MILUTIN SE PITAO DA SE SRBI NISU OGREŠILI O TURKE! Pravo pitanje je ZAŠTO SU SE SRBI OGREŠILI O DANKA?

Naš poznati advokat i političar Vladan Glišić bio je veliki prijatelj sa Dankom Popovićem, piscem "Knjige o Milutinu". Za "Glas javnosti" on je rešio da podeli sećanja na ovog velikana srpske književnosti.

Razgovori su bili u dvorištu kuće Popovića u Bukoviku. Pod lipom. Tada smo govorili "pod Vukašinovom lipom" jer je Dankov otac, Vukašin tada bio domaćin, a Danko sin.

Ti razgovori su bili i pre nego što je napisana čuvena "Knjiga o Milutinu", knjiga koja je za srpski narod tih godina bila kao neka biblijska knjiga, kao npr.Knjiga o Jovu.

Knjiga o stradanju jednog čoveka kroz koga se videlo stradanje celog naroda. Kao da je Milutin bio starozavetni čovek, veran svom Bogu toliko da je mogao sva stradanja da pretrpi i opet da skonča pokušavajući domaćinski da odbrani zatvorski kukuruz koji je brao čovečanski, kao što bi i svoj brao.

Tih godina su pod lipu u dvorištu kuće Popovića dolazili mnogi znani ljudi, književnici, kritičari, pesnici, slikari, balerine, glumci. To je bila prilika za nas, tada decu iz provincije, da vidimo i čujemo nešto od tog beogradskog sveta umetnostini da čujemo ponešto o politici koja je tada bila zabranjena za sve koji nisu na liniji Tita i Komunističke partije.

Koliko je susret sa tim ljudima bio značajan ne mogu danas da pojme ovi klinci koji žive na internetu i olako mogu da saznaju sve o selebritijima. Mi smo tada mogli da ih čujemo i vidimo u Aranđelovcu samo u dvorištu Popovića, pod lipom. Tu sam imao priliku da vidim i upoznam tada vrlo značajnog (danas je skoro neverovatno da je taj čovek ikad bio značajan) Vuka Draškovića (već je napisao "Nož"), pa posle značajnog Vojislava Koštunicu, Branu Crnčevića, Milovana Danojlića, Slobodana Raketića, Đorđa Kadijevića, Milana Komnenića, Veselina Đuretića, Dobricu Ćosića i mnoge druge.

Tu su i blaženopočivši mitropoliti Amfilohije, zajedno sa tada jeromonahom, a sada mitropolitom Joanikijem banuli jednog dana 2000.godine, iznenada i sa rešenošću da u šumi poviše Dankove kuće nađu grob Sv. Joanikija Lipovca koga su komunisti 1944.godine ubili u Aranđelovcu. Nas dvadesetak momaka tada se okupilo pod Dankovom lipom, to nam je bilo zborno mesto sa Amfilohijem i krenuli da kopamo po šumi u nadi da ćemo naći grob negdašnjeg mitorpolita Crnogorsko-primorskog. Nismo ga našli, ali i tada je Dankova lipa bila mesto okupljanja.

Danas nam je svima potrebno ponovno čitanje "Knjige o Milutinu", knjige koja je opanjkana kao nacionalistička i ratnohuškačka, a ona je bila sve drugo samo ne to. Bila je duboko pacifistička, protiv svih ratova osim onih koji moraju da se vode a i tada je bila o ljudima koji nisu mogli da razumeju kako u ratu čovek može da se obezljudi, onečoveči kao da nikada rat neće prestati i kao da niko iz njega neće da se vrati, pa da sutra miluje dečje glave i rodne šljive, i steone krave. Da li to može rukama koje su ozverene?

Danko nam je kroz Milutina poručivao da i u ratu čovek mora da bude dostojan ljudskosti i jedina zamerka mu je bila što je taj čovek imao ime i što je bio Srbin, Što jr bio Šumadinac a ne neki drugi i što je o tim drugim govorio istinito baš onako kakvi su bili u ratu. Pričao je baš o njihovim zločinima i nedelima prema našem narodu i našoj Šumadiji, a to se u titoizmu nije praštalo, čak ni i kada je Tito umro.

Ne mogu da se otmem utisku da je Danko i danas na spisku zabranjenih pisaca i nekako skrajnut, zaboravljen. Niko da se seti i posluša predlog dr Miše Đurkovića da se "Knjiga o Milutinu" uvrsti u lektiru. Kao što se niko u Aranđelovcu ne seti da Slobodanu Danku Popoviću da neku ulicu ili školu? Tolike vlasti prođoše, sve promeniše, ali odnosu prema Danku osta isti.

Možda je razlog tome i ono njegovo čuveno pitanje "A da se mi o Turke ne ogrešismo?"

Taj deo njegove "Knjige o Milutinu" možete pročitati u nastavku:

"U četi mi beše student Mladen Jerinić, sin najboljeg gazde u našem kraju, Marka Jerinića. Došo Mladen iz Beča, dobrovoljno, oće i on da brani Srbiju. Fala mu. Srbija mora da se brani.

Šta će sa nama biti do posletka? Pitam Mladena, a on me, duša naša, vako zagrli. Očiju mi, školac, u Beču škole učio, al zagrli Milutina. Meni milo, što da krijem, milo mi, zagrli me student, mene, običnog seljaka. Pun je vere i lepote. Srbija je, kaže, izvršila najveću mobilizaciju koju je ikad jedna zemlja izvršila u svojoj istoriji. I sve on tako, a ja ga gledam, pa mi ga čisto žao. Nekako mi nije za vojnika. Slabačak je i suvonjav, nije, da kažeš, neka koska.

Ništa se ti, Milutine – veli mi Mladen – ne sekiraj. Gavrilo Princip je pucnjem u Sarajevu otvorio vrata novoj istoriji. Nisu u Sarajevu poginuli samo jedan princ i jedna žena, veli, Austrija je tamo pala; videćeš kad ustanu Česi i Slovaci, pa naša braća Slovenci i Hrvati, Slavonci i Dalmatinci i Bosanci. Kad se to digne, ode Austrija bogu na istinu.

Dobro, Mladene – kažem mu – dobro ako će i Slovenci, i Slavonci, i Dalmatinci, i Bosanci. U redu, ako je tako dogovoreno.

A Mladen doliva: Austrija ti je, veli, Milutine, njima ko nama što je bila Turska, moraju je rušiti, šta će drugo…

Vidim da i on veruje u te ustanke. Poverujem i ja. Valjda će svako svoju Tursku da ruši. Obodri me Mladen.

E pa dobro, idemo dalje.

Dobismo ti mi bitku na Ceru, osvojismo položaje po Mačvi. Nastupamo u one krajeve iz koji smo bili odstupili.

Da bog sačuva. U Krivajici – tridesetak žena i dece Švabe povezale i poklale. Tako u Zavlaci i po drugim mestima, na sve strane, po Mačvi i Jadru. Fotografi zalacaju aparatima, slikaju mrtve žene i decu. Treba, kažu, za arhivu državnu i za novine po svetu, da se vidi i zna kaka se zverstva čine nad srpskom nejači.

Zaustavismo se na jednom đermu. Tu je i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.

Je li, baba – pita Vasilije – jesu li opasne Švabe?

Nisu sve Švabe opasne, sinko – reći će ona baba opasan je Švaba koji govori naški.

Vasilije se trudi da zapodene razgovor sa mnom, zapitkuje: Koji su to ljudi otud što govore ko i mi, Milutine, da l’ su to oni Južni Sloveni o kojima nam pričaju oficiri?

Da je sreće, Vasilije, ti bi meni o našim kućama pričao, ti bi o našim sokacina, o vinogradima, kukuruzima i votnjacima govorio. Onolike naše otave po livadama, onaka naša stoka, a ti mi o Južnim Slovenima. Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritiji od mene, ljudi na položajima, valjda se zna ko je zašta nadležan. Sa mnom razgovaraj o oranju i o setvi i o rogatoj stoci. Sve nekako gledam da se sklonim od Vasilija, ali on trapulja za mnom i ljuti se. Sanćim, što mi nastupamo? Da ne nastupamo, ne bismo, kaže, gledali ovu grozotu – pokazuje mi na kuće spaljene, na zgarišta na nekadanje kotare. I na jednu kapiju. Lepa kapija. Zidani stubovi, ali koja joj je vajda od lepote. U kapiji čovek, biće domaćin, ko da je izašao da dočeka goste, vako, lepo obučen starac – visi, obešen, da bog oprosti čisto smešan.

E pa, mi moramo da nastupamo, Vasilije; mi nastupamo kroz svoju zemlju, ne nastupamo kroz tuđu – okrećem ja glavu da ne gledam one jade, čeljad pobijenu i povešanu oko spaljeni kuća. Svud si to mogao videti po Mačvi. A Vasilije me tek dovati za ruku i vako trgne da ga u oči pogledam. Vidiš li ti, Milutine, da ovi ni kalemljeno voće ne poštuju; vidiš li vešaju i o pitome kruške i jabuke. Iskrlještio se Vasilije, gurka me da gledam u dvorišta pored koji prolazimo, ko da je, bože me oprosti, važno da l’ vešaju o pitomo il o divlje drveće.

Gledaj, Vasilije, preda se, ne osvrći se, lakše će ti biti; ne gledaj okolo, vrdaj malo pogledom, nije bog čoveku dao oči da gleda sve što se može videti – ne znam šta bi drugo da mu kažem, nije meni lakše nego njemu, al računam: ako gledam preda se, manje ću nesreće naše videti.

Je li, bre, Milutine – povuče me opet Vasilije za rukav i zaustavi, i u oči mi se zagleda – da se mi o Turke ne ogrešismo?

Ja ga gledam, da nije šenuo – kako mi možemo o Turke, naše stare zlotvore, da se ogrešimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kaže, protiv Turaka grdno ratovali al, ruku na srce, vakog jada i srama od nji ne videsmo – pokazuje na jedno detence ubijeno, žensko, zagolićeno, da bog oprosti, na jednoj mu nožici čarapa, debela, od vunena seljačka pletiva, puna krvi, a roj muva zukti oko njega. Dete bazdi, božiju ti majku, dete ubili, muve ga napale, a ono zagolićeno i bazdi, ej bazdi. A dete žensko i zagolićeno. A podalje, nema ni desetak koračaja, visi žena – mlada, vitice joj niz grudi, a grudi raskopčane i vidi se da je osramoćena, na jednoj joj se nozi, da prostiš, gaće zadržale, da bog oprosti, a ja se mislim: mora da je ova žena majka one devojčice, sliče jedna drugoj ko jaje jajetu. Pa se mislim: da l’ se u ovaj zločin umešaše oni što govore našim jezikom, božiju ti majku?! Vasilije ide za mnom gurka me i opet priupitkuje: Da l’ smo se mi o Turke ogrešili?

Može biti da smo se o Turke ogrešili, Vasilije, al to nije našom namerom. Kako smo mi nekad mogli znati koje nas nesreće čekaju; ko je mogao znati da ćemo i protiv vaki ljudi ratovati, ko je znao da i vaki ljudi ima na belom svetu."

(Glas javnosti/Vladan Glišić)

SKINI APLIKACIJU