NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ: Sjajna ANALIZA naše stvarnosti - Kosta, Uroš, Pink, razoružavanje Srbije i serbski jezik

„Razoružaćemo Srbiju“, dakle, državu, a ne kriminalce i ubice! Tako su do sada sa Srbijom razgovarali samo okupatori.

Događaj iz Beograda, a potom i Mladenovca, kao da je ujedinio, naciju. Kako? Zašto? Ko je odgovoran? Ko je kriv za ovu tragediju? Srbi kao da su se probudili iz dubokog zimskog sna. Slutim da ništa više neće biti kao pre. Tako osećam, a vidim, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, da ovako misli i ogromna većina našeg naroda, piše u autorskom tekstu Nikola N. Živković.


Odgovor predstavnika najodgovornijih ljudi u državi na ubistva u osnovnoj školi na Vračaru, te masovni zločin dvadesetogodišnjeg mladog čoveka, koji je počinio u okolini Mladenovca, bio je, blago rečeno, neverovatan, neodgovoran, užasan. Od predsednika države, preko premijera i ministara pokazuje se da ti ljudi žive u nekom virtualnom svetu, koji svakako nema mnogo veze sa stvarnim životom građana Srbije. Koliko je ljude pogodila tragedija u beogradskoj školi, toliko su ih povredili komentari najviših predstavnika naše države.

Predsednik i vlada Srbije
Predsednik Srbije priča da će „razoružati Srbiju“. Islamski fanatici, evo, često autom velikom brzinom ulete na trotoar, u pešačku zonu, negde u Berlinu, Londonu, Amsterdamu ili Parizu, pobiju deset ili dvadeset ljudi. I šta sad? Da se građanima oduzmu automobili? Ili da se sa muslimanskim zajednicama u Zapadnoj Evropi razgovara o toleranciji? Ili nešto treće?

„Razoružaćemo Srbiju“, dakle, državu, a ne kriminalce i ubice!  Tako su do sada sa Srbijom razgovarali samo okupatori – od Austrougarske, Pavelićeve NDH, Hitlerove Nemačke, Brozove Hrvatojugoslavije, pa do današnjeg okupatora Srbije, NATO pakta. „Razoružaćemo Srbiju“ – zvuči preteći iz usta kolonijalnog upravnika. Predsednik Srbije jadikuje, žali se, cmizdri, zapomaže. Vašington, London i Berlin naoružavaju Šiptare na Kosovu, a Aleksandar Vučić preti da će razoružati Srbiju! Sa njegovim daljim opstankom na vlasti nema neizvesnosti – sigurno propadamo, a nasilje u školama, trgovima i gradovima Srbije biće samo još veće i groznije. Verujem da je ovo danas, posle preko deset godina njegove vladavine, jasno većini građana ove zemlje.

Sem razoružanja, predsednik države nudi i „kontramiting“. On se  stara – s Amerikancima, Englezima, Nemcima i Šiptarima – da izazove građanski rat u Srbiji. Hrvat Josip Broz to je uradio 1941, a danas, eto, to radi Aleksandar Vučić. Ljude teraju na „Vučićev miting“. Ucenjuju ih da će izgubiti posao ako ne dođu 26. maja u Beograd. Vučić je otišao u tursku ambasadu da izrazi saučešće zbog velikog broja žrtava od zemljotresa, ali ni on, ni Ana Brnabić, Kisićka, Vulin, Gašić, Stefanović – sem Danice Grujičić – nisu otišli da zapale sveću gde su se, ispred škole „Vladislav Ribnikar“, spontano okupljali građani. Znaju da bi ih narod izviždao, jer ih s pravom smatra najodgovornijim za zločin u beogradskoj školi i Mladenovcu. Ova vlast nam je obezbedila ekonomsku propast i državu uvela u dužničko ropstvo. Kurs evra je tako napravljen da uništava domaću proizvodnju, pre svega srpsko selo, a pogoduje uvoznoj mafiji. Tako kupujemo hranu iz Evropske unije – recimo, krompir iz Poljske, sir iz Holandije, čokolade iz Belgije, te vino iz Francuske. Uništio je Zavod za udžbenike kao najznačajniju srpsku nacionalnu instituciju, na njegovo mesto doveo nemački srbofobični Klet. Poverenici za dečja prava iz natovskog „nevladinog sektora“ godinama urlaju „zaštitimo dečija prava“, delima pokazujući da im uopšte nije stalo do dece, dok je istovremeno učiteljima oduzeto pravo na dostojanstvo najvažnije ljudske profesije, a roditeljima ukinuto pravo da svoju decu vaspitavaju po merilima koja su važila vekovima i pokazala se kao ispravna i uspešna.

Pink
Ta televizija je simbol medija koji godinama ponižava sve što je srpsko i tradicionalno u našoj zemlji. Ljudi su sakupili stotine hiljada potpisa i uputili vladi molbu da zabrani „Pink“. No, Željko Mitrović je prijatelj Aleksandra Vučića, a to znači nedodirljiv. On je, kao što svedoče njegovi intervjui, neobrazovani, bahat, primitivan, nevaspitan čovek, uostalom kao i mnogi iz uskog kruga prijatelja predsednika Srbije. Vrhunac je naravno dovođenje kriminalaca, pa smo tako dobili situaciju da idoli deci budu kriminalci i prostitutke. Nedavno smo imali priliku da na naslovnoj strani jednog dnevnika vidimo decu iz osnovne škole kako uzimaju autogram od Kristijana. On je svoj boravak na TV „Farmi” koristio da mitologizuje svoje kriminalne aktivnosti. Ubica iz Mladenovca Uroš Božić sebe je nazvao „Mali Kristijan“. Zvezdan Slavnić pucao je u potiljak Oliveru Jovanoviću. Ubio je mladog čoveka od 22 godine.  Na suđenju nije pokazao nimalo kajanja. Željko Mitrović ga promoviše u idola mladim generacijama. Zvezdan Slavnić zarađuje nedeljno 2.200 evra. Koliko ljudi gleda i dive se Zvezdanu, Kristijanu, Dalili, Anđeli! Tabloidi pod kontrolom Aleksandra Vučića svakodnevno šire nasilje. TV Pink i Hepi svakako su jedni od krivaca za masakr u školi „Vladislav Ribnikar“ i ubistva u Mladenovcu i okolini. Da podsetim: sin Željka Mitrovića na pešačkom prelazu ubio je mladu ženu. O njegovom suđenju ništa se ne piše. Otežavajuća mu je okolnost da je pobegao s mesta nesreće. Da li je već na slobodi?

Brutalnost, primitivizam i nasilje ovih programa ne može da se ne prenese na ulicu. Onaj ko omogućava ovaj neprestani mentalni zločin direktno proizvodi nasilje, bolest i zlo u društvo. Dovoljno je pogledati Zakon o radio-difuziji, koji govori o zaštiti maloletnika i propisuje opšte obaveze medija u odnosu na programske sadržaje. Tu je propisano da televizija mora da ima sadržaje koji doprinose podizanju opšteg kulturnog nivoa građana.

Na ovu temu naš poznati filmski režiser kaže: „Za razliku od dječaka monstruma i ubice, džiber iz Mladenovca je dio prigradske dripačke kolone koja sanja da postane zvijezda Zadruge u kojoj vrije živo blato, u kome se guši svetosavski Srbin i Srpkinja i gdje se ostvaruju džiberski luciferluci Željka Mitrovića.“ Kome još da padne na pamet da opominje Željka Mitrovića, ili Pinku i Hepiju da oduzme dozvole za rad, kad se zna koliko su ti ljudi moćni i uticajni u ovoj zemlji?

Narod je ustao. Traže se radikalne mere. „Momentalna smena svih članova REM-a, hitno ukidanje emitovanja rijaliti programa koji promovišu nasilje, agresiju nemoralna ponašanja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Smena rukovodstva RTS zbog emitovanja programa koji afirmišu nasilje, agresiju i kriminal. Oduzimanje nacionalne frekvencije televizija „Pink“ i „Hepi““, navela je nastavnica osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ Marina Vidojević 8. maja 2023. u svom obraćanju ispred okupljenih građana kod Narodne skupštine.

Kosta Kecmanović
Govori se o Kosti Kecmanoviću da je bio dobar đak i da je iz ugledne porodice. Ništa od ovoga nije tačno. Deca iz njegove škole nemaju ništa da lepo kažu o Kosti. Primetih da skoro niko ne govori o njegovim roditeljima. Deca nisu krivi, već pre svega roditelji, kako za uspehe dece, tako i za neuspehe. Koliko su krivi otac i majka? Zar nije čudno da roditelj vodi svoje dete da sa deset ili jedanaest godina uči da puca iz pištolja? Zar njegovi roditelji nisu mogli da sina upišu na čas violine? Ili matematike? Ili na učenje stranih jezika, uzgajanje jagoda ili malina?

Majka devojčice sa spiska ubice kaže: „Kosta je bio zlo!“  Niti je bio super đak, a još manje da je bio iz dobre porodice. Roditelji su mu bili profesori i lekari. Dakle, verovatno su za naše prilike bili materijalno imućni. A da li su bili i duhovno bogati? Kako reče patrijarh Pavle: „Najsiromašnija su ona deca, čiji roditelji mogu ništa da im pruže ništa sem novca.“ Da li je u takvoj porodici rastao Kosta? Zašto ovaj zločin nije počinilo dete iz Vranja, Sombora, Vršca ili Loznice, čiji roditelji nemaju ni blizu toliko novaca?

