Pet razloga protiv zajedničkog fronta studenata i opozicije i šest koristi koje bi opozicija mogla da ima od toga

Rastislav Dinić nas je podsetio na potrebu da se u raspravu uključe svi glasovi, pa i oni koje ne volimo. Dejan Ilić je ponudio aritmetiku jedne izborne liste kao jedini izlaz iz političke blokade. Sofija Mandić je sa pravom insistirala da se pre bilo kakvih izbora mora obezbediti minimum fer uslova. Sve troje se, svako iz svog ugla, obraćaju studentima. I svi u osnovi traže isto: da se opozicionim strankama omogući ulazak u protestni prostor, makar kao partnerima u razgovoru, ako ne kao učesnicima u organizaciji.

Vučić: Nisam čuo još da je iz EU bilo ko tražio da se u Srbiji raspišu izbori

S tom težnjom se nije teško saglasiti. Bilo bi, naravno, poželjno da u zemlji u kojoj vlast decenijama tretira institucije kao plen, postoji koordinisani odgovor građanskog društva, opozicije i svih relevantnih društvenih aktera. Bilo bi poželjno da postoji poverenje, da ne postoje stare rane, izneverena obećanja, da se zna šta su zajednički ciljevi, i da se zna da ih svi žele iskreno. Bilo bi poželjno da režim nije predano i uporno radio da unutrašnjoj i međunarodnoj diskreditaciji političkih i društvenih aktera, da nije zarobio medije i onemogućio kritičke glasove na nacionalnim frekvencijama, da nije temeljno radio na urušavanju poverenja u svaku društvenu grupu koja mu se suprotstavi, da nije devastirao društveno tkivo koje je neophodno za pošten politički proces. Ima puno osnova i bilo bi poželjno da se opoziciji prizna teret političke borbe i cene koju je proteklih 13 godina grupno i pojedinačno (lično) platila medijskom satanizacijom, pritiscima, hapšenjima, pravnim, institucionalnim, političkim, pa i fizičkim nasiljem na izborima, kao i pre i posle njih, i činjenicom da su se i pored svega opstali da se bore protiv političko/kriminalne hobotnice u praktično nemogućim uslovima. No nije sporno šta bi bilo poželjno. Sporno je šta je moguće.

Ključno pitanje, koje nijedan od pomenutih autora ne postavlja direktno, glasi: da li danas u Srbiji postoji dovoljno poverenja u opozicione stranke da bi njihovo otvoreno uključivanje u studentske proteste bilo korisno? Ne govorim o tome da li opozicija ima pravo da se bori protiv režima – to pravo niko ne osporava. Niti govorim o tome da li bi bilo korisno da se vlast smeni – oko toga postoji konsenzus. Ne govorim ni o tome ko je doveo do urušavanja poverenja – ima puno razloga da se tvrdi da je režim daleko više fokusiran na urušavanje poverenja prema protivnicima, nego na izgradnju poverenja u same partije na vlasti. Ne govorim čak ni o rezultatima nekih budućih izbora, jer u ovom trenutku niko ne može pouzdano da zna da li će se poverenje pretvoriti u glasove. Govorim o tome da li studentski pokret, koji trenutno uživa visok nivo društvene podrške, otvorenom saradnjom sa opozicijom preuzima na sebe i deo političkog balasta koji opozicija nosi sa sobom.

MIROSLAV PAROVIĆ: PORAZ NA LOKALNIM IZBORIMA MORAO BI BITI KRAJ OPOZICIJE KOJA JE NA NJIH POZVALA (VIDEO)

Moja osnovna tvrdnja jeste da je maksimalna podrška opozicije studentima izuzetno poželjna, ali da je njeno zvanično uključivanje u studentski pokret u ovom trenutku nepoželjno. U prilog toj tvrdnji ću navesti neke argumente čije ignorisanje ne pomaže potencijalnoj saradnji i koji sadrže informacije koje su po mom sudu važne za međusobno razumevanje između studentskog pokreta i ostalih društvenih grupa a posebno opozicionih stranaka:

Pet argumenata protiv zajedničkog fronta

Argument nepoverenja. Prema istraživanju Demostata iz oktobra 2024, svega 6% građana izjavljuje da ima poverenje u opozicione stranke. To nije malo – to je gotovo ništa. Poređenja radi, predsedniku države tada je verovalo oko 49% ispitanika, vladi 14%, političkim partijama na vlasti 15%. Drugim rečima, urušeno poverenje u opoziciju praćeno je niskim poverenjem u partije na vlasti i visokim poverenjem u predsednika. No, opozicija je u toj raspodeli nepoverenja u daleko gorem položaju jer nema ni moć, ni autoritet, ni infrastrukturu, ni pristup medijima koji bi joj omogućili da odsudno utiče na političke procese. Istovremeno, prema podacima CRTA-e iz februara i aprila ove godine, oko 60% građana podržava studentske proteste. Studentima se, u ovom trenutku, veruje više nego bilo kojoj drugoj društvenoj grupi. Ta razlika nije samo statistika, ona je politička realnost, bez obzira na to da li se to poverenje može pretvoriti u glasove.

