OD STEFANA NEMANJE DO ALEKSANDRA VUČIĆA: Zašto više volimo prošlost nego budućnost?!

Ovo sigurno znam: da iako sve više posmatram i gledam generacije mladih koje ne razumem, ne shvatam -  imam neporcivu želju da im stotinu puta dnevno ispričam priču - da u naše vreme nije bilo tako-  kao što je sada njima!

Tada, naravno, uvek mislim da je nama bilo bolje, a njima sada gore. Ali kada padne noć i kada moja ostrašćenost prelazi u brigu, ipak završavam dan jedinom mišlju: Oni su život, oni već cure kroz pukotine obala koje su nas izolovale praveći svoje potočiće, reke, neko svoje jezero ili more, neku svoju Srbiju, jer je naša država u kojoj smo rođeni definitivno nestala.

Ipak, hteli ili ne hteli, umrećemo u njihovoj Srbiji!Nikada u našoj istoriografiji, ovu koju pratim i onu o kojoj čitam - nismo hteli da dopustimo sebi slobodu da NN osobe koje su postale bitne sagledamo iz one pozicije - koje su ga učinile sposobnim i istaknutim. Mnogo je takvih ličnosti u savremenoj srpskoj istoriji...Od Stefana Nemanje, čiji se spomenik u Beogradu gradi i - medijski čereči, Kneza Lazara, despota Vuka Brankovića, Nikole Pašića, Kralja Aleksandra, Dragoljuba Mihailovića Draže, Josipa Broza Tita, ili ovoih "naših": Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Tomislava Nikolića, do Aleksandra Vučića...

Počinju svi oni svoj život u anonimnosti, prilike i neprilike ih aktualizuju i postaju, na čas, nove ikone u čestim i prelomnim vremenima u kojima važnu i dominantnu poziciju dobijaju svojom energijom i borbom u kojoj uspešno za javnost (sa)kriju svoje kompromise...Sa sobom.

Prikazani (samo tada) kao sjani, bogomdani, odlučni, beskompromisni i slavljeni kao principijelni i nezamenjivi, stiži u fazu kada se pomalo javno kritikuju i odmah se, dok su na vlasti - ta ista kritika ublažava...Ali, prava oštrica onoga što bi  hteli da glasno kažemo - prikriva...

"Igrale se delije na sred zemlje Srbije…"

Neće dugo od ove umišljene situacije trebati vremena - do one kada će se nova ikona naći pod našim nogama, baš nas i onih istih koji su je neposredno držali iznad svojih glava i uz srce, u novčaniku, kao Taliju.

I tako, ovo je viđeno toliko puta tokom veka da na početku XXI stoleća ne izaziva ono uzbuđenje kao na početku ovih naših događaja koji su počeli poslednje decenije prošlog veka, ili što da ne - od davnina dokle seže naše istorijsko sećanje.

Kada je u pitanju život i delo Karađorđa, ecimo, slično je opisivan njegov život kao i životi mnogih prethodnih Srba koje doživljavamo kao sebi bliske u vekovima nastajućoj istorijskoj svesti koja nas obuzme i premreži naše postojanje. Da bi se došlo do: "Tamo gde je bilo klanje, Srbi zovu radovanje?!"

Nema razlike u pristupu, sobzirom na rečeno, između Nemanje, Kara-Đorđa, Miloša, Miloševića, Đinđića, Koštunice, Tadića, Nikolića...Vučića, i ko zna ko će biti sledeći na listi.

Ali jedno se zna. Biće neko! I mi ćemo, po navici, dići do nebesa njegovu ikonu na početku i normalno - pogaziti na kraju.

Istoričari, čija bi pre svega bila dužnost da nam na osnovu istorijskih činjenica prikažu neophodnost isticanja pravog lica (i naloičja) određenih ličnosti, koje dominiraju u našoj istorijskoj svesti i prihvaćenom sadržaju identiteta koji nas na nivou naroda i nacije okuplja, čine neku svojevrsnu i suludu igru sa sobom...A, samim tim i sa nama.

I tako više puta u svakom veku krećemo ispočetka sa onom čuvenom: "Igrale se delije na sred zemlje Srbije…".

Tako, u ovom tekstu želim da postavimo drugačiji pristup životu i delu kojeg kao trag pretvoren u talog sledećem naraštaju ostavljaju uvek "svesni" i "dobronamerni" pisci od kojih najčešće, osim svojih spisa ništa drugo ne ostaje.

Večito uspostavljanje institucija

Želimo da činjenice osoba sa posvećenim životima sagledamo kao njihove, koliko god su one dokazive, a neznanja o njima da ostavimo po strani, kao nešto što je normalno da se ispunjenost i kontinuitet života kreće ka  opstanku sa i bez, po svaku cenu, ispunjenosti tih praznina.

