NIKOLA VRZIĆ: Orbanova jeres

„U čitavom svetu ulazimo u fazu političke evolucije ka političarima koji su antiglobalistički, populistički i nacionalno orijentisani”, ističe Obrad Kesić

U onom svom poznatom govoru u kome je još letos opomenuo da „pucaju stubovi civilizacije Zapada, za koje smo mislili da su nesalomivi”, premijer Mađarske Viktor Orban primetio je s dozom gorčine i „da je Donald Tramp američki predsednik, i da je Angela Merkel nemačka kancelarka, ovaj rat nikad ne bi izbio. Ali nismo imali sreće, i, evo nas u ratu.”

Orban je istom prilikom podsetio i „kako je rat započeo” u odsustvu Trampa i Merkelove: „Rusi su izneli veoma jasne bezbednosne zahteve, na način koji je u diplomatiji redak. Stavili su ih na papir i poslali ih Amerikancima i NATO-u. Zapisali su svoj zahtev da Ukrajina nikad ne postane članica NATO-a… Zapad je odbio ovu ponudu. Nisu želeli da pregovaraju.”

Orbanova jeres

Štaviše, poručio je Orban ove nedelje sa jedne konferencije u Berlinu, „rat je danas u toku samo zato što su to želeli Amerikanci. Zbog toga moraju Amerikanci i Rusi da se dogovore, i onda se rat završava… Zvučaće možda brutalno što ću reći, ali, nada u mir je – Donald Tramp”, jeretički je uveren mađarski premijer, dodajući da aktuelni predsednik SAD, Džo Bajden, nije adekvatan pregovarač, doduše, ne zbog toga što je senilan nego zato što je „otišao previše daleko” time što je o predsedniku Rusije Vladimiru Putinu izgovorio neke stvari posle kojih je teško voditi pregovore.

Bajden je, pak, ovih dana otkrio da su svi njegovi „drugari postali vatrogasci, policajci ili sveštenici. Ja nisam bio kvalifikovan ni za šta od toga, i tako sam dospeo ovde.” Na mesto predsednika SAD…

Tek, ponovio je još jednom Orban i u Berlinu pre neki dan, „sa Angelom Merkel danas ne bismo imali rat u Ukrajini”. A bivša nemačka kancelarka, obraćajući se nedavno iz relativno udobnog zaklona svoje političke penzije, kao da se drznula da potvrdi neke od Orbanovih ocena.

„Moramo da radimo na panevropskoj bezbednosnoj arhitekturi zajedno sa Rusijom u okvirima međunarodnog prava”, poručila je. „Dok to ne postignemo, Hladni rat neće se zaustaviti.”

Angela Merkel teško da je doživljavana kao golubica mira tokom svog kancelarskog mandata, ali, s pojavom ptice zloslutnice kakva je, na primer, aktuelna nemačka ministarka inostranih poslova Analena Berbok, možda će i njeno političko nasleđe biti prevrednovano.

Marš MAGA armije

No, Merkelova je u penziji i iz nje se neće vraćati, što znači da glavna preostala nada za izbijanje mira s Rusijom umesto rata stiže s one strane Atlantika, gde Donald Tramp ne samo da uporno odbija da ode u penziju, već, kako konstatuje britanski Dejli mejl, njegova „armija od preko 200 MAGA kandidata maršira prema novembarskim međuizborima (za deo Predstavničkog doma i Senata), spremni da se bore za agendu Donalda Trampa.”

Agenda Donalda Trampa, pored ostalog, podrazumeva i stav koji magazin Njuzvik o(t)pisuje kao „povoljan po Putina” jer je prethodni, a možda i budući, predsednik Amerike javno primetio: „Naša zemlja, i naši takozvani lideri, izrugivali su se Putinu. Rekao sam, oni skoro da ga prisiljavaju da uđe u rat time što govore. Ta retorika bila je tako glupa.”

I stoga, sa mitinga u Nevadi, Tramp svoje pristalice, ali i čitav ostatak sveta, upozorava: „Sad imamo rat između Rusije i Ukrajine, u kome bi potencijalno stotine hiljada ljudi mogle da stradaju. Moramo pod hitno da pristupimo pregovorima da rat okončamo mirno. U suprotnom, doći ćemo do Trećeg svetskog rata.”

Rat protiv Rusije

Ali nisu pregovori i mirno okončanje oružanog sukoba u Ukrajini ono što se smatra poželjnim ishodom. O tome je posvedočio britanski general ser Ričard Širef, bivši zamenik vrhovnog savezničkog (NATO) komandanta Evrope i autor knjige Rat protiv Rusije iz 2017. Usred tog rata koji je prizvao, ovog utorka u Dejli mejlu on piše:

„Sada, više nego ikada, Zapad mora da obezbedi svu pomoć koja je Ukrajini potrebna za nastavak borbe. Moramo da udvostručimo svoje napore (…) kako bismo obezbedili da brutalni napad Moskve spektakularno propadne.” Uz zloslutni nagoveštaj: „Rat između NATO zemalja i Rusije ostaje veoma realna mogućnost.”

Nešto slično, naime, da mir nije opcija, priznaje i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji, kao portparol u ime svojih poslodavaca, preteći upozorava: „Za nas je veoma važno da Ukrajina pobedi… Ako Putin pobedi, to neće biti samo poraz Ukrajine, već i poraz svih nas.”

