MILOŠ KOVIĆ: O poricanju genocida nad Srbima u NDH
Autor: Glas javnosti
Svest o genocidu bi morala da bude smeštena u temelje srpskog nacionalnog identiteta, uz Nemanjiće i Kosovski zavet, Karađorđa i Njegoša, kralja Petra i Oslobodilačke ratove 1912-1918
U srpskoj nauci i javnosti postepeno sazreva svest o genocidu kao središnjem istorijskom iskustvu srpskog naroda u 20. veku. Sama reč „genocid” novijeg je porekla, ali ona označava mnogo stariju pojavu svesnog, namernog uništenja jedne zajednice. Zna se, naravno, da genocid tokom istorije nisu iskusili samo Srbi. O genocidu nad Srbima se, međutim, za razliku od Holokausta ili genocida nad Jermenima, u svetu malo zna. I kada se o tome ponešto čuje, brze su reakcije onih koji bi da sakriju činjenice i dokaze. Udarili su i na samog Boba Dilana, kada se usudio da pomene hrvatski genocid nad Srbima, da ga uporedi sa Holokaustom nad Jevrejima (narodom kome i sam Dilan pripada) i sa američkim rasizmom nad afričkim robovima i njihovim potomcima. Ovaj događaj privukao je pažnju samo zbog Dilanovog statusa u svetu popularne kulture. Na delu je, međutim, više ili manje prikriven, dugoročan napor da se genocid nad Srbima porekne, sakrije i zaboravi.
Srpska nauka odavno je osvetlila poreklo genodica nad Srbima i pokazala koliko su duboki njegovi koreni. U tome je posebno važan učinak Milorada Ekmečića, Vasilija Krestića, Dimitrija Bogdanovića, ali i celog niza istraživača. Svest o genocidu, na nivou svakodnevnog iskustva, i bez praćenja naučne produkcije, postoji u srpskom narodu, naročito zapadno od Drine. Među čitaocima ovog teksta biće mnogo potomaka žrtava i onih koji su u našem vremenu iskusili genocid na Kosovu, u Metohiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Njima se, zaista, ne mora mnogo objašnjavati.
Svest o genocidu
Za razliku od stručnjaka i najširih društvenih slojeva, svest o genocidu – kao ključnoj temi savremene srpske istorije, gotovo da ne postoji u političkim, poslovnim i medijskim elitama Republike Srbije. Naprotiv, aktuelna vlast u Srbiji, za razliku od one u Republici Srpskoj, podržava poricanje genocida nad srpskim narodom. U Srbiji se, naime, zapatila cela škola revizionista ili, preciznije, poricatelja genocida koja, u saglasnosti sa propagandom koja dolazi iz Hrvatske, smanjuje broj žrtava Jasenovca i genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Podsetimo, definicija „poricanja Holokausta”, podrazumeva i smanjivanje broja žrtava. To je krivično delo u 16 evropskih zemalja, u Izraelu i Kanadi. Država Srbija, međutim, ponajviše preko Ministarstva kulture i informisanja, finansijski i logistički podržava delovanje ove „škole”.
Krenimo redom. Na ovom mestu već je bilo reči o tome da uništenje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, započeto još 1690, sa vrhuncem u našem vremenu (1998-2004), sasvim odgovara opšteprihvaćenim definicijama genocida Ujedinjenih nacija (1948) i Rafaela Lemkina (1944). Za razliku od genocida nad Jevrejima i Jermenima, koji su se dogodili jednom (iako su imali duge predistorije), genocid nad Srbima Kosova i Metohije traje, sa prekidima u kratkim periodima srpske vlasti, duže od tri veka. Posebna je tema uništenje i brisanje svih tragova Srba na tlu današnje Albanije – koje umnogome odgovara Lemkinovoj definiciji genocida – pa i asimilacija Srba iz delova Stare Srbije koji se danas nalaze u sastavu Severne Makedonije.
Istorija genocida nad Srbima Hrvatske (Dalmacije, Slavonije i Hrvatske), Bosne i Hercegovine, kako je pokazao Radoslav Grujić, može da se prati bar od 13. veka, od prvih krstaških pohoda ugarskih kraljeva, na podsticaj papa, protiv „jeretika” u Bosni, Hercegovini i Srbiji. Vasilije Krestić je utvrdio da istorija Hrvatske zaista nudi niz nedvosmislenih iskaza o nameri uništenja, na kojoj insistiraju definicije Lemkina i UN, od Ambroza Kuzmića (1700. godine) do Franje Tuđmana (1995). Vekovna katoličenja, islamizacije i potonja uništavanja Srba u dva svetska rata i u našem vremenu bila su samo delovi jednog procesa, genocida nad srpskim narodom na tlu Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Na ovom mestu već je bilo reči o genocidu u Prvom svetskom ratu. U svetskoj istoriji genocida, međutim, nema mnogo tako jasnih dokaza o nameri uništenja kakvi su Tuđmanovi „Brionski transkripti”, ili naređenja Atifa Dudakovića pred kamerama o spaljivanju srpskih sela za vreme „Oluje”. Da ove ideje ne žive samo u Zagrebu, nego i u Sarajevu, baš kao 1914, 1941. i 1992, potvrđuje entuzijazam sa kojim je uticajni sajt „Kliks.ba” nedavno pozdravio hrvatsku proslavu godišnjice „Oluje”.
Poricanje genocida
Glavna tema hrvatskih i srpskih poricatelja genocida je, ipak, genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Tu je razvijen osnovni metod, koji se sada primenjuje i na Kosovu i Metohiji – poricanje genocida sprovodi se tako što počinioci optužuju žrtve, računajući na moć SAD i zemalja EU, pod čijom zaštitom je genocid izvršen – da celom svetu nametnu svoje medijske i akademske narative.
Tom zadatku posvećen je naročito rad Haškog tribunala (danas prigodno nazvanog „Mehanizam”) za bivšu Jugoslaviju. Ključna tema je – sakrivanje sopstvene odgovornosti i optuživanje samih žrtava za razbijanje Jugoslavije. Iza stotina hiljada stranica sudskih spisa Haškog tribunala, posvećenih, na prvi pogled, događajima s kraja 20. veka, izranja velika tema istorijske odgovornosti za genocid počinjen u periodu od 1914. do 1995. godine nad Srbima Hrvatske, Bosne, Hercegovine, Kosova i Metohije.
Pored optuživanja i stigmatizacije žrtve, poricanje i relativizacija sprovode se i poređenjima onoga što se, na osnovu zdravog razuma i dobrog ukusa, ne može izjednačavati. Najčešći primer su poređenja Srebrenice sa Jasenovcem. Pred žrtvama Srebrenice bi svako ko je dobronameran morao da se pokloni. Ali iza insistiranja na Srebrenici u Sarajevu neretko se prepoznaje relativizovanje i sakrivanje činjenice koja se van srpske nauke retko pominje – učešća bosanskih muslimana u genocidu nad Srbima 1941-1945, ali i 1914-1918. i 1992-1995.
Genocid u NDH teško se može osporiti, pre svega zato što na njemu insistira jevrejska nauka. Hrvatski i srpski poricatelji zato su skoncentrisani na umanjivanje broja žrtava. Naravno, ne jevrejskih, niti romskih – nego isključivo i samo srpskih. Hrvatski i srpski poricatelji se, naprotiv, svojski trude da pridobiju Jevreje, da ih uvere u višestruko umanjen broj srpskih žrtava, i da svoje ciljeve postignu preko uticaja koji Jevreji imaju u nauci i medijima. Jevrejski istraživači koji ne prihvataju njihove narative, kao Gideon Grajf, postaju predmet najgorih kampanja. Da napadi na Grajfa imaju dalekosežnije ciljeve govori i činjenica da je upravo on bio predsednik međunarodne komisije Republike Srpske za utvrđivanje istine o Srebrenici.
Metodologija umanjivanja broja žrtava genocida nad Srbima slična je kao kod poricatelja Holokausta. Pored ostalog, među istorijskim izvorima bira se samo ono što može da potkrepi zadati narativ. Svi ostali izvori jednostavno se prećutkuju, zanemaruju ili potcenjuju.
Kultura sećanja
Šta činiti? Ključno je izgraditi onakvu kulturu sećanja na genocid kakve imaju Izrael, Jermenija, ili Rusija. Potrebno je da se tačno zna šta je genocid i, naročito, šta je njegovo poricanje. To se ne može bez temeljnih istraživanja, ali i svesti o tome da se o genocidu jednostavno ne sme i ne može govoriti na nedostojan način. Više puta sam pisao o tome da bi svest o genocidu morala da bude smeštena u temelje srpskog nacionalnog identiteta, uz Nemanjiće i Kosovski zavet, Karađorđa i Njegoša, kralja Petra i Oslobodilačke ratove 1912-1918.
U ovome, kao u nizu drugih stvari, srpsko društvo na žalost ne može i ne sme da se osloni na državu. Genocidom nad Srbima danas se vrlo uspešno bavi nekoliko udruženja i pojedinaca. Što je posebno važno, srpska nauka jasno se odredila prema onome što čine srpski i hrvatski poricatelji genocida. Pored ostalog, u septembru 2021. nekoliko članova SANU i profesori.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
