Kreće rat za Arktik
Autor: Glas javnosti
Koliko juče Severni pol zemlje je bio reklama za votku „Smirnov“, a danas se priča samo o čaju skuvanom na ledenoj vatri.
Nekad ruski led, danas engleski čaj u pola pet. Nešto nije u redu, ko je lud da pije vruću votku.
Arktik je jedan, a ludih ljudi je mnogo i svi se, gle čuda, zagledali u led i prave se još luđi kao da ne znaju šta se krije ispod leda. Tako počinju ozbiljni ratovi. Naravno, za sve će biti krivi Rusi. "Amerikanska" propaganda je krenula na put novih kolonija i pljačkanja. To se po Londonu i
Njujorku zove demokratski progres, a kad su Rusi u pitanji onda je to Putinova otimačina.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Ruski ledolomac
Topljenje leda u regionu otvara riznicu ranije neiskorišćenih prirodnih resursa, novih trgovačkih puteva i još mnogo toga. Bitka za kontrolu i primat na Arktiku bi mogla da zaseni druge globalne sukobe u narednim godinama. Značajan deo Severnog ledenog okeana biće oslobođen leda, što će značajno olakšati izvlačenje prirodnih resursa sa njegovog dna, smanjiti troškove transporta, ali će istovremeno stvoriti novi pravac geostrateškog rivalstva. Prema procenama stručnjaka, do 2040. godine, usled globalnog zagrevanja, počinje bitka za pravo posedovanja bogatstava, Arktika, a to preti da preraste u direktnu konfrontaciju.
Arktik je usko povezan sa akcijama Rusije u drugim regionima.
Arktički projekti za naftu i gas finansiraju vojne operacije Moskve, a bombarderi napadaju Ukrajinu iz arktičkih baza, čija udaljenost garantuje sigurnost od ukrainskog kontranapada. Američke sankcije posle tranzicije Krima 2014. imale su za cilj da spreče Rusiju da razvija nove projekte na Arktiku. Rezultati sankcija su vidljivi u vidu nedostatka brodova što ruski hegemonizam ne može da istrpi (ovo je napisala Elizabet Bjukenen u svojoj knjizi „Crveni Arktik“).
Sve se ovo odvija u pozadini klimatskih promena, koje obećavaju lakši pristup krajnjem severu i njegovim spornim resursima. Štaviše, čak i nearktički entiteti - na primer Kina - iznose svoje pretenzije na Arktik. Ukratko, svet očajnički ide ka Arktiku i sve više podseća na eru srednjeg veka, a ne na post - imperijalne norme.
Danas takozvana „Arktička osmorka“: Rusija, SAD, Kanada, Norveška, Danska, Island, Finska i Švedska polažu pravo na severno bogatstvo. Osim toga, čak i države koje kao da nemaju nikakve veze sa regionom pokušavaju da se bore za vađenje mineralnih resursa na Arktiku. Na primer, Kina uporno polaže prava na arktičke resurse, a u narednim godinama planira da
izgradi flotu ledolomaca i plovila za prevoz nafte. Peking je stvorio posebnu arktičku doktrinu za razvoj rezervi Severa i počela je izgradnja arktičke vojne flote. Velika Britanija takođe pokušava da se učvrsti na severu.
Arktik je skladište veoma vrednih resursa. Stručnjaci su uvereni da će se u ovom regionu kroz nekoliko decenija zasnivati celokupna privreda planete.
Arktik sadrži do 25% svetskih rezervi ugljevodonika – više od 100 milijardi tona. Ovo je fantastična cifra koja premašuje rezerve Saudijske Arabije, koja svake godine proizvodi više od 3 milijarde barela. Arktik ima ogromne rezerve prirodnog gasa - 1,5 triliona tona, pri čemu se skoro
sve rezerve nalaze na ruskom šelfu. Tu je i ogromna količina retkih zemnih metala, platine, zlata, dijamanata, volframa i nikla. Pored toga, sever ima najbogatije ribarstvo. Ne zaboravite da mnoge velike reke teku na sever, što znači da tamo teče velika količina slatke vode. Naravno, za sto godina će na planeti živeti 10 milijardi ljudi, a tim ljudima će biti potrebni resursi Severa.
