crnoj Gori ostao je poznatiji kao Jovo Kapa — ubacio duša u Kečinu jamu na Gostilju, ali su mi mnogi svedočili da je u Mačkovu jamu na Štitovu ubacio 200 talijanskih zarobljenika i 400 naših mučenika (ne zna se koliko je među njima bilo dece, žena i staraca);
- ili da je jedan takav „heroj“ bio ranjen, sakriven i lečen u domaćinskoj kući, a kad se oporavio, zahvalio se tako što je silovao domaćinovu kćer (bio Uča pa se posle otkrilo da je nešto slično pre toga činio i sa svojim učenicama: pred narodnim okom takav ljudski soj nikad se nije mogao sakriti — Žarko Zrenjanin).
Neki revolucionari ostali su upamćeni po neobičnim talentima (voleli, recimo, da streljaju zarobljenike), neki se kitili neobičnim imenima (Sava Mizara ‘mizerija’, Pera Konj, Sveto Govedo), a jedan se (najčuveniji među njima) u srpsko pamćenje upisao izjavom: „Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti. Mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira“.
To su shvatanje overili Amerikanci (i Englezi) kad su 1917. isporučili Trockog i Lenjina da unište Rusiju, a kad je posle Drugog sv. rata komunizam najavio povratak svojim tvorcima, oni nisu „prepoznali“ svoje delo, nekoliko njegovih najistaknutijih predstavnika posadili na električne stolice, a 24. avgusta 1954. predsedničkim dekretom Ajzenhauer komunizam označio kao zločinačku ideologiju pogodnu za razaranje drugih, ali ne i za domaću upotrebu.
*
„Neumesno je porediti Dražu i Tita“. Pominjem sve ove pojedinosti da bih ulepšao život još jednom „Politikinom“ zaljubljeniku u Broza (2. okt. 2024) i overio mu navod da „niti su Draža i Tito osobe istog formata, niti ista liga“. A da mu je to tačno, pokazali smo napred u onih desetak „tačaka“: i kako je „stvorio i vodio najuspešniji pokret otpora u Evropi“, kako su „partizani oslobodili Srbiju i Jugoslaviju“, a „četnici zajedno s nedićevcima, ljotićevcima, ustašama i Čerkezima… bezglavo bežali preko granice, sve do Blajburga“.
Kako je Broz „ratovao“ za vreme rata, videli smo napred, a kako je „oslobađao“ Srbiju, neka pokažu sledeće pojedinosti.
On je najavio da za Srbiju neće imati milosti i da će se prema njoj ponašati kao prema okupiranoj oblasti, poslao okupacione trupe Peka Dapčevića da, posle zauzimanja Beograda, uspostave „Sremski front“, a s ustaškim trupama i uz podršku ostataka pukovnije Marka Mesića (koja je, posle sloma pod Staljingradom, za ruskim trupama stigla u Srbiju) oslobađao Srbe i od najboljih domaćina i od ekonomske i intelektualne elite. Ustaše je, dakle, Broz preveo u Srbiju, a do Blajburga stigla je tek grupica ustaša-gluvaća koji nisu „čuli“ stalne Brozove pozive da mu se priključe pa da zajedno ratuju i protiv „istočnih Srba“ kao što su ratovali i protiv „zapadnih“.
Nisu u Blajburgu Englezi pobili nikoga. Bilo im mnogo lakše, i neuporedivo jevtinije, da izbeglice vrate Brozu.
Da bi on, više nedelja posle rata, imao šta da baca u jame oko Kočevskoga roga.
Ili da kolje i zaravnava tenkovske tranšeje oko Dravograda.
Po istim obrascima po kojima je satirao srpsku decu na Sremskom frontu ili ih, početkom avgusta 1945, bacao u jame oko Foče.
AUTOR: profesor dr. Dragoljub Petrović
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