Došlo je valjda to vreme kada možemo trezvenije da živimo idući ka našoj svakodnevnoj aktivnosti bez mitologizirane želje za mitologiziranom prošlošću koju nasilno postavljamo naglavačke i doživaljavamo kao normalnu osnovu iz koje treba da proisteknu naši životni ciljevi, moralna načela, tonus kojim doživaljavamo ambijent naše životne stvarnosti opterećene sujeverjem, iskonstruisanim i prefabrikovanim osećanjima nekog usuda kojeg prihvatamo u svesti kao sudbinsko određenje koje naš život vodi u fatalizam.

Očito je da smo u našoj nacionalnoj stvarnosti narod koji izuzetno brzo gubi: sebe, teritorije, svoju imovinu, kulturu, jezik, kontinuitet svojih ionako slabih i nikada dovoljno učvršćenih institucija. 

Nikada nismo imali toliko dugi period slobode da bi o njoj mogli da govorimo kao o egzistencijalnoj problematičnosti zbog toga što nam je postao dosadan život u njoj ne sećajući se njenog povremenog gubitka.

Nikada nismo imali profesionalno organizovane i tradicionalno uspostavljene institucije vojske, policije, ili crkve koje su započete amaterski i spornim razvojem stigle na nivo koji je rezultat kontinuiteta, sistematske nadgradnje, svesti o prođenom putu stvaranja i sagledanost tog precesa šta se htelo, dokle se došlo sa takvom analitikom da se pročistila svaka zabluda koja je na putu stvaranja nastajala i nje se rešila, a zapostavljeno, nesagledano, a bitno, uzelo isponova u obzir i uključilo u tok opstanka kao osnovna potreba prilagođenosti sebi, svom narodu i njegovim realnim mogućnostima, kao i svetu koji nas okružuje i koji takođe ima svojih realnih i nadrealnih želja i osnova interakcije sa nama, kao još uvek realno opstajućih, na prostoru gde se još uvek možemo prebrojati na milione.

Zar je moguće da ne primećujemo da nismo uspeli da očuvamo skoro ništa što je nastalo od Srba srednjeg veka do nas Srba danas...

Životarenje...

Ne baš - ništa: stvorismo virtualni svet jedne zamišljene Srbije, izdeljene i svačije i ničije. U njoj svi glasno viču od izabranih do samopozvanih.

Da zaključim: Ni crkva, ni policija, ni vojska, ni prostor, ni ideologija, ni vera, ni pismo, ni jezik, ni iznedreni životni stil, ni nacionalno jelo, ni osnov života - hleb, ni voda koja teče onim prostorom kojeg nazivamo Srbijom, ni pesma, ni himna, ni pesnički ritam, ni moral, ni shvatanje života i smrti, ni čoveka i žene, ni odnos prema deci, ni shvatanje proizvodnje, ni pristup narodima koji nas okružuju, ni odnos sa vremeniski nametnutim velikim silama sveta prema nama, ni ciljevi kojima se težilo, ni dokumenta koja su u okviru srpske zajednice stvarana, ni mržnja koja nas zahvatala, ni intenzitet i lopote ljibavi koju smo iskazivali, ni kombinacije svega nabrojanog i nenabrojanog što je činilo našu samosvest, nije ostajalo u okvirima konstante, postojanog, nepromenjenog, fiksiranog, dosadno stalnog.

Naprotiv! Sve se menjalo, nestajalo i nastajalo, ljuljalo od prilike do neprilike. Shodno majstoru, životu koji je našao pukotinu u obalama koje su hteli da život malog naroda pretvore u baru, a ono je potočićima iz okruženosti ponovo negde u nekako ili uglavnom seobama, izbeglištvima, migracijama i emigracijama, nametnutim nevoljama i ratovima našlo svoj neracionalni za trenutak prolaz i nadvladalo prepreku, čuvajući pritom esenciju, bitak, ŽIVOT činjenično dokazivan postajanim opstankom.

Gde su sada raspoređene i postavljene nametnute obale nama koje upornom i svrsishodno sprovedenom satanizacijom zovu Srbima sa takvim prizvukom koji nam očito ne prija kada se ta reč glasno izgovara?!

Ne znam!

Ono što sigurno znam da su sve one planski i strateški sa nekim ciljem podignute, ali i podložne pukotinama i da su u tome slične prethodnim obalama.

Ne znam!

Ali znam da od svih njih, koje smo nosili kao ikone pa bacali u blato i prašinu, kao i od njihovih prethodnika, ništa veliko nije zavisilo.  Uvek u nas Srba nadvlada životarenje koje nas vodi da volimo više prošlost nego budućnost.

 (Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU