Koje će boje biti obojena revolucija u Srbiji?

Nadajmo se ne crvene, zato što je to boja krvi. Ali iz mnogih razloga ni ta mogućnost se u potpunosti ne može odbaciti.

Trebalo bi postaviti nekoliko važnih pitanja. Da li je u Srbiji u toku klasična obojena revolucija, ili se na ovaj način režimu samo šalje upozorenje da treba da revnosnije ispunjava svoje  obaveze? Zatim, ako jeste započeta obojena revolucija koja ima za cilj promenu režima, iz kakvih razloga? Najzad, šta kolektivni Zapad namerava da postigne rušenjem režima koji je uglavnom služio njegovim interesima i lojalno izvršavao njegovu volju?

1.      Da li je u Srbiji u toku obojena revolucija? 

Po našoj proceni, jeste. Svrha rastućih političkih napetosti i spolja izazvanih komešanja u Srbiji je nešto više nego samo da se režimu uputi poruka da prilježnije izvršava primljene naloge.

Da li režim dovoljno ažurno i na zadovoljstvo svojih gazda ispunjava ispostavljene mu zahteve, stvar je procene. Ali i najzahtevnije gazde, ako su realni, moraju uzeti u obzir objektivne okolnosti koje utiču na rad njihovih piona. Neki zahtevi, kao na primer Kosovo, toliko su složeni i emotivno škakljivi, da se ne mogu sprovesti preko noći, mada bi se moglo argumentovano primetiti da proces formalno-pravnog odvajanja Kosova traje preterano dugo. Ali bez obzira na trajanje, proces je već je praktično priveden kraju. Kada nedavno zaključeni Briselski i Ohridski sporazumi zažive, kolektivni Zapad će najzad dobiti ono što je zahtevao. Sve stranke javno su saglasne u tome da dileme o krajnjem ishodu više nema i da je tehničko sprovođenje već utanačenog, što će za posledicu imati potpuno odvajanje Kosova od Srbije, sve što preostaje.

Treba li sada izvođača radova nagraditi ili rušiti?

Ustezanje režima u proteklim godinama da pitanje Kosova reši u skladu sa vremenskim okvirima postavljenim od strane njegovih Zapadnih gospodara, što znači ranije a ne kasnije, brže a ne sporije, potpuno je razumljivo. Patriotizam u tome ne igra nikakvu ulogu. Režim s pravom strahuje da bi od trenutka kada predaja Kosova postane konačna glavni razlog za produžetak strane podrške ispario. Režim je odugovlačio sa zatvaranjem kosovskog pitanja zato što je njegova načelna spremnost da ga reši, predajom i preduzimanjem neophodnih koraka u tom pravcu, bila glavni razlog njegove korisnosti Zapadnim sponzorima.  2013. godine režim je bio doveden na vlast u prvom redu zato da bi rešio pitanje Kosova, u skladu sa potrebama  svojih Zapadnih gospodara. U pogledu izvršenja dodeljenog zadatka nikada nije bilo stvarne zadrške, osim što su na brzinu  izvršenja uticale objektivne okolnosti. Zadatak je sada praktično obavljen.

Moglo bi delovati paradoksalno da se operacija promene režima sprovodi upravo sada, kada je režim ispunio svoju glavnu obavezu. Ali iz razloga koji će u produžetku biti navedeni, nije tako; operacija je zakonomerna.

Brojni objektivni znaci ubedljivo ukazuju na to da se obavljaju pripreme za svrgavanje vladajuće klike u Srbiji. Tragična masovna ubistva početkom maja preuzeta su kao povod za organizovanje, u razmacima od nedelju dana, masovnih protesta sa vrlo zanimljivom agendom. Ti protesti pokreću se „protiv nasilja,“ a ne protiv sistema. Kolektivnom Zapadu u ovom trenutku takva uzdržana agenda, koja već nedeljama ostaje neupitna i  nepromenjena, izvanredno odgovara dok su logističke pripreme u toku. Naznake tematske eskalacije, promene mantre protesta, tek sada se pojavljuju, ali ne u smislu koji bi bio logičan sa stanovišta realnog stanja u zemlji i srpskih nacionalnih interesa.

