Kozaci su žvaka za srpskog seljaka!
Autor: Glas javnosti
Istorija ruskih kozaka koji su se borili za Hitlera
Nestvarno zvuči da su na strani Hitlera ratovali Jevreji i ruski Kozaci. Nije greška, Rusi i
Jevreji u službi Adolfa Hitlera! U dva nastavka pišemo o tome ko je lud, a ko zbunjen, a u trećem, šta se desi kad se spoje lud i zbunjen.
Rat u Ukrajini i katastrofa u Palestini otvaraju oči narodima širom sveta i bacaju svetlo na prljavu istoriju ratovanja na tlu Evrope. Otprilike 100.000 Kozaka i 150.000 Jevreja je bilo u nemačkim redovima i ratovalo protiv svoje braće. Kako, zaštoi šta se desilo... Počnimo od ruskih Kozaka!
Šta Srbi znaju o Kozacima?
Kozaci su "čuvali dupe" Ruskom Caru kad mu se Turci "zavuku u carske gaće". Pamtimo ih po lepom filmu "Taras Buljba" , pamtimo ih po lepoj pesmi i lepom folkloru iz velike sale "centra
Sava" , pamtimo ih po pričama srpskih folklornih intelektualaca, po konjima i sabljama i naročito, po romanu "Tihi Don" velikog pisca Mihaila Šolohova.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Helmut fon Panvic
Ruski Kozaci su vekovima bili izvor ponosa i glavobolje za Rusko carstvo. Kozaci su uvek čuvali
granice zemlje, ali su u isto vreme imali određeni stepen nezavisnosti i samouprave (Srbi- Krajišnici). Odlični konjanici i vešti ratnici, mogli su podjednako dobro da služe u carevoj gardi i rasturanju demonstracija nezadovoljnih ljudi. U isto vreme, Kozaci su bili veoma osetljivi na svako kršenje njihovih prava a to je bilo, pre svega, pravo na nezavisnost.
Revolucija i građanski rat zauvek su podelili Kozake na dva nepomirljiva tabora. Beli Kozaci
su se izljubili sa svojom crvenom braćom u krvavim bitkama. Građanski rat se završio i većina
preživelih belih Kozaka je emigrirala u inostranstvo. Mnogi su napravili karijere i našli miran život u tuđim pejzažima, a neki su nastavili da sanjaju o osveti.
Srbija je enormno profitirala od belogardijske emigracije. Nepismena država Srbija je džabe
dobila tehničku intelegenciju, arhitekturu, umetnost... Bacanje kamena sa ramena je bila vrhunska gimnastika i zabava za narod a onda se pojavio – balet! Srbija samo što nije bacila
baletske igrače u krečanu ili, u boljem slučaju, do guše uvalila u govna u nekom poljskom
klozetu. Došli pederi u Srbiju! Veliko zlo zavladalo srpskim narodom!
U Hitlerovoj službi
Dolaskom Adolfa Hitlera na vlast u Nemačkoj, deo belog kozačkog pokreta je uspostavio bliske
veze sa nacional - socijalistima. Ideolog dela Kozaka bio je ataman Velike Donske vojske, Pjotr
Krasnov koji je u usponu nacizma u Nemačkoj video snagu koja će mu pomoći da se obračuna sa boljševicima za sve nedaće u građanskom ratu. Kad je Nemačka okupirala deo SSSR-a, Krasnov se već sledećeg jutra obratio Kozacima sa rečima:
IZVOR: Ustupljena fotografija / Ataman Krasnov (Levo) i general fon Palik
„Molim vas da svim Kozacima kažete da ovaj rat nije protiv Rusije, već protiv komunista! Neka je Bog u pomoći nemačkom oružju i Hitleru!“
Lakom rukom Krasnova je krenulo formiranje kozačkih formacija, da posluže Nemcima u borbi sa Staljinom. Krajem 1941. godine u sastav grupe armija Centar ulazila je 444 - ta kozačka divizija, koju je činilo nekoliko kozačkih stotina ( kao četa u JNA ) i 102. kozački eskadron (konjica). Nisu učestvovali u ofanzivnim akcijama, već su bili angažovani na zaštiti nacističkih pozadinskih teritorija. Nedovoljno obučene za rukovanje tehnikom Vermahta poslužili su za borbu sa partizanima, što su umeli da rade.
