LIČNI STAV: U Hagu nema smrtne kazne,ali ima kazne do smrti

Sa svojim dugogodišnjim drugarom i prijateljom Nebojšom Pavkovićem, komandantom legendarne Treće armije, docnije načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, koji je danas u Kalmakosi, finskom zatvoru gde odslužuje kaznu Haškog tribunala od 22 godine -  često se čujem.

Pričamo, evociramo uspomene, tračarimo, pomalo "ogovaramo", poštujemo Kovid 19 distancu, držimo razdaljinu, ne baš 1,5 metara, nego bar 1,5 hiljada kilometra, na skajpu ali i pokušavamo da preko mojih tekstova, često u "Svedoku", sada na portalu Glasa javnosti učmalu javnost Srbije podsetimo na činjenicu da su naši osuđeni generali zatočeni diljem sveta i dalje - živi!

Da mlađim čitaocima pomognemo da razmisle i zaključe šta je - šta i gde je kukolj, a gde istina...

Uz to, nikako ne mogu da se otmem utisku da su naši ljudi, osuđenici Haškog tribunala, meni poznatom po blago rečeno nejednakoj pravdi za - Srbe, jednostavno zaboravljeni i od države i od naroda, a ne bi trebalo...

Jer recimo, naši generali Pavković, Đorđević,  Lukić..."odlužili su" već dve trećine predviđene kazne i po pravilima samog Tribunala "stekli pravo" da ih Tribunal pusti kući!

Međutim, Tribunal je očito, poštujući u svoj osnovni pristup pravdi uveo novo pravilo:      

* Odokativno tumačenje zahteva ljudi koji su odrobijali dve trećine kazne,

* Potvrdu svojih dvostrukih aršina;

* Što važilo za sve (Hrvate, Bošnjake, Albance...) - ne važi za Srbe!!

Naši generali, Pavković, Lukić, Đorđević stameno podnose ono što ih je zadesilo, ali pomenuih, u podršci njihovim zahtevima - da se posle dve trećine odležane robije puste kući, nema naše države Srbije!

Nigde!

 Ćuti ili je zanemela.

Zašto?

Ne znam.

Ako je uspela Hrvatska da svoje "junake domovinskog rata", koji su bili takođe osuđivani, pa pušteni nenadano, vrati kući, zašto isto ne važi i za Srbiju?!

Nema ni NVO, ni žena u crnom, ni Humanitarnog fonda, ni "Lekara bez granica", ni Nataše Kandić, Jelene Milić...

Nema ih da podignu glas i za Srbe, a ne samo da slepo podžavaju "tzv. "genocid u Srebrnici", nikad ne pominjući Bratunac, da lobiraju za Srbiju u NATO...Ali ih ima u mnogim TV emisijama, najčešće kod Milomira Marića, na Hepiju, gde promovišu zahteve svojih gazdi, a ne svoj narod i državu...

Mogao bi i Nikola Selaković, naš novi ministar spoljnih poslova da pokuša da iskoristi svaku mogućnost i da se bar "raspita" kod svojih kolega o sudbini zahteva Pavkovića, Đorđevića, Lukića i drugih, da se posle dve trećine provedene u zatvoru vrate kući.

Dok su živi.

Ili, zašto ne bi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić u svojim svakodnevnim kontaktima sa najmoćnijim liderima sveta, Putinom, Merkelovom, Makronom, Trampom (Bajdenom) Si Đipingom, ne založio svoj, kako tvrdi, uvažavani autoritet i pokušao da se "raspita" o sudbini naših generala, Srba koji su za nas  iz srpskog ugla, najčasnije uradili ono na šta ih je Ustav obavezivao, a patriotizam i ljubav prema svojoj zemlji i narodu nagonio da se suprostave NATO agresorima sa  jedinim ciljem da odbrane svoju zemlju od tlačenja, rasturanja i uništavanja...

Zato me, prijatelji moji bole opore reči mog drugara, mog prijatelja i našeg junaka u borbi s NATO agresorom, koji nas je 78 dana bez odluke Saveta bezbednosti UN bombardovao, ubijao i rušio Nebojše:

"Pa, Dinjo, pošteno da ti kažem, nešto sam izgubio veru da će Tribunal uopšte da razmatra naše zahteve za prevremenim puštanjem iz zatvora. Mnogi moji prijatelji, drugari, saborci, su nažalost umrli. Meni, koji sam osuđen na 22 godine zatvora, puna kazna ističe 2027. godine. Tada bih imao, naravno, ako poživim - 81 godinu! Kad bih se i vratio živ, kroz sedam godina - praktično nikog koga sam poznavao ne bih sreo... 

Stvarno, ali samo za Srbe  - važi:

U Haškom tribunalu nema smrtne kazne, ali ima kazne do smrti!

(Glas javnosti/Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU