MUHAREM BAZDULJ: Ove godine u Prizrenu

Zanimljivo je da se u pozivu na ukidanje veronauke u državnim školama potencira samo Srpska pravoslavna crkva kao nedostojna vaspitanja dece, mada se u državnim školama u, primera radi, Novom Pazaru i Subotici, održavaju takođe i časovi muslimanske, odnosno katoličke veronauke

Početkom tekuće nedelje mediji su nas štedro i svečano obavestili o željama veće grupe građana. Oni, ispostavilo se, neće Dinkić Mlađana, nego hoće sekularnu državu, pa su neki od njih presavili tabak i sastavili Apel za sekularnu državu. Ovi sastavljači nisu, reklo bi se po tekstu apela, najpismeniji među potpisnicima, ali to je naš stari problem ovde: loša kadrovska raspodela. Među nekoliko desetina potpisnika i potpisnica ima, bez sumnje, vrhunski pismenih i inteligentnih ljudi, no sam apel nije baš odviše obdaren navedenim svojstvima.

Apelaši citiraju jedanaesti član Ustava Republike Srbije: „Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna”. Pošto je to tako, prilično je apsurdno iz države koja je Ustavom određena kao sekularna apelovati za sekularnu državu. Horhe Luis Borhes je u dubokoj starosti napisao slatku pesmicu u kojoj lirski subjekt zamišlja kako neki čovek u nekom trenutku najviše na svetu želi da sa voljenom osobom bude na Islandu, a da se taj trenutak zbiva baš u vreme kad se upravo taj čovek upravo sa tom istom svojom voljenom osobom nalazi baš na Islandu. Teško je, međutim, verovati da su apelaši hteli tek da parafraziraju Borhesovu lirsku ilustraciju ambivalentnosti nostalgije.

Istini za volju, postoji u tekstu jedna konkretna stvar: „Pozivamo institucije, društvo i građane da se suprotstave sve opsežnijoj klerikalizaciji Srbije. Nijedan pojedinac, grupa, pa ni verska zajednica ne može biti iznad Ustava. Nijedno osnovno ljudsko pravo se ne može ograničiti voluntarističkim represivnim merama države. Kao prvi korak u odbrani sekularnih vrednosti, zahtevamo od Vlade Srbije da donese uredbu o ukidanju veronauke u državnim školama. SPC kao izrazito netolerantna, grubo antidemokratska i ekstremno isključiva ne može i ne sme da vaspitava našu decu”.

Zanimljivo je da se u pozivu na ukidanje veronauke u državnim školama potencira samo Srpska pravoslavna crkva kao nedostojna vaspitanja dece, mada se u državnim školama u, primera radi, Novom Pazaru i Subotici, održavaju takođe i časovi muslimanske odnosno katoličke veronauke. Znači li to da Islamska verska zajednica i Katolička crkva „mogu i smeju” vaspitavati „njihovu” („našu”?) decu, a samo SPC „ne može ili ne sme”, ili je opet reč o jezičkoj nezgrapnosti.

Poseban je paradoks to što je veronauku u državne škole vratio politički kumir većine potpisnika ovog apela, Zoran Đinđić, pa je naročito zanimljivo posmatrati kako u tom kontekstu pokušavaju da umanje očiglednu kognitivnu disonancu. Nije nevezano s tim da su upravo mediji koji najglasnije reklamiraju ovaj apel isti oni koji su pre samo nekoliko meseci otvoreno pozivali jednog vladiku SPC-a da se kandiduje za predsednika Republike Srbije fantazirajući očito o nekakvom lokalnom Makariosu.

Vratimo se, međutim, jezičnoj nezgrapnosti. Indikativno je da je relativno veliki broj potpisnica koje se profesionalno bave advokaturom potpisano dosta „kvrgavim” izrazom „advokatkinja” umesto odomaćenijim „advokatica”, mada nije do kraja jasno, imamo li u vidu da je među potpisnicima ovog apela i veliki broj potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku, zašto se izbegavao i posve uobičajen oblik „odvjetnica”.

Naposletku, ali nipošto najmanje važno, na početku apela nedvosmisleno stoji da iza njega stoje „dolepotpisani građanke i građani Srbije”. I zaista, sledi impresivan niz imena iz Beograda, Novog Sada, Pančeva, Užica, Zrenjanina, Sremske Mitrovice, Kragujevca, Golupca, Stare Pazove, Kovina, Novog Pazara, Kikinde itd. Dve lokacije, međutim, izazivaju blago čuđenje. Naime, jedan je potpisnik iz Prizrena, a dvojica su iz Banje Luke. S prvim slučajem ćemo lako. Ako je potpisnicima toliko stalo do jedanaestog člana Ustava, moraju da barem jednako poštuju i preambulu. Za njih je, dakle, građanin Prizrena – građanin Srbije, što je dostojno poštovanja i vredno hvale. Tim pre zapravo zebnju izaziva sugestija da su dva banjalučka potpisnika apela – novinar Dragan Bursać, te kulturolog i diplomirani pravnik Srđan Šušnica – građani Srbije. Oni građani Srbije mogu biti samo u svetu (srpskom?) u kojem je Banja Luka, odnosno Republika Srpska, deo Srbije. Kad neko insinuira da će to biti moguće u nekoj neodređenoj budućnosti, veliki broj potpisnika ovog apela preventivno oštri pera da bi izrazili svoju moralističku indignaciju. Za njih, međutim, takva pravila ne važe, pa je prećutna insinuacija da je Banja Luka deo Srbije ostala neregistrovana. Nije to ni čudno, ako se samo malo dublje zamislimo. Za njih je i „dogodine u Prizrenu” odveć pesimistično, za njih je, videli smo, i Prizren u Srbiji već ove godine.

SKINI APLIKACIJU