Vlast i „ngo“ sektor (finansiran sa Zapada) ističe da bi Kostino ubistvo mogli biti rezultat „vršnjačkog nasilja“. Ne verujem u te priče. I ja sam nekada imao trinaest godina, pa nikome od mojih vršnjaka nije palo na pamet da makar samo rečima povredi učiteljicu. O nasilju nismo ni sanjali. A tada u školi nismo imali „pedagoškinju“, „psihološkinju“, a niti  „poverenika za prava dece“. Sve nam je to takođe nametnuo okupator iz Vašingtona i Brisela. Koliko sam iz štampe i društvenih mreža saznao, pre bih kazao da je Kosta bio razmažen, sit i besan. Roditelji se spremaju, čujem, da napuste Srbiju. Ako! Ali roditeljima ubijene dece time neće biti ništa lakše. Kosta je planirao da ubije najdarovitiju decu. Šef beogradske policije ostao je šokiran, kao i njegove kolege, koliko je dete koje nema ni 14 godina ne samo bio miran kada je ubijao svoje vršnjake, već ni posle nije pokazao nikakvo žaljenje, niti saosećanje za ubijene đake.

Šta se priča?
Svi mediji u Srbiji su ili pod kontrolom Vučića, od RTS-a do Pinka, ili su u vlasništvu onih koji su okupirali Srbiju od oktobra 2000. godine. Srbija je kolonija Zapada. To se najbolje vidi po tome kada, na primer, Ustavni sud Srbije donese jednu odluku, a onda se pojavi ambasador Sjedinjenih Država i pred kamerama okupatorske televizije, poput TV N1, „prvog regionalnog informativnog kanala“,  nova.rs/tv, Juronjuz, te novina Vreme, Danas ili Nedeljnik (koji se isključivo služe hrvatskom latinicom), „poništi“ odluku Ustavnog suda Srbije.

Razgovara se tako, da se sakriju pravi uzroci, a u prvi plan se ističu sporedne pojave. Vreme je da postavimo pravo pitanje: Ko rukovodi školstvom i obrazovanjem u Srbiji? Niko od odgovornih i državi da postavi to ključno pitanje? Razumem ih. Oni žele da sakriju prostu činjenicu, koji vidi većina građana ove zemlje. Među najodgovornijim za ove zločine su upravo oni: vlast, te Vučićevi i okupatorski mediji Zapada. I jednima i drugima rukovode natovske „nevladine organizacije“. One od oktobra 2000. godine svakodnevno seju malodušnost, beznađe i mržnju protiv srpskog naroda.

Nove vrednosti Evropske unije potpuno su marginalizovale značaj roditelja. Brisel i Vašington svode majku i oca na brojke: „roditelj broj jedan“, „roditelj broj dva“, pa čak i „roditelj broj tri“.  Našu decu kad izađu na ulicu čekaju isti ti mediji i institucije koji promovišu razvrat, rijaliti, drolje, narkomane, mafijaše. „Nevladin sektor“ u ime okupatora naše zemlje navodno se bori za prava dece i žena, a zapravo čini sve da u našem društvu stvori atmosferu anarhije i plodno tlo za građanski rat. „Poverenici za rodnu ravnopravnost“, „za zaštitu dece“, „za prava žena“ od 5. oktobra 2000. godine krenuli su u agresivnu kampanju da se unište sve tradicionalne vrednosti srpskog društva.  Oni zovu Srbe da sa njima „podele iste vrednosti“ („sharing the same values“).  A u Americi događaji, kao ovaj na Vračaru i Mladenovcu, odigravaju se ako ne svakodnevno, ono bar jednom mesečno. Sada, po njihovoj direktivi, Srbija treba da živi kao i oni, dakle da svakih dve godine, na primer, omogućimo deci da vrše operaciju promene pola. Da li se u ovome vidi ono „share the same values“? Sve sama prava i zakoni da biste imali gde da uhlebite te partijske bitange sa kupljenim diplomama „privatnih univerziteta“, sve sami zaštitnici nekakvih prava, a nigde obaveza prema ocu, prema majci, prema porodici, prema društvu i srpskom narodu, nigde ni onih istinskih obaveza prema samoj deci koje bi im stvarno išle na korist da budu sutra normalni vaspitani i obrazovani ljudi. Urušili ste sve autoritete. Zaboravili ste da kažete da svako pravo podrazumeva i obavezu.

