Nije problem što je Vučić lažnjak, problem je što smo ga mi načinili autoritetom
Autor: Glas javnosti
Svedoci smo naglog buđenja naroda iz mrtvačke ravnodušnosti. Politička bura koja ne napušta Srbiju može mnogo toga izbaciti iz mora, ali i odneti sa kopna zauvek na pučinu. Osećaj neizvesnosti ne prestaje da izazive nekontrolisane reakcije vlasti, ali i opozicije.
Taj osećaj dele i široki slojevi naroda koji prelazi polako u generalizovanu anksioznost iz koje se ne izlazi bez velikih promena.
Zadržimo se na analizi ove emocije koja nije samo psihološki, već i socijalno-politički fenomen. Ljudi žele izvesnost, sigurnost i bezbednost. Ove emocije su primordijalne, bazične i spadaju u aksiome individualne i kolektivne psihologije.
Ljudi su spremni da se privremeno ili trajno odreknu mnogih prava i privilegija koje obezbeđuju i definišu njihov život i mikrosvet kako bi sačuvali osećaj sigurnosti ili živeli u uverenju da su oni i njihova porodica bezbedni.
Opcija koja nudi veću bezbednost uz restrikciju ličnih sloboda, često je prihvatljivija od one koja podrazumeva slobodu bez bezbednosnih garancija. Na terenu bezbednosti liberalne demokratije su u inferiornom položaju u odnosu na autokratije.
Bedeme liberalne demokratije koja je slavodobitno početkom veka proglasila kraj istorije srušio je osećaj opšte nesigurnosti i neizvesnosti. Rat protiv terorizma – egzistencijalna neizvesnost, svetska ekonomska kriza – socijalna neizvesnost, COVID19 pandemija – zdravstvena neizvesnost.
Homo deus postmoderne sveo se na uplašenog sisara koji je shvatio da više nije na vrhu lanca ishrane i da od samouverenog predatora postaje lak plen, plen svoje pohlepe, gramzivosti, neznanja i loših navika. Pojedinac je izgubio poverenje u zajednicu/sistem/državu koja nije sposobna da ga zaštiti i obezbedi mu minimum sigurnosti.
Pojedinac pokušava da se organizuje na alternativne načine jer je uvideo da je dosadašnji vid funkcionisanja grupe neefikasan i opasan po njegove interese. Pojedinac je izgubio poverenje u institucije i odustaje od automatskog podvrgavanja sebe autoritetima koje dovodi u sumnju i čiji legitimitet preispituje.
Sve navedeno dovelo je do duboke sistemske krize koja sada ulazi u prelaznu fazu, nastaju prelazne političke forme koje se odriču tradicionalnih vrednosti građanskog društva. Ceo svet je u potrazi za nečim novim, za novim uređenjem koji će počivati na obezbeđivanju na novom društvenom ugovoru, ne na reviziji starog, jer su tablice sveta koji smo do sada poznavali već razbijene.
Kriza demokratije je samo posledica nefunkcionisanja sistema čiji su mehanizmi za samopopravljanje zakazali. Kriza autoriteta protokom vremena traži svoj put i liniju manjeg otpora, lažni autoriteti pronalaze svoju šansu u toj identitetskoj konfuziji pojedinca i čitavih naroda.
Srpska buna može nam dati deo odgovora na kretanje našeg društva u ovom vrtlogu globalnih događaja. Srbi više nikome ne veruju, još gore, prestali su da veruju i u sebe same. Duh vremena je bio takav da su ljudi zauzimali najkomforniji stav da su protiv svega i sistema i vlasti i opozicije, ne shvatajući da su tako pre svega protiv sebe. Do pojave studenata tražio se krivac za neizdrživi osećaj nesigurnosti koji je kidao sve kohezivne veze našeg društva.
Nema društvene svesti sa praznim stomakom, nema osećaja solidarnosti sa praznim novčanikom i praznim frižiderom, nema osećaja zajedništva ako ste pokradeni, iznevereni i ostavljeni na cedilu. Ovi osećaju uzrokuju bes, ogorčenje, depresivnost – i naravno neizvesnost. Samo su studenti svojom nevinošću, žrtvom i izdržljivošću uspeli da probiju toj balon odvojenosti i izopštenosti u koji ih je Vučić planski utamničio.
