Mart - mesec naših poraza: Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu Radovanje?! (FOTO+VIDEO)
Autor: Glas javnosti
Neću da podsećam na daleke "martovske ide",smrt Gaja Julija Cezara...neću previše da se osvrćem na 27. mart 1941. i "bolje grob nego rob", ostao bih u ovoj našoj skorašnjoj istoriji u poslednje tri decenije, od marta 1990. do marta 2001. godine...
Mart mesec u Srbiji — ovoj i onoj posle 1990, postkomunističkoj i dalje tranzicionoj — nosio je neprijatna dešavanja i iznenađenja koja su, čini se, odredila ili osudila sudbinu svih nas u ovoj zemlji. Gorko iskustvo nedavne istorije uči nas da budemo oprezni, da pomalo i zaziremo, čak budemo (opravdano) sujeverni, prema ovom TREĆEM mesecu u kalendarskoj godini.
I ovog marta ćemo se prisetiti nekih od najtamnijih stranica naše skorije istorije, kao i događaja i ljudi oko kojih se i dalje sporimo i sukobljavamo: demonstracije 9. marta 1991; smrt Slobodana Miloševića u Hagu 11. marta 2006.; ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003; etničko čišćenje Srba na Kosovu 17. marta 2004; agresija NATO 24. marta 1999. (Da pomenemo, ipak i 27. mart, 1941. kada su nas naši engleski „prijatelji“, uz obilatu pomoć nekih Srba, gurnuli u rat protiv naših pravih neprijatelja Nemaca; kada je narod na ulice izašao sa slikama maloletnog kralja, a komunisti to kasnije, kako mi je to u pero diktireo Milovan Đilas, o čemu sam više puta pisao) - retuširali i predstavili kao pobunu koju su oni organizovali. A, nisu!)
Šta za Srbiju danas znače svi ovi (tragični) događaji iz naše skorije istorije koji su se zbili u martu?
Koliki značaj pridajemo njima i koliko su oni odredili našu sudbinu? Kada se danas osvrnemo na ove događaje, ne smeju li nam se oni ironično u lice?
Na kraju, da li običnog čoveka u Srbiji danas — zemlji koja je 1. marta 2012. postala kandidat za članstvo u EU, u kojoj nas vlasti decenijama ubeđuju „da će se od naredne godine živeti bolje“ — uopšte interesuju ovi događaji?
Deveti mart — samo smo 30 godina stariji, ništa više
Devetog marta 1991. Srbi su imali prvu ozbiljnu priliku da promene dalji tok sopstvene istorije. Stotinak hiljada ljudi koje su se okupile na Trgu republike (tada prozvanom Trg slobode), uprkos zabrani policije, na poziv SPO i udružene opozicije, došli su da se pobune protiv medijskog i puzajućeg političkog mraka. Formalno, tražena je smena čelnika RTS (Dušana Mitevića („TV Bastilje“). Suštinski — protestovalo se protiv Slobodana Miloševića.
Tog dana se u Beogradu desilo nešto što se tek delimično ponovilo 5. oktobra 2000. Za razliku od oktobra 2000, kada je sve unapred organizovano i pripremljeno (da li samo iz Srbije, mnogi se sve više pitaju), 9. marta 1991. narod je sam krenuo da obori vlast. Goloruki ljudi jurišali su na oklopna kola, topovnjače, konjicu, policiju. Tada je glavni akter bio narod, a njegovo žrtveno jagnje — ipak - Vuk. Drašković.
(I danas, uveren sam, a lično gutao sam suzavac na Trg slobode, kao novinar-izveštač tada velikih Večernjih novosti, da su demonstranti mogli da osvoje Skupštinu Srbije, da u krvi počiste sve pred sobom, pa i vlast, ali - ubeđen sam da se Vuk Drašković, onda neprikosnoveni lider opozicije i "kralj trgova" uplašio ili mogućeg krvoprolića ili sto da ne vlasti koju bi osvojio...)
Deveti mart 1991. najveći protest u Beogradu...
