LEONID SAVIN: Antiutopija pre revolucije

Narativ Četvrte industrijske revolucije svodi se na težnje bogate klase koja je uvidela krizu zapadnog ekonomskog sistema i želi da pronađe sigurnu luku u drugim regionima

Ideje koje je predložio Klaus Švab, predsedavajući Svetskog ekonomskog foruma, u njegovoj knjizi Četvrta idustrijska revolucija (4IR), su već prilično kritikovane iz raznih razloga. Ipak, za neke ljude koji sebe ne smatraju pristalicama globalizacije, one su prilično privlačne. Na kraju krajeva, Švab tvrdi da će digitalne inovacije na bolje promeniti živote, posao i slobodno vreme ljudi.

Tehnologije, kao što su veštačka inteligencija i robotika, kvantno računarstvo u tzv. oblaku i blokčejn, već su deo svakodnevnog života. Koristimo mobilne telefone i aplikacije, pametnu tehnologiju i internet. On tvrdi da se, u poređenju sa prethodnim industrijskim revolucijama, 4IR razvija eksponencijalnom brzinom, reorganizujući sisteme proizvodnje, upravljanja i vladanja, na načine bez presedana. Međutim, objektivna analiza razloga koje navodi Klaus Švab pokazuje da on delimično greši i da se njegov stav uglavnom zasniva na interesu – uspostavljanje kontrole nad društvom i kapitalom koji stiče nova svojstva.

Među kritičarima koncepta 4IR je i Nandžala Niabola, koja u svojoj knjizi Digitalna demokratija, analogna politika, analizira narativ kojim je Švab oblikovao svoju ideologiju. Ona tvrdi da 4IR koriste globalističke elite kako bi odvukle pažnju sa pokretača nejednakosti i da bi olakšale tekuće procese eksproprijacije, eksploatacije i isključivanja. Niabola pronicljivo primećuje da je „prava privlačnost ove ideje u tome što je apolitična. Možemo govoriti o razvoju i napretku ne pribegavajući borbi za vlast”.

Ovaj odgovor iz Afrike, gde Niabola živi, nije slučajna, zato što taj region – pored Azije i Latinske Amerike – globalisti vide kao zgodan za nove intervencije pod plaštom tehnološke pomoći i 4IR. Na kraju krajeva, dokazi ukazuju da je širenje digitalnih tehnologija bilo veoma neravnomerno, jer se oslanjalo na starije tehnološke inovacije, i da se to širenje koristilo za reprodukciju, a ne za transformaciju društvenih nejednakosti.

Ideološki prevrat

Istoričar Ijan Mol ide još dalje i postavlja pitanje da li sadašnja digitalna tehnološka inovacija uopšte ima veze sa 4IR kao takvom. On napominje da postoji hegemonističko tumačenje 4IR, koje prikazuje brzi tehnološki razvoj kao novu, odvažnu industrijsku revoluciju. Međutim, dokaza o takvoj revoluciji nema u ukupnosti društvenih, političkih, kulturalnih i ekonomskih institucija, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou, stoga se mora pažljivo sagledati kako ova ideološka struktura funkcioniše da bi unapredila interese društvenih i ekonomskih elita širom sveta.

Ijan Mol tvrdi da okvir „Četvrte industrijske revolucije” podupire neoliberalizam zasnovan na periodu post-vašingtonskog konsenzusa, te zato služi da kontinuirani pad globalizovanog svetskog poretka prikrije narativom o „vrlom novom svetu”. Švab je jednostavno napravio neku vrstu ideološkog prevrata sa nizom metafora, koje pripovedaju o izmišljenoj revoluciji.

Alison Gilvald o 4IR kaže da je to „jedan od najuspešnijih alata za lobiranje i uticaj na politiku našeg vremena… Nacrte svoje politike o 4IR Svetski ekonomski forum promoviše na godišnjem okupljanju elita u Davosu i koristi da popuni vakuum za mnoge države koje nemaju javne investicije za budućnost, niti su se bavile time kako bi njihova budućnost trebala da izgleda… Uz vizije globalnog prosperiteta – upakovanog u futuristička uverenja i fantastične ekonomske prognoze o eksponencijalnom rastu i otvaranju novih radnih mesta – čini se da su spreman putokaz za neizvesnu budućnost. Ali, treba biti na oprezu. Čak i letimičan pogled na ranije industrijske revolucije će pokazati da nisu bile povezane sa interesima radništva ili nižih klasa – bez obzira na veliku dobrobit za društvo od uvođenja parnih mašina, električne energije i digitalizacije. Naprotiv, industrijske revolucije su povezane sa napretkom kapitalizma, preko ‘velike’ tehnologije dana”.

I u slučaju 4IR će nove tehnologije raditi u interesu tehnoloških kapitalista, a ne društava. Mol piše da koncept 4IR deluje privlačno, zato što liči na neku formulu:

1. Navedite 7 do 15 tehnologija, uglavnom digitalnih, koje izgledaju pametno, čine da se osećamo zaostalima i dovode nas do strahopoštovanja prema budućnosti. Čak i ako se ne radi o inovacijama iz 21. veka, proglasite ih kao da jesu;

2. Izjavite da postoji neverovatna konvergencija bez presedana između ovih tehnologija;

3. Pretpostavite da će one dovesti do promena koje će promeniti i transformisati svaki deo naših života;

4. Pozovite se na svaku od prethodnih industrijskih revolucija kao na model za sadašnju;

5. Navedite jednu ili dve glavne tehnologije ili izvore energije u prethodnim industrijskim revolucijama. Ukazujte na proverene stvari: parna mašina iz Prve idustrijske revolucije; motor sa unutrašnjim sagorevanjem i/ili električna energija iz Druge industrijske revolucije; računari i/ili nuklearna energija iz Treće industrijske revolucije (ako biste spomenuli internet u prvoj tački, izbegavajte ga ovde).