Na skupu u subotu 3. juna primećena je značajna eskalacija u prirodi i političkoj usmerenosti ispostavljenih zahteva. Manifestantima su se emotivno obratile privatne ličnosti koje su na razne načine bile oštećene bahatim postupcima režima. Postepeno napuštajući prvobitnu mobilizacionu alatku, uopštenu temu „protiv nasilja,“ protesti se sada u sve većoj meri personalizuju. To je u skladu sa  pravilima propisanim u Šarpovom priručniku za izvođenje „obojene revolucije.“           

Ma koliko bile potresne priče paćenika koji su bili izvedeni na binu u subotu da se obrate manifestantima, organizatori  protesta su ostali ravnodušni na pojačani pritisak šiptarskih nasilnika na pripadnike srpske zajednice na Kosovu za proteklih nekoliko nedelja. Zato se na „protestu protiv nasilja“ najupečatljiviji primer navodne teme skupa uopšte i ne spominje, niti su organizatori odatle doveli nekoga da okupljenoj masi ispriča svoje jade. Izdaja Kosova na ovim protestima ne pojavljuje se uopšte kao sporno pitanje. Ta činjenica jasno govori o tome ko u operativnom smislu iza tih manifestacija stoji.

Izišlo je na videlo (a i sami organizatori se preterano ne trude da tu činjenicu sakriju) da iza protesta stoji nekoliko „NVO“ i drugih političkih organizacija koji se finansiraju sa Zapada. To objašnjava program po kome se protresti odvijaju, u skladu sa time ko ih usmerava i čijoj politici služe. Dok protesti „protiv nasilja“ (tipična nebuloza, iz priručnika za obojene revolucije, za prvu fazu masovne mobilizacije) uzimaju maha, napetost se postepeno podiže. Zahtevi se isprva pažljivo formulišu tako da pogađaju niže elemente režima, da bi se zatim zaoštravali prelazeći na ciljeve sve višeg ranga. U međuvremenu, ogorčenje izazvano masovnim ubistvima koji su poslužili kao okidač za masovno okupljanje raste, produbljuje se i raspiruje raznovrsnim oprobanim sredstvima.

Komentarišući tekuće događaje sa stanovišta svoje struke, istaknuti psiholog dr. Mila Alečković pozitivno ocenjuje masovna okupljanja „protiv nasilja“ kao blagotvorno terapeutsko sredstvo da se „odboluju“ traumatična ubistva. Nema sumnje da je u tome delimično u pravu i da je težnja za isceljenjem kod mnogih manifestanata prisutna kao motiv. Međutim, dr. Alečković u svojoj analizi previđa političko korišćenje psiholoških mehanizama na koje sama ukazuje.  
To su emocije koje se uvek mogu ažurirati i izmanipulisati da bi se napetosti podigle, ispolitizovale i usmerile onako kako nalažu potrebe trenutka. To se moglo videti po uvođenju novih mantri i vidljivom reformatiranju protesta na petom skupu, održanom u subotu, 3. juna. Uzgred, uporedo sa terenskim operacijama u zemlji, priprema se teren (za sada samo medijski, ali u svakom trenutku moglo bi se prebaciti u nadležnost drugih ustanova) i za krivično gonjenje najviših  slojeva režima (Njujork Tajms i londonski Gardijan) dok se u Kongresu SAD čuju neke do nedavno neuobičajene ocene. Postepeno ali sigurno, montira se prepoznatljiva fizička, psihološka i politička infrastruktura za izvođenje obojene revolucije, konkretno za ono što Džin Šarp u svojim priručnicima naziva Velikim konačnim udarcem.