Obraćajući se hiljadama okupljenih ljudi, Vuk je citirao Njegoša: „Svak je rođen pojednom mrijeti, čast i bruka žive dovijeka“. Ako ne padne televizija, ako oni ne podnesu ostavke, mi ćemo se obrukati, nastavio je dalje Vuk. Tog dana, kao ni narednih godina sve do 2000. — televizija Srbije nije pala, iako su otišli oni čije su ostavke 9. marta tražene. Kao i ministar policije, moj dugogodišnji znanac, Jagodinac Radmilo Bogdanović...
View this post on Instagram
U toku i posle Vukovog govora došlo je do sukoba sa policijom, kojoj nije pomogao ni suzavac, ni borbeno vozilo, ni konjica. Kasnije tog dana, 9. marta 1991, lideri opozicije (među kojima su bili i Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica…) zatekli su se u sada bivšoj zgradi narodne skupštine, iza Novog dvora i raspravljali šta dalje da čine?!
I tada se desilo nešto što je Vuk kasnije u „Srpskoj reči“ opisao kao izdaja. Lideri tadašnje opozicije nisu hteli da idu dalje, da puste narod u Skupštinu i da naprave „narodno zasedanje“, pa su se, kako tvrdi Drašković, još odmah nakon toga okrenuli kontaktima iz tadašnje vlasti, svaljujući svu krivicu na Vuka.
Šta je dalje bilo, zna se…
Potrošena energija naroda
Dakle, kod nas, kao da je sve obrnuto i kreće od kraja, a ne od početka. Umesto da se na početku okleva, a posle ide sve hrabrije, kod nas Srba je tokom devedesetih pa sve do 2000, išlo obrnuto...
Rešenost okupljenog naroda da se tog 9. marta 1991. ide do kraja, bila je, čini se, veća nego 5. oktobra 2000. Ali ona nije postojala kod onih lidera koji su tada bili sa Vukom Draškovićem, a koji su 5. oktobra, kako tvrde, predvodili obaranje Miloševića.
View this post on Instagram
Deveti mart 1991. gledan danas, 30 godina posle, nije samo dan pada velike nade upoređujući sa onim što se kasnije desilo, već i dan velike ironije, ako pogledamo junaka 9. marta — danas.
Za prošlu, 20. godišnjicu, Vuk Drašković je na stranicama „Svedoka“, rekao da bi ponovio 9. mart. Ali, njegov politički put poslednje dve decenije, je daleko od onog Vuka koji se ponosio nacionalnim osećanjima. Isto je i sa mnogma u srpskoj eliti, koji su pretekli na kvazi-građansku stranu,ili uglavnom zbog para.
Nažalost, od silnog opozicionog nasleđa SPO 1990ih, njihovi jedini trajni spomenici su brojni nadzidani stanove usred Beograda i pokoji preostali kiosk, kao jedina materijalna zaostavštine SPO-a u vremenu kada je uspeo da se domogne vlasti u Beogradu.
Dve smrti, dve Srbije — 11. i 12. mart
Posle devetog, imamo događaje od 11. i 12. marta. Prvi se odnosi na 2006. kada je umro Slobodan Milošević (njegovi prijatelji i danas tvrde da je — ubijen), a drugi na 2003. kada je ubijen-streljan Zoran Đinđić.
Simbolično, ali i pomalo ironično, jedan uz drugog, stoje datumi smrti dvojice ljudi za koje je sudbina Srbije neraskidivo i tragično povezana.
Ovde moram i zastanem i da se (pod)setimo znamenitih stihova poznatog srpskog pesnika Petra Pajića...
"...
Srpskog vođu Karađorđa
Ubio je drugi vođa.
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
Dignuti su spomenici.
Sad se svaki Srbin bije
Sa dve svoje istorije"..
Slobodan Milošević na Gazimestanu 1989.
Slobodan Milošević, kome se skandiralo „Slobo-Srbine“, a ubrzo potom „Slobo-Sadame“ ostaće upamćen kao tragičar ali i nosilac tragedije koja nas je zadesila devedesetih i čovek koji je posle Tita imao najveću podršku svih Srba. (Doduše, tu titulu preti da mu ugrozi Aleksandar Vučić, ali to je druga priča).
Šta je Milošević zapravo hteo? Veliku Srbiju, kako ga optužuju i kako se sada to Srbima nameće kao odgovornost?