Gde je srpska elita?
Ona je pobijena od oktobra 1944. do decembra 1946. Titovci su počeli da ubijaju ugledne Srbe i ranije, već od 1941. Poznato je da su svaku naciju tokom vekova stvarale najsposobnije glave iz sveta kulture, nauke i vojnih veština. To je znao Josip Broz, koji je patološki mrzeo Srbe.  Računa se da su „titovci“, srpski  janičari u službi Hrvata Josipa Broza, pobili oko 250.000 najsposobnijih Srba. Hrvat Ante Pavelić pobio je oko 700.000 u NDH. Jedan Hrvat imao je na kapi znak „U“, a drugi „crvenu zvezdu petokraku“. Taj zlikovac još uvek leži sahranjen u Beogradu, što je najbolji znak da u Srbiji i danas vladaju „titovci“, deca i unuci Brozovih janičara iz Srbije, kojima je Tito darovao kuće i stanove nevino ubijenih srpskih domaćina. Broz ih je nagradio za zasluge, jer su pobili srpsku elitu.

Dakle, danas Srbi nemaju elitu već „kvazi elitu“, „titovce“. Pogledajte likove kao Vučića, Dačića, Sinišu Malog, Stefanovića, Kisićku, Gašića, Vulina, Zoranu Mihailović, Dragana Đilasa, Nenada Čanka, Tomicu Milosavljevića, bivšeg ministra zdravlja Lončara, Gorana Matića, Momčila Babića… Sve su to ljudi bez imena i dela. Karijeru su napravili ne jer su bili sposobni, već poslušni partijski kadar.

O pogromu srpske pameti kod nas se decenijama ćutalo. Ćutali su ne samo Brozovi političari i nastavljači „Titovog puta“. Krajem 1944. godine počeo je progon  istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Bilo su to ličnosti kojima bi se trajno ponosile kulture i mnogo većih naroda nego što je naša: akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić; direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju Srpske akademije nauka i umetnosti prof. dr Borivoje D. Milojević; direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić; ugledni germanist Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve; prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih bogoslova; ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević; prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora Memoranduma Srpske pravoslavne crkve o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj; slikar Branko Popović…

O tom pogromu srpske pameti kod nas se decenijama ćutalo. O tome se veoma malo govori i danas. A kad sam upisao prvi semestar na filosofskom fakultetu u Zagrebu, godine 1972, predavali su mi mnogi profesori koji su predavali na Zagrebačkom sveučilištu od 1941. do 1945. Niko od njih nije bio osuđen. Predavali su dakle, za vreme vladavine Ante Pavelića. To da smo bili narod žrtva, ne samo nemačkog okupatora, savezničkog bombardovanja, najsvirepije države koja je ikada postojala (NDH), nego i svojih sopstvenih izdajnika, komunista-janičara, o tome se i danas ćuti.

Vox populi vox Dei
Prihvatali smo „zapadne vrednosti i demokratiju“. Ove reči vešto su skrivale surovu pljačku državne imovine i ponižavanje srpskog naroda. Reforma školskog sistema, čuvena „Bolonja“, imala je  zadatak da uništi vaspitanje i obrazovovanje u Srbiji, a uveli su „edukaciju“. Više nije važno, da li ste vaspitan i obrazovan, već da ste „po Bolonji edukovan“. A to u našem slučaju znači da ste se udaljili od proverenih, tradicionalnih vrednosti našeg naroda i da ste potpuno prihvatili recepte koji vam sprema natovski „nevladin sektor“. Sve se to sprovodilo pod lepim parolama kao što su „prava učenika i studenata“. Krajnji cilj reforme bio je uništavanje  školstva i obrazovanja u Srbiji.
Vlada Srbije u velikoj meri izgubila je značaj, a glavni pokretači „promocije demokratije i edukacije“ više nisu državne institucije, već privatne fondacije tipa američkog milijardera Sorosa i slične, natovske „nevladine organizacije“. Ovaj proces počeo je da se sprovodi tokom predsednika Borisa Tadića. Proces je konačan, završni oblik dobio tokom vladavine predsednika Aleksandra Vučića, koji sprovodi politiku „ngo“. Po novom sistemu vrednosti učiteljima i profesorima zabranjeno je davati lošu ocenu đacima, jer „to vređa njihovo dostojanstvo“. Učenici ne treba ništa da znaju, ne treba da čitaju, ali moraju dobijati blistave ocene, jer im to „jača samopouzdanje“. Đaci koji su sposobni i marljivi predstavljaju „smetnju“ u školskom sistemu „Bolonje“, jer svojim uspehom „vređaju slabije đake“. Učenici napreduju bez učenja, bez rada, bez znanja. Nastupilo je zlatno doba za lenje i nesposobne.

Profesorka jedne škole, braneći školski dnevnik, na primljeni udarac koji joj je zadao njen učenik pokušavajući da joj otme dnevnik, uzvratila je šamarom. I, gle slobode i pravde, u ime resornog ministarstva učenik je opomenut, a profesorka dobila otkaz! Sve je to savršeno u skladu „edukacijom“, po programu „nevladinih organizacija“, gde se promoviše „tolerancija i sloboda“. Drugi slučaj: profesorki u jednoj drugoj školi izvlače stolicu, nasilno, za vreme časa. Ona pada na pod, srećom ne povređuje kičmu i ne postaje telesni invalid, ali ćuti, ne reaguje. Đaci se smeju. Ona i dalje ćuti, ne reaguje – boji se otkaza.

Učenici Prve beogradske gimnazije, duboko potreseni događajem koji se dogodio u OŠ „Vladislav Ribnikar“, izašli su sa svojim predlozima kako ubuduće sprečiti ovakve tragedije u školama. Njihov predlog čini mi se mnogo ozbiljnijim od onoga predsednika Vučića. Evo što nam kažu naša deca:

„Ovo je zaista neopisiva tragedija koja treba da bude poslednji šamar i opomena našem društvu da se probudimo. Ovaj slučaj treba da bude osvešćenje, kao i povod i poziv na promenu“, poručili su gimnazijalci. Zahtevamo da se pooštre kazne koje učenici dobijaju usled neprimerenog ponašanja, kako bi bili svesniji posledica onoga što čine. Samim tim tražimo i da se smanji prag tolerancije za izbacivanje učenika iz škole, jer to može da odvrati učenika od pravljenja loših odluka jer je svesniji neželjene posledice. Prioritet mora da nam bude zaštita ugroženih profesora koji bivaju konstantno napadnuti pravima učenika koji pre svega ne poštuju svoje dužnosti i obaveze. Obrazovanje je jedan od elementarnih stubova svake države i ukoliko se taj stub zaljulja nastaje velika pretnja po čitavo društvo. Pozivamo vas da se setimo svi da ulaganjem u prosvetu mi pravimo dugotrajnu investiciju, u najvrednije što država ima – u buduće generacije i njeno obrazovanje. Kladionice, ako države ne može da ukine, barem da ne budu blizu školskih ustanova.“

Mladi Srbije ispevali su i pesmu: „Mirno spavaj, nacijo pod okupacijom. Zaboravljamo naše junake, pamtimo samo loše likove, jer nam zemljom upravljaju oni, što štite lopove i nitkove. Duševna nam je hrana da gledamo grozote – užas i strahote. Volimo idiote.“

Čedomorstvo
Školski programi i mediji Srbije sada su i tu srpsku reč zamenili stranom i govore isključivo o „abortusu“. Ova reč ne zvuči tako strašno kao „čedomorstvo“. A kako nazvati ubijanje nerođenih ljudi? Zar to nije zločin koga je Srbija proglasila zakonitim. Dakle, legalizovani zločin ne može da bude kažnjiv. Koliko se u privatnim akušerskim klinikama godišnje ubija srpske dece? Od trenutka začeća on je – ličnost, jedinstvena, neponovljiva. Stvoren po obrazu Božijem. Pravo na „prekid trudnoće“ (abortus) postao je zakon gotov u svim  državama Zapada. Čini mi se da su Poljska, Malta i Irska bila među poslednjima koje su pružale otpor ovim „naprednim zakonima“. Ako zakon dopušta ubijanje nerođenih ljudi, da li on može da se nazove „humanim“? Da li ste ubili dete pri porođaju, ili u utrobi majke – to je zločin. Ubili ste čoveka. Zakon je na vašoj strani, ali Božiji zakon sigurno nije. Zar i beba u utrobi majke nema pravo na život? Pravo žena jeste jedna stvar, a sasvim nešto drugo jeste plod u utrobi majke. Niko nema pravo da ubije čoveka, pa ni žena koja je trudna. Nerođena deca su ubijana od davnina. Ali, uvek je to doživljavano kao strašan greh. Danas je to „normalnost“.

Jezik
Kakav jezik govore Vučićevi mediji, kao RTS ili Pink, ili „natovski“, recimo, N1 ili Nova S? Oni govore jezikom mržnje. Mrze sve što nosi ime „srpsko“. Propovedaju „ravnopravnost, toleranciju i slobodu“, a čine sve da unište srpski narod, našu porodicu i srpski jezik. Po ovom pitanju, eto, slažu se i jedni i drugi.

