Glas Javnosti

NEZAVISNO SUDSTVO U SRBIJI: Kadija te tuži, kadija te sudi ili stručnost bez pravde

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Dr Slobodan Reljić je novinar, bivši glavni urednik NIN-a i autor knjige Mediji i treći svetski rat piše o srpskoj realnosti danas.

Parlament, koji se još uvek zove Narodna skupština, sasvim liči na kladionicu u kojoj svi imaju „dojavu“ i znaju da se dobitak daje „nekome“, a njima sleduju mrvice. Za njih koji su niko i ništa –puna kapa. Naučeni su u akademiji za uništavanje i simboličke veze s narodom da o premiji i ne razmišljaju.

Vlada nije nezavisna od parlamenta nego od same ideje – government. Jer, „vladati znači imati pravo da se odlučuje, upravlja i nadgleda nad određenom teritorijom“. Niko od njih nije doveden tu zbog toga. Kažem doveden, jer koristiti pojam „izabran“ za njih prosto je neumesno. Oni su tu da obave neke poslove za nekoga. To nikad, ni u kojoj prilici nije narod. Ako im padne na um inovacija u tom položaju – lete napolje. Ko bi se zauzeo za njih? Narod!?

Ako se nekad desi da neka njihova odluka bude na polzu naroda, to je slučajnost. Ili radnja u međuvremenu. Važniji su ovoj vladi zakoni o istopolnoj zajednici nego udar na „belu kugu“. Hiljadu puta! I na prvom će se uraditi sve, a na drugom – ništa. I to je princip delovanja vlade u kolonijalnoj demokratiji.

Nema tog ministra ili ministarke koji se neće najdalje u drugoj rečenici pozvati na ime na koje se ovde još uvek dobija dovoljan broj glasova a da bi vladanje moglo da se zove – legalnim. To odavno nije ni smešno. A vrlo teško se može uspostaviti bilo kakva elementarno činjenična veza između resora koji je darovan personama koje se zovu ministri i njihovih javnosti poznatih znanja i prethodnih aktivnosti. O vezi ovakve (ne kažem ove) vlade i naroda smešno je i govoriti. Znana Ničeova izreka da „država uvek laže a sve što ima je opljačkano“ u kolonijalnoj Srbiji nije uopšte u simboličkoj sferi.

Vraćanje u kadiluk

Sad smo u prilici da gledamo dokidanje „treće grane vlasti“. Sudstvo će se pretvoriti u ruševinu iz koje više ništa neće moći da iznikne. Nema tog građanina koji će reći da je srpsko sudstvo na nekom nivou, ali – možda se moglo nešto unaprediti. Šta god.

Ovo je vreme kad se vraćamo u – kadiluk. Pri tom se ne misli na obnovu sudske vlasti iz Otomanske imperije, već na onaj jasni osećaj kako je srpski narod doživljavao te presuditelje. Dva veka nastojimo da stvorimo sudiju – narodnog presuditelja u našim sporovima, a ne izvršioca strane sile i zaštitnika stranih interesa.

Narod je od sudija očekivao da budu intelektualci. Oni to tako ne bi rekli, ali taj pojam je najbliži sadržaju sudijskog činjenja, a da je ono dostojanstveno i narodu blisko. Ne govorimo ovde o idealnim formama nego o stremljenjima koja održavaju nadu.

Dobro, i kadija i sudija uzmu knjigu pa izučavaju pre nego što reknu šta je „po pravdi i zakonu“, ali se znalo – kadija će činiti kako (okupatorska) vlast i njihove sluge traže, a sudija je čovek od pravde, podizan u državi koja sebe drži za suverenu, a sudiju za posebnog činovnika.

Znao sam priličan broj sudija i uvek mi se činilo da oni tu obavezu prema narodu uzimaju kao „obavezu nad obavezama“. To je bilo kao senka iz koje se ne može pobeći. Jeste to i na granici nejasnosti, što se tamo negde pretapa u narodnu mistiku o pravednosti (koje se pravo na nivou gole prakse odriče), ali to se stalno provlačilo u njihovim karijerama i životima. „Uglednim pravnicima“ su se smatrali oni koji su umeli da čitaju paragrafe i zakone – s tim na umu. I prost narod koji je najvažniji sudija sudijama ih je po tome raspoznavao, vrednovao i poštovao.
Kad sudija presuđuje, pa kaže: „Ustanite svi!“ i čita neprozirne podatke i za porotu i za optužene i tužitelje – to deluje zastrašujuće, ali dođe do onog „U ime naroda“ gde svi ti paragrafi, isprazne pravničke poštapalice i pretnje „trećeg stuba vlasti“ dobiju vezu sa životom. I sa smislom – jer, nije dobri duh presuđivanja mrtvak u liku „pravne države“ nego pravda. „Pravna država“ je skela za most koji će voditi do pravde. Sporo se do tamo stiže, ali se ide ka tome.

Zato, zaista tragikomično deluje pravdanje kako običan narod, pa ni njegovi legalni narodni poslanici, ne mogu odlučivati o sudijama – jer nisu iz struke; kao što narod ne može odlučivati ni ko će mu i kako operisati srce! To poistovećivanje je istorijski neodrživo.