Jugoslaviju?
Vlast?
Ulogu novog Tita?
Ili sve to zajedno?
O tome će se još raspravljati, ali dok ne prođe odgovarajuća istorijska distanca, slika će više biti politički, nego činjenično formirana. A pošto mi Srbi, osim međusobnih prepucavanja o istoriji, ne radimo ništa da se objektivna istorijska slika vidi u svetu, a ne ona kakvu decenijama stvaraju naši „zapadni prijatelji“ i bivša jugoslovenska „braća“. Pitanje je koliko godina će proći dok i naša deca ne počnu da govore o nama kao krivcima za svo zlo na Balkanu…
View this post on Instagram
Kao i svaki uspešan srspki političar iznikao u komunizmu, Milošević je bio čovek velikih reči i ispostavilo se - malih dela. Srbovao je u Beogradu, na najave „Oluje“ poručio je da Srbija „neće sedeti skrštenih ruku“, a onda je i ćutao i sedeo dok su Srbi proterivani iz RSK i dok je Banjaluka bila pred padom...
Bio je kod politike Zapada - „faktor stabilnosti“, kada je trebalo da pritiska Srbe u Bosni, a kada je postao nebitan proglasili su ga za „Balkanskog kasapina“ i potom pustili niz vodu.
Sam je potpisao Hag, a onda odbio da ga prizna.
Kada govorimo o predstavi Miloševića u očima javnosti, moramo da imamo u vidu da postoje dva, a ne jedan Milošević. Prvi je ’govornik’, koji svojim stasom, ozbiljnim pogledom i autoritativnim i visprenim govorom izaziva poštovanje pa i divljenje.
Drugi je Milošević ’na delu’, onaj koji je vodio nejasnu i planski neutemeljenu politiku i koji u očima javnosti može izazivati čuđenje, osudu, pa i osećaj neprijatnosti“.
Miloševićevi partijski puleni, koji su koristći njegov govor iz 2000. (u kojem je priznao izborni poraz i dao svoje viđenje šta Srbiju čeka) pridobili glasove, a potom (2008. do 2012.) bili u koaliciji sa onima koje Milošević napada u tom istom govoru, već odavno su shvatili da, kao „reformisana stranka“ (koja je uvek u vlasti ili dobra s vlastima), nije popularno da odu u Požarevac i poklone se senima svog nekadašnjeg vođe (Tu izuzimam legendarnog socijalistu i iskrenog Slobinog prijatelja - Milutina Mrkonjića). Uostalom, "novi socijalisti, ili preciznije "napredni SPS, sada grade kult novog vođe, koji čak nije ni njihov stranački lider!
Jedan dan nakon Miloševićeve smrti, 12. marta, je godišnjica od ubistva Zorana Đinđića.
Zoran Đinđić, ubijen 12. marta 2003.
Kao što većina onih koji su nekada bili rame uz rame sa Miloševićem i od toga debelo profitirali danas ne žele da budu viđeni na njegovom grobu, tako oni koji su stvarno bili uz Đinđića godinama unazad ne mogu da dođu na red od onih koji su mu postali „najveći prijatelji posle smrti i koji proročki tumače njegovu viziju i put (a la „kako je govorio Zoran“…).
Samo, i Đinđićeva karijera i delo su danas izlizani. Najviše zbog toga što su ekskluzivno tumačenje i zaštitu njegove karijere uzeli najveći liceremi, beskičmenjaci i moralno lobotomisani ljudi, kleptomani opsednuti sopstvenim imidžom i borbom da obezbede sto generacija svoje porodice, a u ime i na račun Srbije.
Uostalom, jedini kontinuitet između Đinđićeve i Vučićeve vlasti jeste u tome što je — kako je primetio istoričar Čedomir Antić — Vučić uzeo najgori ološ iz DS-a Đinđićevog vremena i izdelio im sinekure.
View this post on Instagram
Pošto se već godinama stvara kult novog vođe, utihnule su do 2021. redovne priče o velikim mislima i delima Zorana Đinđića, ali, čini se da bi malo ko od građana mogao precizno da odgovori, šta je to konkretno što je Đinđićeva vlada uradila?!