2.     Zašto bi Zapad sada izvodio obojenu revoluciju u  Srbiji?

Smatramo da je glavni razlog to da bi se sačuvao neokolonijalni sistem preko kojeg, na svoju geopolitičku korist, Zapad neprekidno vlada Srbijom od izvođenja puča kojim je u oktobru 2000. godine svrgnut Slobodan Milošević. Pri tom, sistem se povremeno mora  osvežavati rekonstruisanjem domorodačkog režima preko kojeg se vrši upravljanje. Kao što trenutni režim pravilno shvata, sa rešavanjem pitanja Kosova (ne do kraja, ali se osnovano smatra da je proces nepovratan) potreba za njegovim uslugama opada. Zato se u prvi plan sada može postaviti spasavanje sistema, čiju stabilnost svojim ponašanjem režim sve više dovodi u pitanje. Korupcija, samovolja i  lopovluk, karakteristike njegovog načina vladanja za zadnjih desetak godina, na šta su Zapadni supervizori ljudskih prava i vladavine zakona doskora žmurili kao nagrada za poslušno sprovođenje kosovske agende, sada postaju pitanja od kapitalnog značaja. Postupci režima na nivou percepcije podrivaju stabilnost sistemskog ambijenta u kojem režim deluje. Za strane supervizore to je ključna tačka.

Zato se artikulacija diskursa koji bi mogli dovesti u pitanje sistem brižljivo reguliše i cenzuriše na masovnim „protestnim“ manifestacijama. Bitno je da se održava ravnoteža između smene režima i nedodirljivosti sistema. Stvari se mute, ali to se čini na usmeren način, izbegavajući opasnost da se nered otrgne kontroli. Zato je operativno upravljanje „protestima,“ naravno van očiju javnosti, povereno isključivo obučenim kadrovima na platnom spisku Zapada, uz propagandnu podršku uticajnog dela medija u Srbiji koji su u vlasništvu Zapadnih korporacija i pod kontrolom Zapadnih službi.

Ogorčenje javnosti protiv SNS režima dostiže neslućene, plebiscitarne razmere i strani sponzori režima to pažljivo analiziraju i uzimaju u obzir. Tačno je da trenutno nema organizovane političke snage niti ličnosti iza kojih bi narod mogao da se svrsta i koji bi mogli opšti bes da usmere protiv sistema. Nema nikoga ko ističe jedini razuman zahtev, a to je potpuno uništenje sistema i preuređenje države na novim osnovama, umesto predlaganja jalovih i bezopasnih kozmetičkih izmena. Međutim, uvek postoji rizik da stvari neočekivano krenu u tom smeru. Iako vrlo teoretska, ta mogućnost mora biti uzeta u obzir i mora se eliminisati odlučnim preventivnim merama. Operaciju obojene revolucije u Srbiji treba posmatrati i iz tog ugla.

Postoji, pored ove, još jedna značajna okolnost. Zapadni sponzori su izgubili poverenje u samoodrživost režima čiji se njegovi redovi sastoje iz najskandaloznijeg ološa, u potpunosti lišenog svakog korisnog talenta osim za pljačku. Ovo nije moralno nego isključivo praktično pitanje. Amputacija „obolelih“ elemenata režima više ne predstavlja rešenje zato što u njegovim redovima nema „zdravih“ elemenata koji bi se mogli izvaditi iz SNS septičke jame i koristiti za rekonstrukciju statusa kvo. Tamo nema ljudskog materijala koji bi mogao da zadovolji najminimalnije standarde upotrebljivosti. Smena upravne nomenklature ostaje kao jedino celishodno rešenje. To je jedan od glavnih razloga zašto ulično komešanje koje je u toku nije upozorenje režimu, nego fajront. Žrtvuje se režim da bi se spasao sistem.

Vraćajući se na temu nedodirljivosti sistema, na mestima gde se o tome odlučuje izvršena je pravilna procena političke povodljivosti srpskog naroda. Dovođenjem nove ekipe kolaboratera postižu se dva važna cilja. Prvo, smenom sadašnjeg prezrenog režima masovni bes će znatno splasnuti, usled pretpostavljenog nestanka mete toga besa. Nastankom euforične iluzije da su nastupile željene „promene“ pitanja vezano za prirodu ugnjetačkog kolonijalnog sistema biće potisnuta i ostaće nepokrenuta. Mada se nova ekipa sastoji iz recikliranih starih igrača, pravilno se procenjuje da su mase njihova ranija nepočinstva zaboravile,  nošene uzaludnom nadom da su se protestnim šetnjama napokon izborile za dolazak „nove“ ere. Sama činjenica zamene figura, bez obzira na to što ne postoji ni najmanja mogućnost niti kapacitet za suštinsku promenu, dejstvovaće dovoljno uspavljujuće i produžiće trajanje sistema za još neko vreme.       