Slušamo od predsednika i vlade Srbije svaki dan, godinama: „EU nema alternativu!“ Kakva je to politika gde se tvrdi da nešto „nema alternativu“? Ovako mogu da govore samo kockari. I u privatnom životu svakog čoveka postoji uvek više alternativa. Kažite već jednom narodu kratko i jasno koje su to „evropske vrednosti“. Da li ovo podrazumeva okupaciju dela teritorija Srbije i njeno poklanjanje drugoj državi, Albaniji? Da li „evropske vrednosti“ znače uništavanje porodice, širenje primitivizma i razvrata, promociju abortusa, „LGBT“ propaganda, pedofilija, sodomija, dženderizam? Sve ovo se Srbiji nasilno nameće od strane vlade Srbije i „nevladinih organizacija“ uz svesrdnu medijsku podršku od strane Zapada – i to od 5. oktobra godine 2000. do današnjih dana.

Govori se da dečak-ubica nije pokazao nimalo „empatije“ za pobijene vršnjake, da decu treba da „edukujemo po zapadnim standardima“, da naša politika mora da preciznije „anticipira“ ovakve događaje, da je „abortus“ poželjna pojava jer „promoviše prava žena“. Pljuje se po svemu što je Srbima vekovima bilo sveto, njegova tradicija i jezik. Za ženu koja je poslanik u Skupštini kažu „poslanica“. Siluju ne samo Srbe nego, evo, i srbski jezik. Zar novinari RTS-a, Studija B, N1 i Nova S nikad nisu čuli da u Svetom pismu postoji „poslanica Solunjanima apostola Pavla“? Ili „Vaskršnja poslanica patrijarha“?

Odlomak iz govora Petra Kočića u Saboru Bosne i Hercegovine unutar Austro-ugarskog carstva od 25. jula 1910:

„Govoriti o političkim vlastima u Bosni i Hercegovini ne može čovjek hladno, ne može a da se ne uzrujava. Političke su vlasti u Bosni i Hercegovini bile tuđinske kad su ovamo došle i za ovih 30 godina ostale su tuđinske i grdno neraspoložene prema našem narodu.“

Kad ovo čitamo, čini nam se kao da slušamo vesti danas, od maja 2023. godine. Kao da nije ni proteklo stotinu godina. Jedina razlika je što se onda okupator zvao Beč, a danas su to Vašington, London i Brisel. Kada je on živeo, Petar Kočić je perom branio srbski jezik. Upozorio je da austrougarski okupator namerno kvari naš jezik smišljenom upotrebom germanizama. Današnji okupator radi isto. Čuvajmo svoj jezik. Ako ga izgubimo, izgubili smo i sebe i izdali svoje pretke. Obesmislili smo njihovu borbu i njihove žrtve! Odbacimo okupatorske reči. Nameću nam da govorimo o „empatiji“, „edukaciji, „trendu“, „targetu“, „agendi“, „abortusu“. Svoje zle namere zavojevači se staraju da sakriju stranim rečima. Tada im se čini da narod neće da vidi kakvo zlo nam stvarno sprema.

Nemam ništa protiv stranih reči koje čine opšte dobro svetske civilizacije. Grčka je kolevka evropske kulture. Filosofija, na primer, i ne znači na grčkom drugo do čoveka koji je „prijatelj mudrosti“, odnosno, kako su naši stari pisci govorili, „ljubomudrije“; ginekologija dolazi od grčkih reči: „gine“ – žena i „logos“ – nauka; dermatologija dolazi od grčkih reči δέρμα („derma“), koža, i λόγος („logos“) — „učenje, nauka“. Empatija jeste grčka reč „patos“ (πάθος) — „strast“, „čuvstvo“, „saosećanje“, ili po srbskocrkvenoslovenskom sočuvstvie. Nije potrebno dalje nabrajati.

Nije potrebno upotrebljavati strane reči tamo gde ne samo da postoji dobra srpska reč, već je ona čak i bolja, jača i bogatija od postojećih stranih reči. Na primer: vaspitanje, obrazovanje, saosećanje, čedomorstvo, milosrđe, blagodarnost, posvećenost. Nijedna engleska, nemačka ili francuska reč nema tako dobre izraze kao što su ove srpske, srbskocrkvenoslovenske reči. Ako pokušamo da neke naše reči zamenimo sa „edukacija“, to prosto nije isto i daleko osiromašuje sam pojam i značenje na srpskom, odnosno crkvenoslovenskom, nekada zajednički jezik, Bugara, Rusa i Srba. Da li je u tome tajna zbog čega okupatori Srbije nastoje da nam nametnu reč „edukacija“, s namerom da zaboravimo korene svog jezika, tradicije i postojanja? Umesto da nam deca, čujem, negde i od prvog razreda osnovne škole, uče engleski, predlažem da se u uvede srbskocrkvenoslovenski kao obavezan predmet. Tako barem sa zakašnjenjem delimično da ispravimo nepravdu prema svom jeziku, kad smo bezuslovno prihvatili „Vukovu borbu za srpski jezik“. Tvorac te ideje bio je zapravo Jernej Kopitar, visoki činovnik u austrougarskoj državi. Svojim rečnikom i ortografijom Vuk, Kopitar i Đuro Daničić, na primer, udaljili su nas od Svetog Save i naše viševekovne srbske literature.