Čak i kada na pretraživaču „gugl“ ukucate ovo pitanje, izaći će mnoge strane sa istim pitanjem i komentarima pojedinaca, ali nigde neće izaći kompletna lista stvari koje je prva demokratska vlada postkomunističke Srbije učinila.
Prisećanja radi, u Đinđićevo vreme ugušena je albanska pobuna na jugu centralne Srbije, Milošević je izručen Hagu, Sartid je prodat Amerikancima, pokrenuta je debata oko Kosova, potpisan je „Beogradski sporazm“ kojim je ukinuta SRJ i oformljena Državna zajednica Srbija i Crna Gora.
Međutim, postoje još dve stvari koje se danas gotovo i ne pominju, ali koje takođe stoje, kada je o Đinđiću reč. Prvo, zanimljivo je da se prvi konkretni, formalni koraci ka priključivanju EU (što se vidi kao put Zorana Đinđića) dešavaju tek u junu 2003. na samitu u Solunu, dok tek oktobra 2005. Srbija i Crna Gora otpočinju pregovore oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, prvi konkretni koraci na evropskom putu, u formalnom smislu, nastaju tek posle Đinđića.
Drugo, prema istraživanju javnog mnjenja, popularnost Zorana Đinđića u periodu 2002–2003, kreće se između 9 i 11 odsto. Naravno, kod Srba je poštovanje uvek veće kad neko umre ili ga više nema da nam smeta, nego kad je živ!
Ipak, Đinđićev doprinos svakako jeste u tome što je udahnuo nov život Srbiji. Pokretačka snaga njegovog karaktera, o kojoj su saglasni gotovo svi koji su ga poznavali, dali su svakako podstrek Srbiji. Međutim, utisak je da je od te njegove energije ostala slika i priča koja se sve vreme idealizuje i na koju se jedan deo političke i drutvene elite, već godinama, šlepa.
Znali šta javnost voli da sluša...
Koliko god bili različiti po svojim poličkim uverenjima i ponašanjima, i Miloševića i Đinđića, čini se, vezuje jedna stvar. Obojica su dobro znali da ovdašnja javnost voli grandiozne priče o sebi. Tako su nam i jedan i drugi u nasleđe ostavili ubeđenja koja preovladavaju u različitim delovima društva, a koja, kada se uporede, delujeu šizofreno. Od Miloševićevog vremena delu javnosti je ostalo uverenje da smo imali ipak ozbiljnu i brojnu vojsku, da je Sloba bio „veliki igrač“ i da su oko njega (nas) obigravali svi — i Klinton, i Širak, i Kol…
Sa druge strane, od Đinđića smo preuzeli nešto slično, doduše, evropeizovano: da smo mi motor Balkana i ovog dela Evrope, da smo lideri u regionu.
Sad imamo lidera koji objedinjuje - obojicu — ima više prijatelja među svetskim liderima nego što ih ima u životu, a od lidera regiona nas je dovukao do toga da smo „lideri u Evropi“.
17. i 24. mart — još jedno srpsko stradanje koje pominjemo samo na godišnjicu
Kada dođe 17. mart, priča će se okrenuti ka Kosovu. Tog dana ćemo se, kao i 24. marta, prisećati sa redovno istim žalom i ničim urađenim da se prema tome odredimo istorijski, prema žrtvama i prema sebi. Da podestimo, 17. marta 2004. na KiM otpočelo je nasilje Albanaca nad preostalim Srbima, koje se pretvorilo u etničko čišćenje. U dva dana ubijeno je 19 ljudi, više od 900 povređeno, zapaljeno preko 35 manastira, proterano na hiljade Srba. Tog dana će se prisećati oni koji su ga proživeli, a većina će samo preleteti stranice novina koje su uvek pune istih priča i istih tekstova o ovom događaju.
Naravno, nikakvog pomaka neće biti: ni u utvrđivanju i kažnjavanju odgovornih (ako to već neće da uradi NATO i EU na KiM, kao i separatisitčke vlasti u Prištini, onda je Srbija mogla — kao što je to Izrael uradio sa Ajhmanom — barem jednog odgovornog Albanca da uhapsi i procesuira); ni u tome šta Srbija kao država radi da se obeštete oni koji su tada stradali, niti da se naučimo kako da sačekamo sledeći pogrom (a kakva atmosfera u regionu postoji prema Srbima, šanse da se to ponovi su velike).