3.     Šta kolektivni Zapad dobija smenom sadašnjeg režima?

Pored navedenih koristi, među kojima je najvažnije uklanjanje opasnosti koje bi mogle da ugroze sistem kolonijalne uprave, Zapad u doglednom vremenu dobija povećanu stabilnost i predvidljivost u ponašanju svojih marioneta. Kada se temeljno preuređuju odnosi u svetu, to je od neprocenjive važnosti. Nestabilnost se ne dozvoljava, osim ako služi usko definisanom cilju i može biti čvrsto kontrolisana. Pored ostalog, uzurpator boluje i od ozbiljnih mentalnih problema. On je neuravnotežen. Njegovo neuračunljivo ponašanje i gotovo svakodnevno nepovezano baljezganje izazivaju sumnju ne samo u pogledu njegove dijagnoze već, što je mnogo važnije u vreme dubokih svetskih previranja, političke pouzdanosti, bez obzira na raniju korisnost. 

Dva primera ilustruju o čemu je reč. Prvi se odnosi na neslavno propali miting „narodne podrške“ koji je režim organizovao 26. maja, sa učesnicima dovedenim pod prinudom. Taj skup na bruku organizatora ne samo da je bio poplavljen obilnim  padavinama nego je – a ovo je stvarno bitno – propao i pored toga što su svi državni resursi bili uloženi u njegov uspeh. Pogrešnim izborom samoga režima, Srbija je pretvorena u poprište takmičenja dveju infrastruktura za mobilizaciju masa. Na jednoj strani bile su strane „NVO,“ a na drugoj režim, koji je trebalo da ima prednost na sopstvenoj teritoriji. Režim je tu utakmicu izgubio. Nije uspeo da dovede ni približno isti broj pobornika koliko bez prinude svake sedmice dolaze na masovne skupove koje stranci priređuju na istom terenu. Umesto da ojača pozicije režima, fijasko skupa ih je dodatno oslabio.

Zaključak je jednostavan i porazan. Režim je napravio kolosalnu  grešku kada je pokušao da režira događaj za koji se unapred moglo znati da neće uspeti. Umesto da prikaže snagu, tom amaterskom režijom i stanovništvu i strancima otkrio je svoju ranjivost. Sa stanovišta stranaca, koji sve budno prate, taj nesuvisli potez ukazuje na rasulo i odsustvo hladnog rasuđivanja u taboru režima.   To služi kao jasan dokaz nesposobnosti da se formuliše efikasna strategija za savlađivanje izazova sa kojima se vlast suočava. Nespretnost u političkom poslu nikoga ne preporučuje kao pouzdanog vazala, a najmanje stvara percepciju da bi mogao biti ozbiljna prepreka.

Ali najvažnije sledi. To je opasnost (posmatrano sa gledišta stranih sponzora) da bi u ćošak saterani režim, pritiskut sa svih strana i bez manevarskog prostora, mogao da se opredeli za opciju „Erdogan 2016.“ To je nagli prelazak, dok se tekuća globalna kriza zaoštrava, iz Atlantističkog u Evroazijski tabor. Pre nekoliko dana, uzurpator je trapavo objavio naznaku da možda tako nešto razmatra. Javno je priznao da je od  „sestrinske obaveštajne službe“ dobio upozorenje da mu se sprema „obojena revolucija,“ sa ciljem da bude svrgnut.
Dva primera ilustruju o čemu je reč. Prvi se odnosi na neslavno propali miting „narodne podrške“ koji je režim organizovao 26. maja, sa učesnicima dovedenim pod prinudom. Taj skup na bruku organizatora ne samo da je bio poplavljen obilnim  padavinama nego je – a ovo je stvarno bitno – propao i pored toga što su svi državni resursi bili uloženi u njegov uspeh. Pogrešnim izborom samoga režima, Srbija je pretvorena u poprište takmičenja dveju infrastruktura za mobilizaciju masa. Na jednoj strani bile su strane „NVO,“ a na drugoj režim, koji je trebalo da ima prednost na sopstvenoj teritoriji. Režim je tu utakmicu izgubio. Nije uspeo da dovede ni približno isti broj pobornika koliko bez prinude svake sedmice dolaze na masovne skupove koje stranci priređuju na istom terenu. Umesto da ojača pozicije režima, fijasko skupa ih je dodatno oslabio.