Najveće promene u istoriji su pokretane u ime slobode i pravde. Ti pojmovi jesu opšti i retki su oni u narodu koji bi umeli da ih definišu (da ne kažemo i opišu), ali to uopšte ne znači da oni ne osećaju o čemu se radi.

Kao što bi vam od preko dve milijarde hrišćanskih vernika, poneka hiljada umela da objašnjava teološke osnove hrišćanstva (iako se i oni uglavnom ne bi slagali), ali to nikad i ni na koji način ne isključuje suverenu veru – hrišćanina koji veruje.

Odnosno, to da pravo i pravna država danas nemaju nikave organske veze sa narodom i „malim čovekom“ jeste činjenica. Korona država će vam to pokazati u najogoljenijem obliku – tu je čovek doveden do nivoa da ne može da raspolaže ni svojim telom. U „pravnoj državi u pokušaju“ sve se zaista svelo na zanat. I zato ne bi bilo nezamislivo da, kao što hirurg ne operiše „u ime naroda“, ni sudija neće moći da sudi sem po samodoživljaju „stručnosti“.

Jedino što stručnost nema (ili ne mora da ima) nikave veze sa pravdom – odnosno stručnost se, uglavnom, pretvara u veštinu kojom se narušavanje nade u Pravdu može – objasniti. To je ona razlika između eksperta i intelektualca. Ekspert je revolveraš koji će za novac, čiji god i kad god, ubijati bez gušenja u savesti, a intelektualac razume da je smisao njegovog znanja – upotreba za unapređenje svoje zajednice, pa i – čovečanstva u nekim sferama.

Narod ne zna članove, ne prati promene i dopune zakona, ali zna da sve to mora imati nekog smisla – mora biti društveno svrsishodno. Određenom društvu.

Profesorske lekcije

Doduše, pravnici su se nekad i školovali ovako. Kad smo kao studenti sedamdesetih pili pivo i zalagali jeftinom alpskom salamom kolege s Pravnog razgovore su započinjale prepričavajući čuvenog Radomira Lukića, pisca „Uvoda u pravo“ i mnogih znanih i važnih priča. Po čemu je prof. Lukić bio čuven? Doktorirao je na Sorboni 1939. na temu Obavezna snaga pravne norme – problem objektivnog prava, a pojavio se na odbrani rada u šumadijskoj narodnoj nošnji, pa se obratio zabezeknutoj komisiji: „Želite li da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?“

Dakle, za razliku od „strogih pravnika“, Lukić je povezivao pravo i život, narod i pravdu. Kad bi neko od naših kolega pred nas bacao svevremenu izreku Valtazara Bogišića „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“ svi smo se osećali kao dobitnici.

Čuveni Valtazar, katolički Srbin iz Konavla, aktivan u Ujedinjenoj omladini srpskoj i Srpskom nacionalnom pokretu u Dubrovniku, izučio je najveće evropske škole pre nego što se obreo u Crnoj Gori kao ministar pravde. Iza njega je ostao Opšti imovinski zakonik koji je bio postavljen, da se „glavna pažnja skrene na narodne pojmove o pravdi, na običaje, predanja i na žive potrebe srpskog naroda“ (Ukaz knjaza Nikole od 25. marta 1888. godine).

Profesor Lukić pripovedao je studentima kako je Bogišić pravio ankete i obilazio narod (javna rasprava, rekao bi danas neki bezlični državni sekretar). I naravno, „intenzivno je proučavao pravnu teoriju i zakonodavstvo, vršio je konsultacije sa najuglednijim evropskim pravnicima, proučavao je rad komisija za izradu nemačkog građanskog zakonika i studirao je engleski pravni sistem“. Koliko se sećam, te pripovesti su na kolege s Pravnog ostavljale utisak jači od svih bubanja i višednevnih podvlačenja knjiga. A i bilo je važnije! Bar se nama to tako činilo.

Biti ugledan Evropljanin i biti Srbin Valtazar Bogišić nije video kao problematično. Naprotiv, Bogišić je 1902. postao i predsednik Međunarodnog instituta za sociologiju u Parizu, a to je preteča Svetskog udruženja za sociologiju. I Radomir Lukić je direktno povezivao „nauku o društvu“ i pravo.

Verujem da je ove priče izuzetne čuo i „najbolji student Pravnog fakulteta u njegovoj istoriji“, ali izgleda da on to prosto smatra – mrtvom istorijom. Kad lice postane političar, znanje mu je kamen oko vrata.

Jeste, ovo je drugo vreme kad ni demokratija nema nikave veze s narodom, a zašto bi imali ustavi, zakoni, sudovi i sudije? Uostalom, predsednik je sad u ulozi da drži sudije za okovratnik i unosi im se u lice – zbog takvih je izmišljena „nezavisnost suda“ i sudija, pa od njega i ne treba očekivati drugačiji stav. Nije mu problem ni što njegovi zakoni nemaju veze s njegovim narodom. Pošto mu je Evropska unija „strateški cilj“, šta god da o tome misli narod, za njega nema nikavih prepreka „harmonizaciji zakona“ za potrebe ujedinjenja u „evropsku porodicu naroda“, makar ujedinjenja nikad ne bilo. Mi se držimo „evropskih vrednosti“, pa makar nas one ubile. Pošto su naši političari delatnici u „kolonijalnoj demokratiji“ logično je da se mršte kad se pomene Valtazar Bogišić.