Nafta na Bliskom istoku je na izmaku, proces se odvija veoma brzo i to je za mnoge zabrinjavajuće. Saudijska Arabija če ostati bez nafte u roku od 15 godina! Situaciju dodatno otežava činjenica da naftne zemlje Bliskog istoka troše toliko ugljevodonika da se njihove rezerve tope pred našim očima. Sa brzim smanjenjem rezervi ugljevodonika Arktik će u bliskoj budućnosti postati jedino veliko naftno polje.
U ovom trenutku, prisustvo Rusije na Arktiku je ono što najviše nervira SAD. Vašington je već objasnio svojim biračima da je ceo Arktik podelio na vojne oblasti, sa planovima za stvaranje takozvane flote nepodeljene dominacije. Novi brodovi, oružje i avioni moraju nesmetano da rade na ekstremno niskim temperaturama. Ovo oružje se trenutno testira u vojnim bazama na Aljasci. Sjedinjene Države kažu da se sve ovo radi da bi se obezbedio mir na Arktiku. Nezavisni američki novinari, međutim, jasno kažu da je glavni cilj Sjedinjenih Država da uspostave takvu kontrolu nad severom kako bi anglo-američki naftni giganti mogli tamo da deluju. SAD su ušle u bliske saveze za razvoj Arktika sa Danskom i Kanadom, a Amerikanci od svojih saveznika zahtevaju ne samo saradnju u razvoju severa, već i zajedničko korišćenje njihovih teritorija na Arktiku. Sjedinjene Države tvrde da je takav savez potreban radi mira i bezbednosti ovih zemalja. U aprilu 2006. Kanada je zvanično ratifikovala Severnoamerički sporazum o vazdušno-kosmičkoj odbrani (NORAD), koji dozvoljava američkoj mornaričkoj gardi da rasporedi američke ratne brodove u kanadskim vodama. Sada Amerika raspoređuje vojnu grupu na kanadskim policama pod izgovorom da odbija pretnje Rusije. Kao rezultat toga, Otava sve više ustupa deo svog suvereniteta Sjedinjenim Državama, a u budućnosti će najverovatnije izgubiti većinu svojih arktičkih resursa u korist svog saveznika. Na Grenlandu se nalazi i američka vazdušna baza, koja pripada Danskoj. To je takozvana 12. svemirska vojna eskadrila oružanih snaga SAD. Odatle , u ogromnim prostranstvima krajnjeg severa, oficiri prate lansiranja balističkih projektila. Na Arktiku može biti stalno stacionirano 10 do 15 američkih podmornica. Posle početka ukrajinske krize, SAD su počele da insistiraju da i Finska uđe u NATO. Tako Amerikanci žele da sve arktičke zemlje deluju kao jedinstveni savez protiv Rusije.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Arktička mapa
Poslednjih godina Rusija se vraća na Arktik, uključujući i vojnu sferu. Novi PVO raketni puk je već stupio na dužnost, naoružan kompleksom S-300. Do kraja 2030. godine biće završena izgradnja i uređenje skoro 440 objekata vojne infrastrukture u selu Rogačevo (arhipelag Nova zemlja), na ostrvima Zemlja Aleksandra (arhipelag Zemlja Franca Josifa), Srednij (arhipelag Severna zemlja), Kotelni (arhipelag Novosibirskih ostrva), Vrangel i na rtu Šmit (Čučki autonomni okrug).
Jedan od najmoćnijih nuklearnih ledolomaca , "Sovjetski sojuz", porinut je daleke 1986. godine. Sada se ovaj ledolomac modernizuje i vrlo brzo bi se brod mogao pretvoriti u vojni. Planirano je raspoređivanje mobilnog komandnog mesta na Arktiku. Rusija završava izgradnju zgrada i
aerodromskih pista na Zemlji Franca Josifa, Novoj Zemlji, Severnoj Zemlji i Novosibirskim ostrvima. Ukupno će se na krajnjem severu u bliskoj budućnosti pojaviti 13 novih aerodroma i 10 radarskih tačaka. Rusija bi 2028. godine trebalo da završi stvaranje specijalnih arktičkih trupa. Prve brigade će se pojaviti u Arhangelsku i Murmansku. Nove vojne jedinice su veoma mobilne, posebno opremljene i obučene za rat na severu. Slične formacije već postoje u NATO-u i SAD, a pojava takvih trupa u Rusiji samo je odgovor na akcije Zapada. Očigledno je da će se konfrontacija ovde samo povećavati. Sjedinjene Države su već faktički ujedinile sve severne
sile protiv Rusije pod svojom zastavom. Međutim, ova unija ima i svoje protivrečnosti – na primer, Kanada se opire da dozvoli da njen deo arktičkog šelfa i morskih puteva postanu međunarodni.
