KLIMATSKI SAMIT U GLAZGOVU: Vašar obmana i LICEMERJA!

Defilovali su lideri na čelu sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Antoniom Guterešom i domaćinom, britanskim premijerom Borisom Džonsonom sa alarmantnim upozorenjima da je došao „kraj sveta“ i da je sada „minut do dvanaest“ da se spasi planeta i čitav ljudski svet. Prosto su se utrkivali ko će pre da prenese crne prognoze i kaže kako ljudski život nema šanse ako oni, lideri, sada u Glazgovu nešto odlučno ne učine. A ti lideri, praćeni belosvetskim milijarderima i javnim ličnostima, u Glazgov su došli sa ukupno 400 privatnih i državnih aviona, a kada su završili sa svojim crnim prognozama o ugroženosti planete otišli su na neke druge, atraktivnije lokacije. Licemerno.

Londonski list Dejli mejl skup je ocenio kao „orgije licemerja“. Dovoljno ilustrativna jeste činjenica da je baš uoči samita Britanija posle 30 godina ponovo otvorila veliki rudnik uglja u Kambriji, nešto za svoje ponovo aktivirane termoelektrane, a ostalo za izvoz u Evropu. A na samitu je ugalj proglašen za glavnog „neprijatelja“.

Neobična simbolika

Uprkos obznanjenim „uzvišenim ciljevima“ britanski komentatori ukazuju na slučajnu simboliku vezanu za američkog predsednika Džozefa Bajdena koja najbolje ilustruje šta je samit u Glazgovu i kakav je njegov status.

Prvo je predsednik Bajden u ključnom momentu samita – kada je saopštavana melodramatična poruka da je kraj sveta blizu zbog klimatskih promena čiji su krivci ljudi i da je sada „najvažniji momenat u ljudskoj istoriji“ – zaspao, pa nije čuo poruku. Britanski komentatori kažu da je čak i Bajdenu, čija je administracija šampion kampanje, dosadilo da sluša te „obmane klimatskih promena“.

Potom je, što je objavio londonski Mejl on sandej, na prijemu u Kelvingrouv umetničkoj galeriji u Glazgovu u razgovorima sa uglednim gostima predsednik Bajden „puštao gasove“ (pr….o) i to, kako se navodi, „dugo i glasno“. Londonski list to saznaje iz krugova vojvotkinje od Kornvola Kamile, supruge prestolonaslednika princa Čarlsa. To, ukazuje list, nije prvi slučaj sa predsednikom Bajdenom. Ali, mada slučajna, simbolika skupa je neobična. Čovek koji predvodi kampanju obuzdavanja emisije štetnih gasova i sam je „svojim prirodnim gasovima“ doprineo njihovom rastu.

To je, mada slučajna, ujedno i simbolika klimatskog samita u Glazgovu.

Na samitu se svetski lideri praktično ni oko čega nisu dogovorili nego su se samo založili da se ostvare odluke sa skupa u Parizu 2015. godine. Doduše, novina je naglašavanje da se „ulože napori“ na zaštiti šuma i pošumljavanju. Predsednik Bajden je u svom govoru ukazao i na problem metana, da treba obuzdati emisiju tog gasa i to za 30 odsto do kraja ove decenije. Šta to znači ako se zna da veliki deo metana u vazduh dolazi od krava i drugih životinja?

Kompletan skup traje dve nedelje, ali posle svojih govora lideri su otišli, a ostali su birokrate, beskrupulozni lobisti i plaćeni eko-aktivisti koji mašu mobilnim telefonima da vrše pritisak na vlade i velike kompanije da idu „zelenim putem“, bez obzira šta to znači, da li je to dobro, da li ima smisla i da li to žele građani koji na kraju sve to plaćaju. Da, u stvari, građani plaćaju dodatne poreze, a onda od tog novca države daju subvencije kompanijama koje su na „zelenom putu“.

Neverovatna obmana!

Laž i licemerje

Istovremeno se čovek ne može oteti utisku neverovatne kontradiktornosti u celoj toj „klimatskoj agendi“, kako se sada zove ta kampanja. Izbegava se formulacija globalno otopljavanje, jer posle aktuelnih promena na Suncu i nedavnih aktiviranja vulkana verovatno dolazi period nižih temperatura, pa je ponovo u modi formula klimatskih promena. Sadašnji rezultat „klimatske agende“ je u stvari ugrožavanje, oštećenje životne sredine a pod izgovorom njene zaštite. Na primer, Zapad pod izgovorom smanjenja ugljeničkih gasova zabranjuje svoju domaću proizvodnju fosilnih goriva, a istovremeno od OPEK-a traži povećanje isporuka nafte zbog manjka energije. Tako je, recimo, Kalifornija zabranila svoju proizvodnju nafte i gasa, a onda povećala uvoz nafte iz Saudijske Arabije.

Destruktivna je logika i kod takozvanih alternativnih izvora energije, za koje se tvrdi da će biti budućnost. A to su, tvrdi se, vetar i solarna energija. Ali, šta će se desiti kada nema vetra kao ovog leta u Britaniji, pa je došlo do nestašice energije? I onda se uvozi energija i to po visokim cenama. Slično je i sa solarnim izvorima – šta ako je loše vreme, kao što je ovog leta bilo u Kaliforniji? Uz to, svi su protiv Kine, a najveći deo tih solarnih panela se proizvodi upravo u Kini.

