PEPE ESKOBAR: Kraj „kraja istorije” ili na rubu revolucije

Suština Valdaja 2022. je izveštaj u kojem se upozorava da je detinjasti san o „kraju istorije” udario u zid: vratili smo se u doba krupnih sukoba između velikih centara moći

U svom sveobuhvatnom obraćanju na plenarnoj sednici 19. godišnjeg sastanka duskusionog kluba Valdaj, predsednik Putin je dao ni manje ni više nego poražavajuću i višeslojnu kritiku jednopolarnog sveta.

Od Šekspira do ubistva generala Sulejmanija; od promišljanja duhovnosti do strukture UN-a; od Evroazije kao kolevke ljudske civilizacije do međupovezanosti Inicijative pojas i put; Šangajske organizacije za saradnju i Međunarodnog transportnog koridora Sever-Jug; od nuklearne opasnosti do onog poluostrva na periferiji Evroazije „zaslepljenog idejom da su Evropljani bolji od drugih”, svojim obraćanjem je brojgelovski postavio „istorijske miljokaze” pred kojim stojimo usred „najopasnije decenije od kraja Drugog svetskog rata”.

Putin se poslužio rečima klasika da je „situacija, u izvesnom smislu, revolucionarna” jer „više klase više ne mogu, a niže klase ne žele da nastave da ovako žive”. I tako je u igri sada baš sve – zato što se „budući svetski poredak formira pred našim očima”.

Odjek Putinovih reči

Daleko od zvučnog slogana da je igra koju danas Zapad igra „krvava, opasna i prljava”, Putinovo obraćanje i odgovori na pitanja koja su potom usledila trebalo bi da se analiziraju kao čvrsto uvezano sagledavanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nadalje vašoj pažnji nudimo nekoliko istaknutih momenata iz njegovih izlaganja:

– Svet je trenutno svedok degradacije svetskih institucija, erozije principa kolektivne bezbednosti, smenjivanja međunarodnog prava nekakvim samoproglašenim „pravilima”.

– Čak ni u jeku Hladnog rata nikome nije padalo na pamet da negira postojanje kulture i umetnosti onog drugog. Na Zapadu se danas bilo kakvo alternativno mišljenje proglašava za subverziju.

– Nacisti su spaljivali knjige. Zapadni „oci liberalizma” danas zabranjuju Dostojevskog.

– Postoje najmanje dva Zapada. Prvi je onaj tradicionalni, sa bogatom kulturom. Drugi je onaj agresivan, kolonijalni.

– Rusija nikada nije i neće sebe smatrati neprijateljom Zapada.

– Rusija je pokušavala da izgradi odnose sa zapadom i NATO, tako da zajedno živimo u miru i skladu. Na svu našu saradnju njihov odgovor je bilo jednostavno – ne.

– Nama jednostavno nije potrebno da nuklearno udarimo na Ukrajinu, to ne bi imalo nikakvu svrhu – ni političku ni vojnu.

– „Delimično” bi se sadašnja situacija između Rusije i Ukrajine mogla shvatiti i kao građanski rat: Kad su boljševici stvarali Ukrajinu – dali su joj i neke od prethodno čisto ruskih teritorija – čitavu Malorusiju, čitavu Crnomorsku oblast i celi Donbas. Ukrajina je potom razvijana kao veštačka državna tvorevina.

– Ukrajinci i Rusi su isti narod – to je istorijska činjenica. Ukrajina je evoluirala kao veštačka država. Jedina država koja je još uvek u stanju da obezbedi njen suverenitet jeste ona država koja ju je i stvorila – a to je Rusija.

– Jednopolarni svet se približava sopstvenom kraju. Zapad nije u stanju da samostalno vlada čitavim svetom. Svet se danas nalazi pred istorijskim miljokazom i ispred najopasnije i najvažnije decenije posle Drugog svetskog rata.

– Čovečanstvo ima samo dva izbora: ili ćemo nastaviti da gomilamo teret problema koji će nas na kraju sve sigurno uništiti, ili ćemo pristati da sarađujemo na iznalaženju rešenja.

Svet bez supersila

Pored prožimajućih diskusija, suština Valdaja 2022. je izveštaj „Svet bez supersila” (A World Without Superpowers). Centralna teza – izvesno tačna – jeste da „SAD i njeni saveznici činjenično više ne uživaju status glavne supersile, ali da je globalna infrastruktura koja im služi još uvek očuvana”.