Zaključak je jednostavan i porazan. Režim je napravio kolosalnu  grešku kada je pokušao da režira događaj za koji se unapred moglo znati da neće uspeti. Umesto da prikaže snagu, tom amaterskom režijom i stanovništvu i strancima otkrio je svoju ranjivost. Sa stanovišta stranaca, koji sve budno prate, taj nesuvisli potez ukazuje na rasulo i odsustvo hladnog rasuđivanja u taboru režima.   To služi kao jasan dokaz nesposobnosti da se formuliše efikasna strategija za savlađivanje izazova sa kojima se vlast suočava. Nespretnost u političkom poslu nikoga ne preporučuje kao pouzdanog vazala, a najmanje stvara percepciju da bi mogao biti ozbiljna prepreka.

Ali najvažnije sledi. To je opasnost (posmatrano sa gledišta stranih sponzora) da bi u ćošak saterani režim, pritiskut sa svih strana i bez manevarskog prostora, mogao da se opredeli za opciju „Erdogan 2016.“ To je nagli prelazak, dok se tekuća globalna kriza zaoštrava, iz Atlantističkog u Evroazijski tabor. Pre nekoliko dana, uzurpator je trapavo objavio naznaku da možda tako nešto razmatra. Javno je priznao da je od  „sestrinske obaveštajne službe“ dobio upozorenje da mu se sprema „obojena revolucija,“ sa ciljem da bude svrgnut.

Obe aluzije su bile amaterski providne, pojačavajući utisak panike na vrhu ali i potkrepljujući procenu da je režim sklon neuračunljivom ponašanju. Ko bi drugi mogao biti iza očigledne pripreme za obojenu revoluciju, osim sve otuđenijih gospodara i sponzora sa Zapada? I šta bi javno obnarodovanje takvih očiglednosti trebalo da znači? Da uzurpator odnose sa njima više ne smatra srdačnim i da se najedanput uplašio da nameravaju da ga zbace? Podjednako providna aluzija na „sestrinsku službu,“ koja ga upozorava na neposrednu opasnost, nevešto je prerušena poruka da se radi o Rusiji. Ovakvo blebetanje će neizbežno aktivirati alarme tamo gde mu se svrgnuće zaista priprema i ubrzaće predviđeni vremenski termin za završavanje tog procesa. Prestrašeni politički amater nespretno iznosi scenario koji reprodukuje događaje u Turskoj 2016. godine, kada je blagovremeno upozorenje ruske obaveštajne službe ne samo spasilo Erdogana od Zapadnog puča već je takođe pripremilo teren za temeljnu preusmerenje Turske u globalnim političkim odnosima. I jedno i drugo bilo je krajnje štetno po interese kolektivnog Zapada i po cenu žestoke reakcije Zapad će se ponavljanju tog modela u Srbiji odlučno suprotstaviti.

Nebitno je što su obe tvrdnje tačne, da u Srbiji jeste u toku obojena revolucija i da se može pretpostaviti da u vezi sa time ruska obaveštajna služba komunicira sa srpskim kolegama. Poenta je u nečem drugom. Odgovorna i stabilna politička figura diskretno preduzima zaštitne protivmere i, vodeći računa o osetljivosti predmeta, o tome ne blebeće pred televizijskim kamerama. Ovako, budala je otkrila jednu od mogućih varijanata igre koju (kao sve što radi) trapavo vodi, signalizirajući Zapadnim gazdama, od kojih još uvek suštinski zavisi, da je radi spasavanja sopstvene kože spreman da postupi kao Erdogan i da preleti u suprotni tabor.

Ukoliko postoji nešto što bi moglo da mu konačno zapečati sudbinu i da ubrza komplot koji je već zahuktan, to će biti to.

Ali sve to nije nikakva uteha. Obezglavljen i rastrojen primenom rafiniranih psihotronskih tehnologija (tu je dr. Alečković bezuslovno u pravu) srpski narod ne prepoznaje predstavu lutkarskog pozorišta koja se na njegove oči odigrava.    

 Institut Arčibald Rajs

SKINI APLIKACIJU