Ta eksplozija novih emocija, pozitivnih, kreativnih, lekovitih, prirodna je reakcija individualnog i kolektivnog organizma na tu neprirodnu usamljenost i dugotrajnu neizvesnost koja ja stvarala gotovo neizdrživ psihološki pritisak. Taj pritisak se sada kanališe kroz masovna okupljanja, kroz političke performanse, kroz pumpanje.
Vučić se godinama predstavljao kao garant mira i stabilnosti, kao sigurna luka u ovim burnim vremenima. Ljudi su poverovali, jer se davljenik u toj globalnoj buri koja nosi sve pred sobom hvata i za slamku. Ako pogledate njegove izjave tokom poseta važnim međunarodnim adresama on je konstantno Srbiju predstavljao kao adresu koja želi pomirenje, razvoj i napredak regiona.
Nisu to bile samo diplomatske fraze, to su bile unapred smišljene poruke kako za velike sile koje ne žele nove potrese na Balkanu, tako i za umorne građane Srbije koji još uvek pamte traume iz devedesetih. Politika sporazuma sa Albancima, politika pomirenja sa regionom, politika evropskog puta, obezbedila mu je legitimaciju lidera koji nudi izvesnost, sigurnost i bezbednost svojim građanima.
A onda se desila Banjska i kosovska politika završila je u kanalizaciji. A onda se desila inflacije i ekonomska politika je kolabirala. A onda je pala nadstrešnica i sve je otišlo dođavola.
Ljudi su počeli u Vučiću da vide uzrok problema, a ne deo rešenja. Sistem koji je on instalirao, sistem lične vlasti postao je izvor nemira i nestabilnosti. Postalo je očigledno da je armatura njegova spoljne i unutrašnje politike – korupcija.
Znalo se to i ranije, ali Srbina dok nešto ne lupi po glavi ili džepu on se često pravi da to i ne vidi. Potplaćivali smo razne daleke države i korumpirali njihove lidere da povuku priznanje nezavisnosti Kosova – ćutali smo jer cilj opravdava sredstva.
Milionskim subvencijama i privilegovanim statusom privlačili smo strane investicije, gradili fabrike, otvarali radna mesta – ćutali smo, daj šta daš, samo da negde radimo. Premrežili su Srbiju skupocenim auto-putevima uz koruptivne ugovore sa multinacionalnim korporacijama – ćutali smo, hoću i ja put do svog grada, sela, kuće. Kupovali su glasove novcem, paketima, PPP (privremeni i povremeni poslovi) ugovorima, unapređenjima, fiktivnim radnim mestima – ćutali smo, bolje da ponudu prihvatim ja nego neko drugi, ionako su svi isti.
Posle tog ćutanja zaslužili smo sve ove minute ćutanja. A onda je progovorila ulica. I nastavlja da govori. Nekada pesmom, nekada besom. Nadstrešnica nas je sve lupila po glavi, kao bombe pre četvrt veka. Probudila iz zimskog sna, prekinula polarnu noć nad Srbijom.
Sada kada su se svetla upalila zatekli smo roj bubašvaba koje su izjedale Srbiju godinama unazad, zatekli smo memlu i buđ u svakom kutku naše domovine, zatekli smo parazite, krpelje, pijavice koje su u tom mraku i uz naše ćutajuće odobravanje narasle, ojačale i nemaju nameru da prekinu svoju krvavu gozbu.
Sada je vreme za rušenje sistema koji počiva na lažnom autoritetu. Nije problem što je Vučić lažnjak, problem je što smo ga mi načinili autoritetom. Jer takvih lažnjaka ima svuda po svetu, ali je Srbiju zadesila nesreća da joj laž kroji sudbinu skoro deceniju i po.
Ali, oprez!
Postoje dve vrste pobune protiv lažnih autoriteta – odmetanje od autoriteta uz zadržavanje autoritarne karakterne strukture ličnosti ili njena temeljna promena. Promena subjekta autoritarnosti je površna pobuna, prkos prema iracionalnom autoritetu, dok je odustajanje od potrage za autoritetom psihološka revolucija i prvi znak sazrevanja.
To je ono što nam je potrebno posle Vučića. Moramo da razvijemo svest da se ne bunimo protiv Vučića, jer nećemo nikog drugog, već se bunimo protiv njega jer hoćemo ne samo drugo, već drugačijeg, boljeg, pravednijeg, pristojnijeg, normalnijeg.
Zato – krenimo u promene!
Aleksandar Dikić je lekar i voditelj KTV iz Zrenjanina
Glas javnosti/D01S
Stavovi izrečeni u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