Rusija se sprema da odgovori na širok spektar potencijalnih pretnji koje zahtevaju stalno vojno prisustvo. Ruske trupe su 2016. godine izvele najveće vežbe nuklearne flote i vazdušno-desantnih snaga na Arktiku, u kojima je učestvovalo preko 40 hiljada ljudi. Ubrzo su zemlje NATO-a održale recipročne vežbe „Arktički izazov“ u Skandinaviji, u kojima su učestvovale SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Švajcarska i Holandija. Vežbali su vazdušne udare i brzo kretanje trupa na velike udaljenosti. Dakle, vojna konfrontacija na Arktiku sve više podseća na
Hladni rat između SSSR-a i NATO-a.
Sjedinjene Američke Države danas nisu manje zainteresovane za Severni morski put (NSP), koji ide duž Rusije kroz mora Arktičkog i delimično Tihog okeana (preko Beringovog moreuza u Beringovo more) – od Karskih kapija kod Nove zemlje do Zaliv Providens na Čukotki. Severni led se brzo topi, a to se dešava mnogo brže nego što se očekivalo. Arktik je 2015. zabeležio najvišu temperaturu u poslednjih 115 godina. Dakle, za šest godina će se za stanovnike naše planete otvoriti Severni morski put, koji će omogućiti transport robe iz Severne Evrope u Aziju najmanje osam meseci godišnje, skraćujući putovanje za 2 puta. Trenutno samo Rusija može da kontroliše ovu rutu, pošto poseduje obalu na kojoj se nalazi celokupna infrastruktura Severnog morskog puta. To uključuje lučke objekte i podršku za navigaciju. Mnogi stručnjaci smatraju da upravo ova
geostrateška prednost Rusije izaziva najveći strah kod zapadnih vojnih stratega, koji već nekoliko godina zvone na uzbunu. Rusija je ispred SAD i drugih konkurenata u trci za prevlast na Arktiku . Rusija ima veliku prednost zato što ima najveću i najmoderniju flotu ledolomaca na svetu
Raspadom Sovjetskog Saveza odustalo se od razvoja Severnog morskog puta, ali poslednjih godina ruski brodovi pokušavaju ponovo da ga ovladaju. I danas stručnjaci to smatraju veoma isplativim, pod uslovom da se obnovi i razvije infrastruktura izgubljena nakon raspada SSSR-a. Na primer, supertanker „Vladimir Tihonov” nosi 120 hiljada tona gasnog kondenzata u Aziju i prođe ceo NSR za rekordnih 8 dana. Još nekoliko sličnih tankera ranije je bezbedno stiglo do Kine, Južne Koreje i Tajlanda. Danas se duž ove rute grade nove luke, koje će transatlantsko putovanje učiniti udobnijim i sigurnijim.
Suecki kanal u Egiptu povezuje Sredozemno i Crveno more. Ovo mesto se smatra glavnom arterijom svetske trgovine, koja povezuje Aziju sa Evropom. Više od 10% svih svetskih brodova koji prevoze naftu, gas i milione tona industrijske robe prolazi ovom rutom. Za ovaj tranzit Egipat naplaćuje više od 5 milijardi dolara godišnje, a skoro sve zemlje u Evropi, Aziji i Americi direktno zavise od ovog saobraćaja. Izgradnju kanala započeli su moćni faraoni, ali su samo Persijanci uspeli da ga završe. Za obnavljanje kanala u njegovom današnjem obliku , sredinom 19. Veka, potrošeno je pola milijarde dolara - astronomski iznos za to vreme. Strateški značaj ovog vodnog puta je teško proceniti.
Danas se Severni morski put još ne može takmičiti sa Sueckim kanalom. Ali, topljenje leda svake godine čini ovaj koridor sve otvorenijim; kretanje duž njega obezbediće transportnim brodovima ogroman dobitak u gorivu i vremenu, a za nekoliko decenija moći će da odnese lavovski deo
saobraćaja iz Egipta.