Ako je 9. mart 1991. označio dan poraza velikih očekivanja, 24. mart 1999, uz niz događaja koji su se u međuvremenu zbili (sankcije, izbeglice, inflacija, mafijaški rat na ulicama srskih gradova, masovna ubistva i progoni u srpskim zemlajma, i na kraju genocid nad Srbima u Hrvatskoj) definitivno označio vrhunac naše najveće tragedije posle Drugog svetskog rata.
Tog dana počela je agresija na Srbiju, a povod je bio (kao i uvek, kada tirani spremaju rat i kada laž postane istina) u neistinitom predstavljanju događaja, u konkretnom slučaju — reč je o likvidaciji terorista u selu Račak, koja je predstavljena kao masakr civila.
Ni neposrendno posle rata 1999, ali, izgleda ni danas — nismo mogli da se suočimo sa istinom. Tako je vlast posle Kumanovskog sporazuma 1999. objavila narodu da je „pobedio mir“ i „miroljubiova politika predsednika Miloševića“, i da smo mi, zapravo, pobednici?! Danas, međutim, kao da je jeres u dobrom delu srpske javnosti reći da je tada počinjena agresija na tadašnju Jugoslaviju. Umesto toga, u nepisanom rečniku političke korektnosti Srbije, agresija 1999. se u najgorem slučaju opisuje kao „bombardovanje“, a najčešće kao „konflikt“ ili „intervencija NATO“.
Ožiljke od " humanitarnog milosrdnog anđela", rata u centru Beograda — zgrada Generalštaa kao i susedne zgrade na kojima su i dalje vidljivi tragovi gelera — niti su zaštićeni ili obeleženi kao istorijski spomenici, niti uklonjeni.
Bauljanje na evropskom putu...
I ovog 24. marta odaće se počast žrtvama, ali će oštrica krivice biti upravljena više ka nama ovde, nego ka onima koji su nas napali. I ovog 24. marta na vestima RTS će se emitovati prilog o okupljanju porodica poginulih novinara ispred spomenika „Zašto“, kao da su te nevine novinare pobili neki ljudi odavde, a ne oni koji su naredili da se bombarduje televizija, što je svakako protiv svih principa slobde govora i mišljenja. I zdrave pameti!
I ovog puta će pojedini akteri na javnoj sceni Srbije — koji ne bi mogli da budu izabrani ni u kućni savet (jer ih komšije znaju!), a imaju težinu u svojim "našim medijima i pojedinim ambasadama — agresiju NATO opisati kao da smo je mi u potpunosti sami izazvali i sproveli nad sobom. Albanski „prijatelji“, sa kojima nas Zapad — od njihovih predstavnika u NVO sektoru pa do Brisela — ubeđuje da se mirimo i družimo, slaviće zločin nad Srbima kao početak svog osobođenja.
I taj datum — 24. mart — kao i mnogi drugi iz devedesetih (ali i neki i od ranije), biće korišćen da se još jednom regionu i svetu pošalje poruka: svaka priča o stradanju Srba je propaganda, a svaka propaganda protiv Srba je istina o stradanju drugih. Setimo se poslednjih - oko filma "Dara iz Jasenovca"...
*********
Gorak utisak o martovskim dešavanjima u Srbiji, od devedesetih naovamo još više postaje mučan kada pogledamo gde smo i kakvi smo danas, posle svega.
Nemamo niti jednu veliku ideju — nacionalnu, kulturnu, bilo kakvu — koja nas vodi...
Elite su nam i dalje pokvarene i sebične, a sve češće neverovatno proste, i kulturno i mentalno tupe.
Društvo i dalje većinom sklono zaglupljivanju, manipulaciji i mućkama. Državni sistem i dalje isto gde i 1945: baziran na jednom čoveku.
Toliko od mene...
Glas javnosti - Vladan Dinić
SKINI APLIKACIJU