Kada kažemo „obrazovanje“, reč je povezana s opšteslovenskim slovom „obraz“, a ta reč znači raditi po „obrazu Božijem“, „predstava o Gospodu“, dakle „ikona“. Obraz nas opominje da smo stvoreni po „Njegovom obrazu“. Kada prestanemo da upotrebljavamo reč „obrazovanje“, onda smo isključili iz obrazovanja „svetost“, „svetlo“ koje nas obasjava i pomaže nam da se snalazimo u mraku. A ovde su sadržane vrednosti koje su cenile generacije našeg naroda i predstavljale su moralne norme našeg društva. Ukratko, valja da se staramo za decu, za njihovo obrazovanje, kako „umstveno“, tako i moralno.

Isto je i sa slovom „vaspitanje“. U starim vremenima znalo se šta je to „porodično“, odnosno „kućno vaspitanje“, a šta patrijarhalno, religiozno, fizičko  i političko. Danas je ono u svetu zamenjeno sredstvima masovnih komunikacija. Sada decu vaspitavaju manje roditelji i škole, a daleko više „blogeri“, „tiktokeri“, „instagrami“ i „influenseri“. Pojam „edukacija“, latinski educatio, od ducere znači „podignuti“, „odgajiti“, daleko je siromašniji od pojma „vospitanje“, a koren slova jeste pitatь, dakle, hraniti, odnosno spremiti mladog čoveka da bude koristan i da bude osposobljen da živi u porodici, društvu i državi. Učili su ih da čine dobra i da se gnušaju poroka i zla, da budu umereni i disciplinovani. Ovakvo  vaspitanje bilo je gotovo istovetno kod drevnih Kineza u doba Konfučija, kod Hindusa, antičkih Grka. Rimska imperija naročito je isticala „ljubav za otadžbinu“.

Za razliku od Zapadne, rimokatoličke crkve, gde se vekovima propovedalo na, mnogim narodima nerazumljivom, latinskom jeziku, pravoslavni narodi Sveto pismo oduvek su mogli da slušaju „na rodnom яzыke“, kako se i kod nas pisalo pre Vuka. Srednji vek u Zapadnoj Evropi propovedao je za dečake „viteško vaspitanje“, gde su ih učili da budu časni, hrabri i milosrdni prema slabijim. Rimokatolički red „jezuita“, da bi povratio izgubljene pozicije posle Lutera i protestantizma, naročito je veliku vrednost polagao na vaspitanje dece i omladine. U jezuitskim školama često su predavači bili poznati i slavni matematičari, lingvisti i umetnici. Nije bio redak slučaj da su u jezuitske škole svoju decu slali roditelji koji ni sami nisu bili ni rimokatolici, a možda ni religiozni. Veoma uticajne knjige o vaspitanju bile su od Francuza Mišela Montenja iz 16. veka, te Engleza Džona Loka iz 17. veka, a naročito Francuza iz Švajcarske Žan Žak Rusoa i njegov roman Emil, iz 18. veka. Veliki ruski pisac Lav Tolstoj nije napisao samo besmrtna dela kao Rat i mir, Ana Karenjina, Sevastopoljske priče, i mnoge druge, već se bavio i pitanjima školstva. Napisao je Vospitanie i obrazovanie: „Воспитание есть принудительное, насильственное воздействие одного лица на другое с целью образовать такого человека навыки поведения, привитые семьёй, школой, средой и проявляющиеся в общественной жизни..“ Dakle, bez prinude i nasilja  nema istinskog obrazovanja, bilo je jasno ne samo Tolstoju, već i svima koji su razmišljali o toj temi.