Normalno je da su svi s tim povezani problemi i aktuelna ukrštanja puteva ubrzana činjenicom da je „Rusija postala prva velika sila koja je – vođena sopstvenim idejama o bezbednosti i pravednosti – odabrala da se odrekne koristi ‘globalnog mira’ kakav je jedina supersila prethodno stvorila”.

Pa, i nije baš pravi „globalni mir“ – više od Mafije nametnut etos tipa „biće kako ja kažem” (our way or the highway!). Taj je odnos onako sasvim diplomatski okarakterisan zamrzavanjem ruskih rezervi zlata i stranih valuta i „raščišćavanjem” (mop up) sve ruske imovine u inostranstvu kao da je pod isključivom „zapadnom jurisdikcijom”, što je „po potrebi” bivalo sprovedeno više po pravilima „političke ekspeditivnosti, a ne čak ni po tamošnjim aktuelnim zakonima.” A to u stvari ni ne predstavlja ništa do običnu krađu, sve pod okriljem „na pravilima zasnovanog međunarodnog poretka”.

Pomenuti izveštaj – na vrlo optimističan način – predviđa uspon neke vrste normalizovanog „hladnog mira” kao „najboljeg od trenutno mogućih rešenja” – priznajući da je i takav ishod još uvek daleko od garantovanog, pa i to da ni sa njegovim postizanjem „neće biti zaustavljena fundamentalna rekonstrukcija međunarodnog sistema i njegovo uspostavljanje na novim temeljima”.

Temelje višepolarnosti koja je tada tek počela da se razvija u stvari je predstavilo rusko-kinesko strateško partnerstvo svega par nedelja pre od Imperije naređenih provokacija koje su na kraju Rusiju i primorale da pokrene svoju SVO (Specijalnu vojnu operaciju). Uporedo s tim predloženo je i finansijko oblikovanje multipolarnosti još jula 2021. u dokumentu koji su zajednički koncipirali profesor Majkl Hadson i Radika Desai.

Pomenuti izveštaj sa Valdaja na odgovarajući je način odao priznanje i za ulogu sila srednjeg reda veličine sa globalnog juga koje „predstavljaju primere demokratizacije međunarodne politike”, a koje bi mogle na sebe da preuzmu „ulogu amortizera tokom nastupajućeg perioda nemira i preokreta”. Tu je i BRIKS+ sasvim direktno pomenut kao jedan od ključnih protagonista.

Jedina prava ideja

Gledajući širu sliku „šahovske table”, analize postaju realističnije smatrajući da „trijumf jedine prave ideje po definiciji čini nemogućim dijalog i sporazum s poklonicima različitih viđenja i vrednosti”. Putin je na to nekoliko puta aludirao u svom obraćanju. Ne postoje baš nikakvi pokazatelji da će Imperija i njeni vazali imalo skrenuti s kursa svog normativnog, nametnutog i „vrednostima” nabijenog unilateralizma.

Što se svetske politike tiče, ona počinje da se „ubrzano vraća u stanje anarhije nastalo upotrebom sile”, što je očigledno. Imperija haosa je jedina koja teži da nametne anarhiju, ostavši, izuzev sankcijskog cunamija, bez geopolitičkih i geoekonomskih alata kojima bi mogla da i na dalje kontroliše buntovničke države. Zato je ovaj izveštaj tačan kada na samom kraju upozorava da je detinjasti novohegelovski vlažni san o „kraju istorije” na kraju udario u zid istorije: vratili smo se u doba krupnih sukoba između velikih centara moći.

Stoji i činjenica da se „prostom smenom rukovaoca, kao u prethodnim vekovima” (kad su SAD preuzele glavnu ulogu od Velike Britanije) „ovaj put ne može ništa postići”.

Kina bi možda mogla da poželi da i sama postane „novi šerif u gradu”, ali za tako nešto vođstvo u Pekingu uopšte nije zainteresovano. A čak i kad bi i do toga došlo, hegemon bi se tome žestoko usprotivio – jer „čitav sistem” i dalje ostaje „pod njegovom kontrolom (pre svega finansije i ekonomija)”.

Stoga je, opet, jedini izlaz višepolarnost – koju pomenuti izveštaj prilično uopšteno opisuje kao „svet bez supersila”, kom će biti potreban „sistem za samoregulaciju, što implicira još veću slobodu delovanja i odgovornost”.

Istorija sveta nagledala se i većih čuda. Kako danas stvari stoje, u vrtlogu smo potpunog sloma. Putin je rekao tačno gde se nalazimo: na rubu revolucije.

SKINI APLIKACIJU