Pa onda, lideri samita traže da svi ljudi pređu na električne automobile. Ali, ko i kako  će da proizvodi toliku struju?

Ne, nije bilo spomena o gasu kao izvoru energije i gasnim termoelektranama, jer bi onda morali da priznaju značaj Irana, Rusije, Venecuele, Alžira i ostalih, a to su sve zemlje koje su na spisku neprijatelja. Nije bilo reči ni o omraženoj nuklearnoj tehnologiji koja je poslednjih decenija izuzetno napredovala, a nuklearne elektrane su najčistije. A pogotovo se nije govorilo o razvoju tehnologije koja bi smanjila industrijsku zagađenost.

Ni reči nije bilo o klimatskom oružju koje se koristi za hibridne ratove stvaranjem promena sezonskih klima na mikro područjima.

Realnost je da nijedna razvijena zemlja ne može da ostvari ono što njihovi lideri preporučuju u Glazgovu, a pre toga u Parizu. Od Pariza 2015. godine samo nešto manje od polovine zemalja G20 je obećalo, samo obećalo, da će da preduzme neke od dogovorenih mera. U 2020. godini, prema zvaničnim podacima agencija Ujedinjenih nacija, fosilna energija je činila 80 odsto globalne potrošnje energije. Na globalnom nivou, vetar i solarni izvori daju samo četiri odsto potreba za energijom.

Na primer, Nemačka je povećala proizvodnju energije na vetar i Sunce za 44 odsto, ali to je i dalje samo osam odsto njene potrošnje struje. To je nemoguće promeniti. Nemačka uz to zabranjuje nuklearne elektrane, zatvara one na ugalj, a istovremeno oko 60 odsto struje koju uvozi je proizvedeno u termoelektranama na ugalj. To je licemerno. Uz to idu i velike političke manipulacije. Recimo, stalno je povika na Kinu, a Peking emituje ugljenika koliko i Montreal, a Kanadu niko ne spominje.

Londonski Dejli mejl ocenjuje da je sve što se govori o klimatskim promenama laž. U tom svetlu, samit u Glazgovu bio je još jedna ilustracija stanja u kome se nalazi savremeni Zapad i onaj deo sveta koji njemu pripada. Još jednom se pokazalo da političari i ljudi od zvaničnog ugleda govore ono u šta ne veruju i znaju da nije istina a zahtevaju od javnosti da im veruje. Tako je već instaliran ambijent laži, a laži ne mogu da budu politika, one su destrukcija. Tu nema sreće.

Eko-kolonijalizam

Skup u kišnom Glazgovu još jednom je pokazao da u stvari postoji klimatski kult, to je postala sekta. To je dogma, ideologija kao u Srednjem veku i niko ne sme da se usprotivi. Kanterberijski nadbiskup Džastin Velbi je čak odnos ljudi prema klimatskim promenama uporedio sa nacističkim genocidom iz Drugog svetskog rata. A onda se brže-bolje izvinio. Ludilo!

Kampanja zaštite životne sredine odavno je prerasla u „spašavanje planete“, a u ovom vremenu pretvorila se u industriju katastrofe i kraja sveta koju finansiraju poreski obveznici. Mnogi su skloni da to kvalifikuju kao „eko terorizam“. Osnovni instrument politike klimatskih promena je strah, agresivno generisanje politike straha, generisanje straha i pretnje da je došao sudnji dan. Vlast, u stvari, preuzimaju profesionalni klimatski aktivisti i oni za demokratski izabrane vlade imaju veću važnost nego što su činjenice i realnost. Političari su uplašeni i strahuju da se odupru tom „moralisanju eko-ucenjivača“. Jer, dobro znaju ko ih je organizovao.

Ipak, u Glazgovu je bilo potpuno jasno da „klimatska agenda“ treba da važi samo za siromašne zemlje kojima se preko Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i multinacionalnih banaka ta klimatska pravila nameću kao ucena, a čime se urušava njihova domaća ekonomija i resursi prepuštaju bogatim zemljama od kojih onda ti siromašni zavise. Reč je, u stvari, o „grotesknom eko-kolonijalizmu“. To je suština – preko straha i narativa klimatskih promena do novog kolonijalizma.

A niko ne govori šta su to klimatske promene. Naravno da one postoje, ali kako se definišu? Pritom, niko ne spominje velikog naučnika Milutina Milankovića koji je prvi teorijski objasnio prirodu promena klime. I njegovo objašnjenje je i dan-danas jedino validno u istinski naučnim krugovima. O tome niko ne govori jer nisu bitne činjenice.

„Klimatska agenda“ je, suštinski, pokušaj Zapada da nametanjem straha od propasti sveta zadrži svoju dominaciju, a da njegova politička i poslovna elita, u već očiglednim promenama u svetu,  zadrži svoj status. Međutim, činjenice i realnost nisu na njihovoj strani.

(Siniša Ljepojević)