Miljana Nešković: Rasprodaja našeg zdravlja

Počela sam da nosim naočare s dioptrijom u nabavku, jer čovek više ne može da "ne gleda koliko šta košta", ni kad hranu kupuje. Moram da pazim da ne bih dala 700 dinara za kutiju pirinča, koji je pre mesec dana koštao 200 dinara, a koji u drugoj prodavnici i dalje košta oko 200 dinara.

Za to vreme dimljeni losos nije poskupeo, pa maltene ispada jeftinije jesti lososa nego pirinač bez ičega. Nabavka u Srbiji je avantura u kojoj ste istovremeno i bogati i siromašni. 

Cene nekako i vidiš, istaknute su. Ono što zahteva ne naočare, nego nekad i lupu, su zemlje porekla namirnica i sastav. Naučena sam da su voće i povrće zdravi, da je zdravo jesti kuvano i da su čajevi dobri za mene. Onda uđem u zrelo doba života da bih po Instagramu i u razgovorima sa lekarima čula da ni to više ne važi baš uvek. Voće i povrće koje se gaji na način na koji je priroda odredila jeste i dalje voće i povrće, ali su naše prodavnice pune „voća i povrća“ koje je uveženo iz Kine, koje se gaji u nekakvim gumama, đubri kanalizacionom vodom i prska ko zna koliko kancerogenim materijama. Danas moram da završim molekularnu biologiju i kurs za detektiva da ne bih prehlađena rendala u čaj otrovni đumbir iz Kine, ili da ne bih greškom kupila „beli luk“ koji nema koren, ne klija i ima ukus metala. A živim u Srbiji! U zemlji u kojoj se pola države leči belim lukom i od koje zaista ne bi trebalo da očekujem da se veštački i potencijalno kancerogeni beli luk uvozi iz Kine.

Kad pročitam sitna slova na mrežicama u marketima, ipak ću videti da je neki luk iz Kine, a ako pogledam pakovanja belog luka u prahu vidim da je pakovan negde u Vojvodini, dok je jako sitnim slovima podvaljeno da je zemlja porekla sirovine Kina. Za to vreme, seljaci po Srbiji protestuju protiv stranih kompanija koje naše plodne njive hoće da pretvore u deponije i iskopine za sirovine koje ne možemo jesti, a mediji s vremena na vreme izražavaju zabrinutost što smo među prvima u Evropi po karcinomima.

To što su nam institucije posrnule odavno nije samo problem opšteg političkog javašluka koji vlada u zemlji, jer Ustav tumači kako ko hoće. Kad odem u prodavnicu imam osećaj da sam prepuštena sama sebi. Više nemam osnova da verujem da je išta što nam se prodaje sveže, bezbedno i da sutra povrh svega neće i po ceni skočiti duplo. O prevenciji raka se ovde govori kroz sugestije za redovne kontrole,  pričaju nam da ne pušimo i da se hranimo zdravo. Ali kako? Da gajim luk na terasi i držim kravu u predsoblju? Borba države za zdravlje ljudi počinje na pijacama i u prodavnicama. Da je ikad neko uhapšen zbog plasiranja nezdravih namirnica kao da su zdrave, možda bismo mogli da budemo sigurni. U narodu koji nema novca da iole napuni potrošačku korpu dok cene stalno skaču, jezivo je podvaljivati hranu na ovaj način. „Na papiru“ je to sigurno po zakonu. U praksi je to doslovno izdaja ljudi, zbog koje se i dalje ne buni niko.

SKINI APLIKACIJU