Ali, ko su „oni”? Evo šta je o tome rekla Talsi Gabard, nekadašnja članica američkog Kongresa, objavljujući da napušta Demokratsku partiju: „Ne mogu da ostanem članica partije koja je pod potpunom kontrolom elitističke klike ratnih huškača… Ova moćna elita nas vuče sve bliže nuklearnom ratu.”

NATO hiperdržava

Znači li to da je Donald Tramp jedina preostala nada da, posle rata u Ukrajini, te zapadne elite neće uspeti da isprovociraju i nuklearni rat? Kako će novembarski međuizbori u Americi uticati na njenu politiku, i da li će Trampovoj MAGA armiji biti dopušteno da sprovede svoju agendu? Iz kojih motiva i Ilon Mask, rizikujući gnev liberalne elite, poziva na mirovne pregovore Rusije i Ukrajine, ali i na neki vid ujedinjenja Kine i ostrva Tajvan?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku” govorili analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić i publicista Igor Ivanović.

”Iako nije delovala toliko darovito, tek sada se vidi da je Angela Merkel tokom mandata ipak uspevala da spreči mnoge kancerogene pojave i procese unutar evropske civilizacije, već i stoga što je vodila računa o nacionalnim interesima svoje zemlje te je nastojala da sarađuje, a ne da se sukobljava, sa Rusijom i sa Kinom”, primećuje Igor Ivanović. ”U istom smislu, i Donald Tramp je američki patriota koji je tokom svog mandata pokušao da se vrati nacionalnim vrednostima i interesima. Zbog toga je došao u sukob s Kinom, ali to je bilo samo ekonomsko nadmetanje, i on nije pokušavao da u tu svrhu od NATO-a napravi hiperdržavu koja je nadređena svim članicama tog pakta…”

”Zapadne elite su u strahu od procesa koji su u toku, i zato prave neracionalne odluke i idu ka eskalaciji sukoba s Rusijom i Kinom koja stoji iza nje jer zna da je sledeća na redu ako Rusija padne”, napominje Obrad Kesić. „Te elite bile su u strahu da će on rasturiti čitav njihov sistem, koji je u poslednjoj godini svog mandata napokon počeo da stavlja pod kontrolu uprkos tome što su mu, kada je reč o spoljnoj i bezbednosnoj politici, neprestano nametani saradnici koji su protivnici njegove agende i koji su je sabotirali… Tramp je shvatio da će Amerika opstati na vrhu samo ako poboljša saradnju sa Rusijom, i ako u odnosu sa Kinom sprovede politiku štapa i šargarepe – zato je i morao da bude svrgnut s vlasti, jer bi uspeh ove politike značio da nema više potrebe za enormnim budžetima za vojsku i bezbednosne službe. A vojno-industrijskom kompleksu neophodna je konfrontacija s najvećim silama, jer služi kao opravdanje za budžetske troškove koji njima donose ogromne profite.”

Novembarski izbori

Upravo iz ovog razloga vlada i povišen stepen zabrinutosti oko ishoda novembarskih međuizbora za Senat i Predstavnički dom.
O tome ovih dana piše Vašington post, objašnjavajući da se „nesigurnost oko buduće američke podrške intenzivira, jer istraživanja javnog mnjenja predviđaju da će republikanci preuzeti kontrolu nad Predstavničkim domom. Neki republikanski članovi Kongresa i kandidati izrazili su nezadovoljstvo velikom sumom pružene pomoći.”

Ukazuje se i da su „skoro svi republikanski članovi Predstavničkog doma glasali protiv zakona koji je uključivao 12 milijardi dolara za Ukrajinu”, i citira jedan anonimni ukrajinski zvaničnik: „Američki međuizbori su jedan od faktora koji nas zabrinjavaju uoči zime. Rusija će steći prednost s novim Kongresom.”

„Kada su ga pitali ko vlada Amerikom, nekadašnji ministar inostranih poslova Velike Britanije Robin Kuk rekao je da to ne zna, ali da sigurno zna da se Amerikom ne vlada iz Bele kuće. Ta struktura, koju obično nazivamo dubokom državom, ne želi predsednika koji će koristiti svoja ovlašćenja”, opominje Igor Ivanović. „A to znači da će koristiti sva raspoloživa sredstva da spreči povratak trampizma na vlast u SAD. Zauzvrat, to će u njihovom, duboko podeljenom društvu čak i po ključnim pitanjima identiteta, podele učiniti još i dubljim.”

Istovremeno, ipak, ukazuje Obrad Kesić na primer Ilona Maska i njegovog (ne)očekivanog javnog zalaganja za sporazum Rusije i Ukrajine, ali i za uspostavljanje neke vrste suvereniteta Kine nad ostrvom Tajvan uprkos pokušajima zvaničnog Vašingtona da i tamo ponovi ukrajinski scenario provociranja sukoba, „širi se krug uticajnih ljudi koji se više ne plaše da uđu u rat s političkim establišmentom, poručujući mu da više ne može da ima monopol kakav je imao dosad… Pogledajte i izbore u Brazilu, u drugi krug ulaze kandidati koji na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, ultralevičar i ultradesničar, ali imaju jednu istu osobinu – obojica su antiglobalisti. Ne samo u Brazilu, već u čitavom svetu ulazimo u fazu političke evolucije ka političarima koji su antiglobalistički, populistički i nacionalno orijentisani. Upravo to je onaj ključni faktor koji je i stvorio MAGA pokret u Americi, i on se više ne može izbeći. Sa svim posledicama koje iz toga proističu.”

SKINI APLIKACIJU