Argument reprezentativnosti. Protivnici studentske rezervisanosti prema opoziciji često ističu da plenumi nisu reprezent društva – da su to mladi, privilegovani ljudi, mahom iz Beograda, koji nemaju političko iskustvo i ne razumeju kako funkcioniše realna borba za vlast. Takve tvrdnje su u potpunosti neosnovane. Plenumi u Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima okupljaju hiljade studenata različitih profila, sa različitih fakulteta, različitih nivoa studija i iz različitih delova zemlje. To nisu identični ljudi, niti su im iskustva ista. Ako se u tolikom i toliko raznovrsnom skupu oseća otpor prema opozicionim strankama, to ne govori toliko o njihovoj političkoj neinformisanosti, nego o političkoj realnosti. Možda plenumi nisu reprezent Srbije u celini, ali sigurno nisu izolovani baloni. Ako studenti odbijaju da sede za istim stolom sa liderima opozicije, to nije eksces već simptom – to je izraz duboko ukorenjenog društvenog nepoverenja. I nije verovatno da će se to nepoverenje promeniti samo zato što bih ja ili bilo ko drugi voleo da se promeni.

Strašna greška ako se odustalo od prelazne vlade: Miloš Jovanović ne podržava zahtev za vanrednim izborima

Argument nemogućnosti indukovanja poverenja. Dinić, Ilić i Mandić prećutno pretpostavljaju da bi gest otvorenosti prema opoziciji bio dovoljan da se izgradi zajednički front. Ali poverenje ne funkcioniše tako. Poverenje nije politička odluka, već emocionalna posledica ponovljenih iskustava. Ljudi veruju ne onima koji im se dopadaju, već onima koji su im više puta pokazali da mogu da ih razočaraju – i to nisu učinili. Ako je poverenje u opozicione stranke tako temeljno narušeno bilo delovanjem režima bilo delovanjem samih tih stranaka, ne može se očekivati da to poverenje bude obnovljeno prostim pozivom na jedinstvo. Ako je režim potrošio više od jedne decenije da diskredituje sve društvene i političke aktere koji su se usudili da izgovore nešto protiv tog istog režima, ne može se očekivati da će jednim aktom studentskog pokreta, makar on bio i jedinstven, situacija naglo promeniti i da će ti politički akteri u široj javnosti biti magično rehabilitovani.

Argument auditorijuma. Političke partije u prethodnoj deceniji nisu značajnije uspele da privuku neodlučne glasače SNS-a i apstinente. Razlozi za to su složeni i kreću se od nedostupnosti kanala informisanja koje glasači prate do odsustva snalažljivosti da se pronađu alternativni kanali informisanja koji bi dospeli do birača, ili pak da se novi kanali informisanja u dovoljnoj meri iskoriste. Postoje dobri razlozi da verujemo da je ono što nije pošlo za rukom opozicionim partijama, studentskom pokretu uspelo na osnovu ogromnog entuzijazma i upornosti, decentralizacije akcije, fokusa na društvene mreže i neverovatne prilagodljivosti preprekama koje režim postavlja. To ne znači da će taj auditorijum glasati za neku buduću studentsku listu na kojoj nema opozicionih političara, ali svakako povećava šanse da do toga dođe.

Vanredni izbori: Kakve su prve reakcije na novi studentski zahtev

Argument unutrašnje organizacije studentskog pokreta. Usled veličine i organizacije studentskog pokreta ne postoji način da se donese zajednička odluka koja ne uživa većinsku saglasnost plenuma. Put do većinske saglasnosti je sasvim očigledno dug i mukotrpan, propraćen ekstremnim trudom i zalaganjem studenata, amandmanima, internim kampanjama za ili protiv nekog predloga ili ideje. U tom smislu, zajednički stav u pogledu odnosa sa političkim akterima i društvenim organizacijama koji nastaje kao posledica unutrašnjih procedura se nije promenio u celini pokreta, ali to ne znači da je svaki deo studentskog pokreta izolovan od ostatka društva, niti znači da delovi studenskog pokreta nemaju komunikaciju sa različitim društvenim akterima. To znači da je odnos u plenumima, radnim grupama, i drugim organizacionim jedinicama studentskog pokreta različit, te da se na osnovu toga asinhrono i uspostavljaju odnosi između delova pokreta i društvenih organizacija. Osporavanje pokreta koje je zasnovano na površnoj svesti o procedurama i na opsednutošću izolovanim i uglavnom bezazlenim incidentima koji u javnost dospeju, ne oslikava na pravi način unutrašnju dinamiku a svakako ne ide u prilog ideji slabljenja i smene autokratske vlasti.