Dao sam kratku istoriju vaspitanja u Evropi kroz vekove da bih pokazao da ovo nije samo naš problem. Vidimo da se i Evropa odrekla sebe, prosto je izdala sebe i svoju tradiciju. Na našem kontinentu više niko ne priča o vaspitanju, već isključivo o „edukaciji“. Dakle, da se ljudi, „edukuju“ za parcijalan, sitan, ograničen deo posla, te da tako budu kao neki privesak u proizvodnji. Zaboravili su da je nekada taj pojam bio mnogo širi i označavao je, čoveka koji je sazdan „po obrazu Božijem.“

Zaključak
Kada bi novac poreskih obveznika koji država Srbija izdvaja za sorosovsko-briselske „nevladine organizacije“, kao i za medije preko kojih se ta propaganda vrši, bio upotrebljen na očuvanje porodice, broj čedomorstava i ubijanja nerođenih ljudi bio bi daleko manji. Poznato je da ove „ngo“ organzacije  propagiraju džender i rodnu globalističku ideologiju, u kojoj su seksualnost, hedonizam, sebičnost i novac vrhunski princip života. U toj ideologiji, razume se, da nema mesta za milosrđe, sastradanje, praštanje, milostivost, blagodelanje, čestitost, pomilovanje ili blagodarnost.

Velike nesreće, nacionalne tragedije mogu da se savladaju samo radikalnim merama. Da bi se naš narod sačuvao od preteće katastrofe i nestanka potrebno je iz javnog prostora, iz svih medija, potpuno odstraniti „petu kolonu“. Zna se ko su ljudi i  organizacije koje rade na tome da se Srbiji oduzme deo teritorije i da se potpuno uništi školstvo i obrazovanje. „Peta kolona“ su osobe koje rade u vladi Srbije, u okupatorskim „nevladinim organizacijama“, te predstavljaju interese okupatora. Uostalom, to kaže o zakon o nevladinim organizacijama“ u Sjedinjenim Državama (U.S. Law on foreign funding of NGOs) iz godine 1938! Treba jasno i glasno da se kaže da oni izdaju Srbiju. Valja provesti smenu kadrova u svim ključnim ministarstvima države, televizije i štampe. Ovo valja sprovesti odlučno, beskompromisno i – odmah. Ideologiju liberalizma i globalizma valja odbaciti. Srbiji je nužna ideologija patriotizma. Odmah prekinuti sa ponižavajućom praksom – koja traje već preko dve decenije – da nam iz Brisela i Vašingtona u Srbiju šalju trećerazredne političare i da nam dele lekcije kao da smo mi umnobolni i retardirani đaci, pa nikako nismo sposobni da naučimo briselske „Bogom dane evropske vrednosti“.

Valja pre svega izglasati zakon u Narodnoj skupštini da je nad Srbima izvršen genocid, i to kako u Prvom svetskom ratu, tako i u Drugom. Prekinuti sa ritualnom samomržnjom političara iz Srbije „zbog Srebrenice“. Englezi su za poslednjih sto i pedeset godina samo u Indiji ubili preko pedeset miliona Hindusa. A zajedno sa Amerikancima, Anglosaksonci su pobili sve gotovo autohtone stanovnike Severne Amerike i Australije, što čini, kada se tome dodaju i ubijanje crnaca u Africi, preko sto miliona. I gledajte sada na delu beskrajno licemerje i cinizam Engleza! Zahtevaju da se Srbi proglase „genocidnim narodom“ zbog „osam hiljada ubijenih muslimana u Srebrenici“. A ćute o sopstvenim zločinima koje su počinili tokom dve stotine godina kako vladaju ovom planetom. Sto miliona žrtava nisu vredne da se spominju, jer su ubice bili Anglosaksonci! Posle ovih brojki, natovske „ngo“ organizacije koje deluju u Srbiji potpuno gube smisao i moralno pravo da deluju u Srbiji. Prosto se vidi da su one samo instrument u rukama Zapada da se Srbi ocrne i ucenjuju „dok je sveta i veka“. Valja neprestano isticati činjenicu da su Srbi, pored Belorusa, Jevreja i Rusa, najstradalniji narod u Evropi. Posle Prvog svetskog rata Srbija je izgubila 25 odsto stanovništva, a posle Drugog oko 20 odsto. Srpski gubici su, gledajući procentualno, daleko veći nego jevrejski, a jedino su Belorusi i Rusi imali nešto veće gubitke od Srba. Valja izglasati zakon kojim se u medijima Srbije zabranjuje širenje mržnje prema srpskom narodu. Srbofobija mora da se kažnjava po zakonu. Većina današnje štampe u Srbiji i mediji u celini nekažnjeno šire srbofobiju.

Da se vratim srpskoj školi, gde valja da se uvede red i disciplina. Jer kako reče engleski filosof Bertrand Rasel: „Što god je bilo veliko i važno u ljudskoj istoriji, postignuto je blagodareći disciplini. Nemam simpatije za neke moderne teoretičare obrazovanja, jer mislim da potcenjuju važnost discipline.“