Početkom rata protiv SSSR- gotovo svi kozaci su bili iz "bele emigracije". Početkom 1942.godine, vezano za silovit prodor nemačke vojske, "belim Kozacima" su prišli i oni "crveni", što bi se reklo - narodni izdajnici. Kozaci u Hitlerovoj službi su se pokazali kao veoma efikasni – bili su nemilosrdni prema ostacima Crvene armije. Nisu znali za milost u odmazdi nad civilima samo na pomisao da su – komunjare. Nemačka komanda je to pohvalila i dozvolila da se krajem 1942. održi kozački skup u okupiranom Novočerkasku. Rezultat ovog skupa je stvaranje dve velike kozačke formacije – kozačkog logora i 600-og puka donskih Kozaka. Nemci su to isto uradili i u zapadnoj Ukrajini gde su formirali odrede Stjepana Bandere.
Formiranje ovih jedinica poguralo je nezadovoljstvo naroda sovjetskom vlašću, zatim, regrutovanje vojnih zarobljenika , "čišćenje" zatvora NKVD i drugi talas belo - kozačke
emigracije.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Ataman Krasnov
Zbog uspeha oživljenog kozačkog pokreta na okupiranoj teritoriji, uz dozvolu Hitlera, u Berlinu
je formirana glavna uprava kozačkih trupa na čelu sa Atamanom Petrom Krasnovim. Ubrzo je
svetlost dana ugledala kozačka zakletva Donskoj vojsci:
„Verno ću služiti vođi Nove Evrope i nemačkog naroda Adolfu Hitleru, boriću se protiv
boljševizma ne štedeći život, do poslednje kapi krvi“
I, Kozaci su služili. Štaviše, činili su to tako revnosno da njihova okrutnost nije manjkala u odnosu na SS trupe. Brutalno su se obračunali sa zarobljenim partizanima i žestoko "vaspitavali" civilno stanovništvo, najviše u Belorusiji. Od tada, stanovnici beloruskih sela imaju samo mračna sećanja na Kozake.
Već 1943. godine situacija na frontovima Velikog otadžbinskog rata je počela da se menja kad je
sovjetska armija krenula u ofanzivu. Nemačka komanda je odlučila da kozačke jedinice prebaci
dalje na istok - u Poljsku. Tamo su Krasnovovi kozaci zapaženi po gušenju Varšavskog ustanka. Za vojne operacije protiv pobunjenika, koje su bile praćene neopravdanom surovošću, Vermaht je
odlikovao mnoge Kozake i oficire ordenom gvozdenog krsta.
Godine 1944-e kozačke jedinice su prebačene iz Poljske u severnu Italiju da se bore protiv
lokalnih partizana. Do kraja septembra 1944. tamo se okupilo 16 hiljada Kozaka. Udobno su se
smestili po hotelima i stanovima. Lokalni grad Aleso je preimenovan u Novočerkask, a celokupno stanovništvo je prisilno deportovano. Preostali mali gradovi u severnoj Italiji su pretvarani u sela zbog bežanja stanovništva, a njihovo mesto su popunjavale porodice belo - emigrantskih Kozaka, kao i drugih kozačkih jedinica. Do kraja 1945-e godine broj „kozačke republike“ je narastao do 35 hiljada ljudi. U februaru 1945. ovde se preselio i ataman Krasnov.
Pokazalo se da je sposobnost kozačkih jedinica na severu Italije bio ćorak. Nisu uspeli da unište italijanske partizane i Kozaci su sve više bili izloženi oružanim napadima snaga italijanskog otpora. Nemačka vrhovna komanda nije imala vremena za Kozake, oni su morali da brinu o svojoj koži. Stoga je Krasnov morao da reši samo jedan problem - kako i kome da se preda, kako da što manje nastrada.
Ostanak u Italiji nije bio opcija. Kozaci su ovde uspeli da urade previše krvavih i okrutnih stvari. Krasnov i kozačka komanda su odlučili da se evakuišu u istočni deo Austrije i tamo istrguju „časnu predaju“ zapadnim saveznicima.
Do 10. maja se u Istočnom Tirolu u Austriji nakupilo oko 40 hiljada Kozaka i članova njihovih
porodica. Dva dana kasnije ovde je stigao kozački korpus generala Škure od 1.600 ljudi, koji su
ratovali na teritoriji Jugoslavije. Onda su 18. maja u grad Linc stigli predstavnici britanskih trupa, kojima se svečano predao štab Velike Donske vojske i kozački logor.