Naravno, ni jedan od ovih pet argumenta ne podrazumeva da saradnja između opozicije i studentskog pokreta nije moguća. Naprotiv. I opozicija i brojne društvene grupe koje su se u prethodnoj deceniji borile protiv rastuće autokratije u Srbiji su neophodni sastojci u pokušaju da se poravna teren na kom se politička utakmica odigrava. Ali ona mora da bude izgrađena strpljivo, kroz male poteze i proverljive rezultate. Stranke mogu da podrže studentske zahteve javno, bez uplitanja u organizaciju protesta. Mogu da ponude tehničku pomoć, pravnu podršku, kontakte i infrastrukturu – bez mešanja u poruke i strategiju. Mogu da pokažu da su tu, ali da nisu dominantne. To su mali koraci koji, ako se ponavljaju i ako su iskreni, mogu dovesti do promene odnosa. Ako se neko pojavi kada nije pozvan, nećete mu verovati. Ali ako vam neko ponudi pomoć kad vam je potrebna, bez uslovljavanja i bez propagande, možda ćete sledeći put zaista poželeti da ga pozovete.

Boris Tadić: Podržaću studentsku listu na izborima ako bude izbora

Šta opozicija dobija prihvatanjem ovakvog predloga

Dodatno, sve i da ne polažemo previše nade u uspostavljanje poverenja, čini se da postoje neke opipljive koristi za opozicione stranke od te i takve saradnje:

1) jedan deo poverenja koji trenutno ima studentski pokret preliće se i na opozicione stranke a umanjiće se percepcija o delovanju opozicije kao o borbi za fotelje;

2) opozicija bi pokazala da je ovo borba za uslove u kojoj treba svi da učestvuju a ne borba za vlast;

3) legitimitet narativa po kom je studentski pokret isturena ruka stranaka će biti značajno narušen i teško će ga biti opet uspostaviti.

Istovremeno, postoje dobri razlozi koji govore u prilog tvrdnji da opozicija ne treba da ima previše bojazni od te neke buduće liste:

1) lista koja bi konkurisala partijama režima bi po prirodi stvari bila privremena;

2) njena potencijalna pobeda bi rezultirala vladom koja je privremena i fokusirana na vladavinu prava, demokratiju i pravdu;

3) njeni članovi bi potencijalno bili ljudi čije bitisanje ni na koji način ne zavisi od učešća u političkom životu.

U svakom slučaju, dugoročna dobit od oslobađanja države i poravnavanja političkog terena je za partije neuporedivo veća od kratkoročne dobiti od simboličnog i jalovog učešća u zakonodavnoj vlasti.

Savo Manojlović: "Osporavati studentima pravo da se kandiduju na izborima suprotno je ustavnim slobodama“

Konačno, u tome je razlika između onoga što je poželjno i onoga što je moguće. Poželjno je da buduća studentska lista i opozicione stranke nastupaju zajedno, da ponesu promenu zajedno, da učestvuju u nekoj budućoj vlasti zajedno. Ali da bi to bilo moguće, mora postojati poverenje. U ovom trenutku, to poverenje ne postoji i neće se stvoriti time što će neko reći da bi bilo lepo da postoji. Stvoriće se – ako se uopšte stvori – kroz rad, vreme i doslednost. I zato je važno da studenti sačuvaju ono što su do sada izgradili: političku nezavisnost, poverenje građana, i snagu da ne pristaju na kompromise koji ih skupo koštaju a malo donose.

Jednog dana, možda, biće moguće ono što danas nije. Ali da bi to jednog dana zaista bilo moguće, danas treba biti oprezan. Ne zbog kalkulacije. Nego zbog odgovornosti.

Napomena (koja je ovih dana, izgleda, neophodna): Autor nije član političke partije niti će biti na bilo kojoj listi na nekim budućim izborima.

Autor: Bojan Spaić, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Glas javnosti/N07S

Stavovi izneti u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.