NAJBOLJI SRPSKI NOVINAR PRKOSNO ŠAPUĆE - NE DAM! Ako Dečani nisu moji - čiji su? Evo Prizren i Đakovica, zadrži kusur...
Autor: Glas javnosti
Evo se po prvi put uplaših smrti.
Gde ću?!
U koju će zemlju telo, na koje nebo duša, rasprodo sam sve…
Imao sam nešto zemlje i neba od praotaca, darivali me na rođenju, no dadoh tapiju za slepilo i tišinu.
Neću ni čuti ni videti kad umrem, nastaviću ko avet da tumaram ovim prikrajcima života. Strnjikom tobožnjeg postojanja…
Zaplakaće neko misleći da ima za kim. A, za kim?
Za čovekom kojem je bilo previše Kosova i Metohije!
Je li to čovek?
Da jeste ko bi se usudio da u njegovo ime nudi, daje, deli, kusura, razrezuje koliko mi je svetinje dovoljno..?
Ako nije čitavo- nije svetinja!
Ako Dečan nisu moji- čiji su?
A, šta sam učinio da ostanu moji?
Šaputao: „Ne dam!“ dok je fukara u birtiji namirivala ture njima, Gračanicom, Devičem, Ljeviško, Budisavcima, Sokolicom, Samodrežom, Zočištem…
Što sam glasnije šaputao ceh je bio veći, fukara sve pijanija, birtijaš je potkradao na turama, a ja sam iz ćoška, kraj vrata, da lakše uteknem, šaputao: „Ne dam!“
Fukara se smejala gledajući me gde šapućem, hrabro sam izvrtao i džepove i kožu dajući i što ne traže, šapućići: „Ne dam!“
Nisam pio sa njima, prezirao sam ih i plaćao ture!
Dobar sam zato što nisam seo za sto, jel da? Iz ćoška smo slepilo, tišina i ja prezirali i plaćali njihov ceh: evo imam nešto kolevki pa ako je dovoljno?
Ako je malo kolevki imam i grobova, valjda namiri?!
Daj ja ću da zakitim pevaljku, evo u nedra Košara i Paštrika, a za Vidovdan mora da se popne na sto…
Konobar, evo jutra u Hoči i noći u Orahovcu, pitaj šta piju ali ne reci da je od mene, ja ih prezirem i prkosno šapućem: „Ne dam!“
Eto za konobarom i baba sera podvukla crtu.
„Šta su imali“, pitam?
„Deset malih i nešto velikih nuždi“!
„Evo Prizren i Đakovica, zadrži kusur i ako još ko bude hteo reci da NE DAM, al da me niko ne čuje“, velim ponosan u slepilu i tišini.
Ništa nisam dao, kunem se Bogom kojeg sam prošpijao i Hristom na kojeg sam bacio kamen!
Dobro, zakito sam pevaljku još glavama oca Haritona i Stefana, otetima i rasporenima, zakletvom Milutina Ćirkoviča: „Vi idite, ja ostajem“, ali ni naprstak više od toga!
Prezirao sam fukaru i ćutao! Oteli su mi sve što sam dao!
Čuvao sam sve da ne sačuvam!
Manastir Visoki Dečani
Šaputao sam: „Ne dam“ i nisam dao- ni slepilo ni tišinu, po cenu života!
Života s prikrajka.
I kako sad da umrem kad još toliko straha treba da odživim?
U koju zemlju, na koje nebo?!
Pod hrpu kamenja pa dok se i ona ne usmrdi od puste lešine…
Žao mi je onih što će zaplakati. Za kim?
Prenuću se u sred opela da šapnem: „Ne dam!“
Opelo kome? Čoveku koji je potkazao Boga i kamenovo Hrista!
Čoveku?
Srbinu bez Kosova i Metohije! Nema te zemlje i nema tog neba…
Živa lešina što zaudara na crkotinu!
Strah me je smrti.
Bojim se umreti, gde da se upokojim…
SKINI APLIKACIJU
.png)
