MATI STEFANIDA GLAVČIĆ: 'I danas SRPSKA DECA idu na KOSOVO, dolaze i plaču, a i ne znaju zašto plaču, ali duša zna'!
Autor: Glas javnosti
Igumanija manastira Svetog Georgija u Brnjaku, Mati Stefanida (Glavčić) napisala je tekst o srpskoj deci i Kosovu, i istakla da je na stotine crkava nestalo, kao da ih nikad nije ni bilo, kao i da će reći da ni nas nije bilo, da su oni odvajkada tu, a da smo mi bili i nestali kao lanjski sneg. Tekst Mati Stefanide prenosimo u celosti.
Plače vetar sa Kosova ravna – kaže jedna narodna pesma. Plaču milioni srpskih srca rasejanih i izgnanih.
Jedna reč teško i bolno odjekuje „došljak – došljaci“, „doseljenik – doseljenici“, „izbeglice“. Tupo i bolno odjekuje jer govori da si stranac među svojima, stranac među strancima, nepoželjan i tuđ.
Tuđ među svojima, tuđ među onima koji oteše sve ono gde smo pripadali. Rodnu njivu, dedinu kuću, vinograde i sokake koji su spajali crkve i crkvišta.
Znamo da su naši i Patrijaršija i Dečani i Devič i Prizren, i Hoča i svaka stopa. Znamo da je naše tamo gde je sada drveće proraslo kroz krovove i kupole. Jer da nije naše, zašto bi svoje rušili? Stotine u jednom danu!
Srpskom narodu na Kosovu ostale su samo reči psalmopevca „Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja“. Da li će naša deca pamtiti rumene zore nad Metohijom? Da li će njihove oči sačuvati zelenilo kosovske ravnice koju talasa vetar koji „plače sa Kosova ravna“?
PLAČU, A NE ZNAJU ZAŠTO PLAČU Upamtiće i sačuvaće ono što se ne zaboravlja. Upamtiće, jer i danas srpska deca idu na Kosovo, pa i ona koja se tu nisu rodila, koja tek čuše za Kosovski boj i Obiliće. Dolaze, idu, ne osvrću se na „bogatstvo“, kakvo ovde davno viđeno nije. Dolaze i plaču, a i ne znaju zašto plaču, ali duša zna. Vraćaju se u Budisavce, gde nam ubiše Stefana jeromonaha.
Neka sila, jača od smrti, razvejava tminu i vodi srpsku decu od svetinje do svetinje. Dočekuje ih malobrojno monaštvo, lomljeno nedaćama. Svi žive kao da su tu okamenjeni, kao da čekaju nešto što možda dočekati neće, ali čekaju. Opstaju… postoje kao spomenici i svedočanstvo. Oko njih se sabilo ono malo Srbalja s dobrom nadom. Rađaju se deca. U Gračanici više rođenih nego umrlih. Zbog Dimitrija, dečaka koga posekoše rafali… posle rata, dok je kupovao sendvič na kiosku. Ostao je u lokvi krvi s hlebom u rukama. Zbog njega se u Gračanici rađaju deca i više ih se rađa nego što umire. Zbog Žetelaca iz Starog Gracka, njih četrnaest. Otac i dva sina i stric i komšija, i svi pokošeni, požnjeveni, sečeni na komade, pečeni na auspuhu od traktora. Kada su požnjeli, sačekala ih je ruka žedna srpske krvi. I danas u Starom Grackom Srbi seju i žanju svoje njive. I kažu da nije naše…
KAO ČEKANjE I NADA I gledaju nas sa zidova kosovskih svetinja Milutin kralj, i preci njegovi i deca njegova i deca njegove dece… i kažu da nije naše. Gledaju nas jame još neotkopane, i kažu da nije naše. Dolaze stranci da nas čuvaju, nas i naše svetinje i grobove i ne sačuvaše ni jedno, ni drugo.
Na stotine crkava je nestalo, kao da ih nikad nije ni bilo. Reći će da ni nas nije bilo, da su oni odvajkada tu, a mi bili i nestali kao lanjski sneg.
Ali sa zidova nas i dalje gleda Milutin, sveti nam kralj, i dečanski pravedni Jov, i sveti patrijarsi pećki i grobovi svetih mučenika. I srca koja ste presadili u tuđe telo progovoriće umesto nas, i kamenje će progovoriti na šedrvanu prizrenskom. I ćutljivi monasi, zbijeni u svoje kelije i zidine, povijeni u crninu sijaju i govore, jer postoje tu na tom svetom mestu, što se Kosovska zemlja zove. Postoje za nas, za istoriju, za sve srpstvo rasejano i potišteno, bolom ranjeno. Postoje, kao što Bog postoji, kao čekanje i nada. Postoje kao što Istina postoji, skrivena, strpljiva, ali večna.
Brane nas, čuvaju, prisvajaju i potiru, ali mi znamo da je naše stradanje – naše večno postojanje, kao što su to znali i preci naši. Zato njihovo nikada neće biti tuđe, jer je Božije.
(Glas javnosti/Iskra)
SKINI APLIKACIJU
.png)