Pucanje u prazno

Dakle, Švab nenametljivo usađuje ispravnost čitavog koncepta. Dok to čini, Švab uspešno iskorišćava našu unutrašnju tehnološku racionalnost. On proglašava nezabeleženu brzinu, veličinu i obim 4IR. Stopa promene je, kaže on, pre eksponencijalna, nego linearna; integracija mnogobrojnih tehnologija je šire i dublje nego ikada ranije, a sistemski uticaj je sada potpun – obuhvata čitavo društvo i globalnu ekonomiju. Stoga on tvrdi da se „prekidi i inovacije […] dešavaju brže nego ikada ranije”. Švab istovremeno odbacuje veliki deo našeg istorijskog iskustva po ovom pitanju. On piše da je „veoma svestan da neki naučnici i profesionalci, na događaje na koje ukazujem, gledaju prosto kao na deo treće industrijske revolucije”.

Ali, Mol nudi i uvide nekih stručnjaka koje Švab ignoriše. Evo dva primera. Ovo je prilog španskog sociologa Manuela Kastelsa, koji je istakao da kritična uloga umreženih informacionih i komunikacionih tehnologija jeste i mač sa dve oštrice: neke zemlje ubrzavaju ekonomski rast usvajanjem digitalnih ekonomskih sistema, ali one koje to ne uspeju – postaju krajnje marginalizovane – „njihovo zaostajanje postaje kumulativno”. Kastels opširno piše o onome što on naziva „drugom stranom informatičkog doba: nejednakost, siromaštvo, glad i isključivanje iz društva” – a sve to je sada rastuće nasleđe globalizovane informacione ekonomije. Za razliku od Švaba, Kastels nije pokušavao da ideologizuje ili politizuje sociološke podatke. Njegovo praktično istraživanje ne ukazuje na temeljnu digitalnu transformaciju društva savremenog doba.

Drugi stručnjak, koga Švab ignoriše je Džeremi Rifkin. Do 2016. godine, kada je Švab predložio njegov koncept 4IR, Rifkin je već istraživao radna mesta na kojima je robotika preuzela strateške i upravljačke uloge u ekonomskoj proizvodnji. Primetna je razlika između autora. Rifkin ne veruje da dramatične promene u informaciono-komunikacijskim tehnologijama čine 4IR. Rifkin je 2016. godine tvrdio da je Svetski ekonomski forum ‘pucao u prazno’ svojom intervencijom, maskiranom kao 4IR. On je osporio Švabovu tvrdnju da je stapanje fizičkih sistema, bioloških procesa i digitalnih tehnologija kvalitativno nova pojava:

„Sama priroda digitalizacije […] leži u njenoj sposobnosti da komunikacije, vizuelne, slušne, fizičke i biološke sisteme svede na puke informacije, koje se zatim mogu presložiti u ogromne interaktivne mreže i na mnogo načina funkcionišu kao složeni ekosistemi. Drugim rečima, upravo nam priroda međusobne povezanosti digitalnih tehnologija omogućava da prevaziđemo granice i ‘zamutimo granice između fizičkog, digitalnog i biološkog sveta’. Princip rada digitalizacije je ‘međusobna povezanost i umrežavanje’. To je ono što digitalizacija čini već decenijama, uz rastuću sofisticiranost. Upravo to definiše samu arhitekturu Treće industrijske revolucije. Studija o ‘tehnologijama’ koje se često proglašavaju za ključne preplićuće inovacije 4IR – kao što su veštačka inteligencija, učenje mašina, robotika i internet stvari (internet of things) – pokazuje da one ne ispunjavaju uslove za postojanje savremene tehnološke ‘revolucije’”.

Mit o revoluciji

Mol zaključuje da Švabova Četvrta industrijska revolucija nije ništa drugo nego mit. Društveni kontekst sveta je i dalje isti kao u Trećoj industrijskoj revoluciji i ne očekuju se neke velike promene. Nema ni naznaka još jedne industrijske revolucije koja bi se dogodila posle Treće. Švabov hrabri novi svet jednostavno ne postoji.

Na kraju krajeva, nisu samo tehnološke promene ono što je osobenost revolucija. Pre će biti da ih pokreću transformacije u radnim procesima, temeljnim promenama u stavovima na radnom mestu, zaokreti u društvenim odnosima i globalno društveno-ekonomsko restruktuiranje. Naravno da tehnološke inovacije mogu biti dobre za radnike i za društvo u celini. One mogu smanjiti potrebu za teškim radom, poboljšati uslove i osloboditi ljudsko vreme za druge smislene aktivnosti. Ali, problem je u tome što je globalizovana kapitalistička klasa monopolizovala plodove tehnoloških inovacija.

Digitalne radne platforme finansiraju uglavnom fondovi rizičnog kapitala sa globalnog severa, dok se preduzeća stvaraju na globalnom jugu, bez da fondovi ulažu u imovinu, zapošljavaju ljude ili plaćaju poreze. Ovo je samo još jedan pokušaj da se tržišta obuhvate novom tehnologijom, koristeći prednosti otvorenih granica, da se stekne profit, a da nema odgovornosti. Zato je narativ Četvrte industrijske revolucije više težnja, nego stvarnost. To su težnje bogate klase koja je uvidela krizu zapadnog ekonomskog sistema i želi da pronađe sigurnu luku u drugim regionima. Zbog toga ostatak sveta, imajući istorijsko iskustvo sa zapadnim kapitalizmom, Četvrtu industrijsku revoluciju vidi kao nepoželjnu antiutopiju.

SKINI APLIKACIJU