Trenutno je prolaz Severnim morskim putem besplatan, samo se naplaćuje naknada za rad ledolomaca. Zanimljivo je da se arktički led najbrže topi kod obala Rusije – tamo gde prolazi morski put. Danas Rusija insistira da sve vode duž ove rute, sve do Severnog pola, pripadaju njoj. Istovremeno, čak i ako se led otopi, Severnim morskim putem će se ploviti samo nekoliko meseci godišnje bez podrške ledolomaca. Zimi samo moćni nuklearni ledolomci, koji do sada postoje samo u Rusiji, mogu prokrčiti put duž NSR. Sve ovo veoma brine Sjedinjene Države. Pojava takvog vodnog puta, koji će kontrolisati Moskva, značajno će povećati njen uticaj. Stoga
danas Vašington, uz podršku svojih saveznika, izjavljuje da Rusija nema prava na ovaj „Put svile 21. veka“, a svetska zajednica treba da kontroliše NSR, što znači - Sjedinjene Države.
Za 20-30 godina, kontrola nad Arktikom će značiti ništa manje nego dominaciju nad čitavom planetom. I nema sumnje da će Sjedinjene Države učiniti apsolutno sve da ova nagrada pripadne njima. Zbog nafte, Vašington je započeo mnoge krvave ratove, ali u prošlosti je naftni džekpot
bio mnogo manji. Istorijski gledano, Sovjetski Savez je imao prava na lavovski deo naftnog bogatstva. Susedne zemlje su se, znajući za mogućnosti vojne mašine SSSR, ponašale više nego oprezno. Međutim, nakon početka perestrojke, SSSR je izgubio skoro sve na Arktiku. Mihail Gorbačov je 1987. najavio potpunu demilitarizaciju Arktika. Deset godina kasnije, 1997. godine, Rusija je ratifikovala Konvenciju o pomorskom pravu, koja za arktičke države uspostavlja obalnu zonu od 12 milja, koja predstavlja suverene teritorijalne vode, i proglašava sledećih 200 milja
ekskluzivnom ekonomskom zonom sa slobodnom plovidbom, u okviru koje država dobija kontrolu nad prirodnim resursima. Ako bilo koja od zemalja koje su potpisale Konvenciju može da dokaže da se njen epikontinentalni pojas proteže više od 200 milja u Arktik, ona će takođe moći da polaže pravo na resurse koji se nalaze u ovoj zoni.
Američka administracija je pre šest meseci upozorila na mogućnost sukoba oko prirodnih resursa i „zemljišta“ Arktika, koji su poslednjih meseci postali predmet potraživanja više država odjednom – Rusije, Norveške, Danske i Kanade. Dokument „Strategije saradnje pomorskih snaga 21. veka“ predstavlja konceptualni plan razvoja Sjedinjenih Država kao pomorske sile. Buduću situaciju na Arktiku autori dokumenta su uvrstili u listu „izazova nove ere“ za koje SAD treba da budu spremne.
Sjedinjene Države će nastaviti da koriste svoju mornaricu da demonstriraju vojnu moć i vrše pritisak na one države čija politika ne odgovara Vašingtonu. To je jedan od ciljeva nove američke pomorske strategije. Tokom Hladnog rata, Arktik je bio od strateškog interesa za velike sile. Put kroz Severni pol bio je najkraći put od SAD do SSSR-a, odnosno idealan za strateške bombardere i balističke rakete. Kasnije je Arktik postao interesantan za podmornice, koje su pod okriljem leda mogle da se približe obali hipotetičkog neprijatelja. Samo je veoma negostoljubiva priroda sprečila masovno razmeštanje vojnih baza ovde. Međutim, arktički led će se stalno smanjivati, postaće tanji za 30% do 2050. godine i smanjiće svoju zapreminu za 15-40%, što će omogućiti mornaricama da operišu na Arktiku veći deo godine.
Pretenzije Vašingtona na hegemoniju na Arktiku nisu povezane samo sa željom da preuzme kontrolu nad naftom i gasom arktičkog šelfa. Rezultati američke arktičke ekspedicije sprovedene u leto 2008. godine pokazali su da bi ekonomske granice Sjedinjenih Država mogle biti pomerene za najmanje 150 kilometara dalje u odnosu na prethodnu obalu. Međutim, razvoj ovih resursa u uslovima ekonomske krize danas izgleda preskup čak i za SAD.
Uskoro drugi nastavak.
Zapratite naš TELEGRAM kanal za najnovije i najvažnije vesti
Uredio Šone Ninin
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