Krasnov je čvrsto verovao da saveznici ni pod kojim okolnostima neće predati borce protiv boljševizma Sovjetskom Savezu, već će ih vrbovati za sebe, dozvoljavajući im da se vrate
mirnom životu u Evropi.
Dogodilo se upravo suprotno. Već 28. maja Britanci su izveli operaciju predaje najviših oficirskih činova kozačkog logora sovjetskoj komandi, a 1. juna počela je masovno isporuka Kozaka sovjetskoj vlasti.
Da biste razumeli zašto se to dogodilo, morate znati da su Britanija i SAD imale obaveze prema SSSR-u, dogovor sa konferencije na Jalti. Prema dogovoru, saveznici su se obavezali da će SSSR-u predati sva raseljena lica koja su bila državljani SSSR-a pre 1939. godine. U kozačkom logoru ih je bilo većina. To su bili Kozaci koji su se radosno poklonili Krasnovljevim zastavama 1941-1942. U stvari, oni su bili obični izdajnici.
Bilo je i belo - emigranta, ali su i oni predati sovjetskoj strani. Činjenica je da su do tada Kozaci stekli lošu reputaciju širom Evrope. Krvavo gušenje Varšavskog ustanka, istrebljenje italijanskih partizana, deportacija i zlostavljanje lokalnog stanovništva ... Kozaci su imali mnogo grehova.
Prebacivanje svih zarobljenih Kozaka nije obavljeno mirnim putem. Opirali su se, pokušavali
da pobegnu ( neki su uspeli). Britanske trupe su morale da upotrebe silu . Prema nekim izvorima, oko hiljadu Kozaka je umrlo u Lincu u leto 1945. godine.
Prema izveštaju NKVD-a od 15. juna 1945. godine, sovjetska strana je od Britanaca dobila 42.913 ljudi, uključujući 16 generala, 1.410 oficira i 7 sveštenika.
Sud i pamćenje
Suđenje kozačkim komandantima održano je januara 1947. godine. Na optuženičkoj klupi su bili
Petar Krasnov, Andrej Škuro, Timofej Domanov i Helmut fon Panvic, komandant 15. SS kozačkog
konjičkog korpusa. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR-a osudio je počinioce na smrt vešanjem.
Sat i po kasnije, u dvorištu zatvora Lefortovo, kazna je izvršena.
Šta je sa ostatkom Kozaka? Kako pišu istoričari, svi su poslati u Gulag, gde je većina ubrzo
umrla. Bilo je i onih koji su pušteni posle 10 godina robijanja u skladu sa tada sprovedenom amnestijom. Jasno je da su se oslobođeni Kozaci ponašali tiho i da nisu pričali o svojim „podvizima“.
Možemo dugo pričati o tome kako su 1996. u Rusiji rehabilitovani kozački komandanti Vermahta, a 2001, pod drugom vladom je ova odluka poništena. Može se govoriti i o spomen - ploči na području metro stanice Sokol, postavljenoj u njihovu čast 1998. godine i srušenoj uoči Dana pobede 2007. godine. Takođe, možemo govoriti i o spomeniku kozačkim jedinicama Trećeg
rajha u selu Jelanskaja, Rostovska oblast. Moguće je, ali zašto?
Među pravim herojima rata koji su se borili i poginuli, bilo je mnogo Kozaka. Pravi heroji svoje
otadžbine, zauvek će ostati u ruskim srcima i sećanjima.
Komentar nepristrasnih kolega novinara i mislećih ljudi današnje Srbije:
Nemoguće je porediti belogardejske Kozake Petra Krasnova i četnike Draže Mihajlovića kako
nam serviraju aktivisti "druge Srbije". Kozaci su ratovali za Hitlera, a četnici protiv Hitlera.
Ideološki , Kozaci i četnici su gledali isto:
Rat protiv komunista do poslednjeg daha.
Kraj su dočekali isto. Eglezi su pokazali svoju ćud . Čerčil je i jedne i druge "uneredio", a naročito četnike koje je podržavao dok su mu bili potrebni, a kasnije se slizao sa Staljinom i naročito Brozom. Ako su Kozaci kažnjeni kao deo nemačkog Vermarhta, nije pošteno da se Draža pusti niz vodu, a bio je najvernii engleski podanik.
Takvi su Englezi. Bili i ostali licemeri i spletkaroši. Ko se napije engleske vode taj piša varikinu.
AUTOR: Vlastimir Šone Ninin
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