Jer, Valtazar, koji je bio veći Evropljanin od svih njih, nije dovukao zakon iz Berlina ili Pariza u koferu, dao neki zlatnik dobrom prevodiocu i odneo ga pred skupštinu narodnu i knjaza – i gotovo. Nije uzeo neku grupu ljubitelja dvorišta engleskog, nemačkog ili inog ambasadora koji sebe nazovu konvent, ili kako već izaberu, i pitao ih šta oni misle o tom delu izvanrednom. On jeste imao pogrešnu nameru: nije mislio da mu je posao da omogući „nezavisnost“ sudija od naroda!

Širenje truleži
Jeste to „narodno“ bez veze. I zaista je kucnuo čas da se „civilizovano sudstvo“ obračuna sa tim ostacima prošlosti. Mnogo je žrtava te besmislenosti! Ništa lakše nego dokazati da su narodne javne rasprave opasne po život!

Recimo, Mihailo Đurić! Takođe profesor iz slavnog doba Pravnog fakulteta. Slavno, iako je bilo vreme komunističko. A komunisti nisu obožavali narodnu volju, ali su razumeli da to mora da se nekako uspostavlja. Da su tad postojali konventi, pa da se preko njih obavljala „javna rasprava“ o novom Ustavu  – lakše bi bilo i Titu, a ni Mihailo ne bi postradao. Ovako, blesavi komunisti stvarno organizovali stvarnu javnu raspravu… A kad se prof. Đurić nije dao urazumiti, morao je to da plati! Časno! I to se pamti!

Rezultat znate: Mihailo Đurić se upisao u istoriju, država koja se utopila u Ustav iz 1974. odmah je „obolela na smrt“. Deceniju i po kasnije bila je u ruševinama.

Da je to bila ova Srbija – i vuk bi bio sit i sve ovce na broju! Samo je pitanje da li ova Srbija, sa ovakvim odnosom prema narodu, može plutati i deceniju i po, koliko je uspelo SFRJ.

Zgrada Ustavnog suda Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zgrada Ustavnog suda Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Jer, vreme se promenilo. Zbog promene Ustava nikom neće dlaka faliti s glave. Sudije će postati nezavisne od svoje države – potpuno. Nikad nisam čuo (što ne znači da incidenta nije bilo!) da se neko od njih žalio što mu donose zakone na način potpuno suprotan od onog što se nekad na Pravnom fakultetu u Beogradu smatralo – vrhuncem pravnog postignuća!

Dodatna obrazovanja, naučne skupove, obuke im rado plaćaju soroševske i ine fondacije iz „međunarodne zajednice“. Ne postoji, valjda, danas neko ko još uvek veruje da su ti dobrotvori promenili izreku „nema besplatnog ručka“. Neće proći dugo da će se sudije „u zabludi“ suočiti sa zlom istinom da je i „najbolji“ kontrolor iz „međunarodne zajednice“ gori i od najgoreg domaćeg kontrolora.

Od koga će naše sudije biti nezavisne? Od korporacija koje ulažu milijarde dolara za lobiranje pri donošenju zakona, tamo gde je to važno, a na koje onda sudije kaleme „U ime naroda!“ Da neće neko od njih da nasrne na „Fajzer“, na strane banke, na dobri „Rio Tinto“? Da neće da pošalju izvršioce da otimaju gaće i košulje stranim investitorima?

Moći će, izvesno, da svoju nezavisnost iskažu nad sirotinjom rajom. Na njima će moći „U ime naroda“ da demonstriraju svu moć „pravne države“ – malo po zakonu, a koliko god hoće i po slobodnom sudijskom uverenju. Na tome će dobijati glasne aplauze od Skupštine koja neće morati sama da gazi po narodnoj volji, a posebno od vlade – koju narod podnosi kao hladnu jesenju kišu koja ne prestaje. A oni će, ipak, uspevati da pritisnu sudije koliko njima treba. Za svoje stvari. O tome da ne brinemo. Posebno u meri u kojoj je kolonijalna demokratija u potpunom skladu sa kolonizatorima. Tužna budućnost za pošetene namere.

Aleksandar Nevski (1221-1263) je, čitajući Bibliju, govorio: „Bog nije u sili, nego u pravdi“. Monteskje (1689-1755) će to posle u praktičnom rešenju uobličiti u „tri grane vlaste“, tako da nijedan ogranak nema svu vlast, ali da se sva vlast vuče iz suverena – naroda. To da se narodnom vlašću naziva mutirani kolonijalizam, a da se ta uprava naziva „pravnom državom“ učio nas je Si-En-En u očajničkom pokušaju da se kolonijalni sistem očuva.

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP