KATARINA KOSTIĆ: O delu Vladimira Umeljića

Osim bogate stvaralačka biografije, Vladimir Umeljić bio je zapažen i po svom angažmanu u naporima srpske dijaspore da se srpsko ime opere i odbrani od nepravde koja još traje

Poznati javni govornik i borac za pravdu i istinu o Srbima, cenjeni istoriograf, pravoslavni filozof i književnik Vladimir Umeljić deli ovogodišnju nagradu „Janko Veselinović” za najbolji istorijski roman godine sa Milenom Galić Keserović. Nagradu dodeljuju Udruženje književnika Srbije i Opština Bogatić

Ovo je povod da moj tekst, objavljen u aprilu ove godine u srpskom časopisu San koji izlazi u Torontu, obogatim ovom važnom novošću. Tekst je objavljen povodom izlaska iz štampe romana Vučji mesec iznad kuće Čarnojevića, koji je upravo nagrađen.

Pred poletanje iz Nemačke u Beograd, Vladimir Umeljić je stigao samo da mi navede imena (verovatno ne sva) naših važnih istoričara i akademika od kojih je primio čestitke: prof. dr Negoslava Ostojića (direktor UN univerziteta za mir), prof. dr Slobodana Antonića, prof. dr Ljiljane Čolić, prof. dr Mila Lompara, Vladimira Dimitrijevića, Zorana Kolundžije, prof. dr Darka Tanaskovića, prof. dr Miloša Kovića…

Posebno citiram reči akademika Vasilija Krestića: „Primite moje iskrene čestitke povodom nagrade kojom ste odlikovani. Nisam znao da se Vi ozbiljno bavite i književnošću. Mislio sam da Vam je osnovna preokupacija naša najnovija istorija u kojoj ste zaorali duboku brazdu”. Dakle, do sada veoma poznati i priznati tumač srpske golgote u dvadesetom veku (Jasenovac i ostala stratišta) ulazi na velika vrata i u srpsku književnost. Našem laureatu posebno mnogo znači Spomen-plaketa, zahvalnica koju mu je dodelilo Udruženje žrtava Jasenovca i njihovih potomaka.

Roman Vučji mesec iznad kuće Čarnojevića je monumentalna hronika na 700 strana o sudbini srpske porodice sa Kosova i Metohije, a obuhvata period od Velike seobe Čarnojevića, preko Prvog i Drugog svetskog rata, pa sve do poslednjih ratova na teritoriji bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka. Sam autor me je veoma zainteresovao za svoj roman tumačenjem njegovog završnog dela: „Nazovimo, dakle, ovaj zapis i prilogom hronici Čarnojevića, analogno mešovitim, tj. prelaznim formama između igranog i dokumentarnog filma, „književno-dokumentarnim” svedočanstvom vremena, zašto da ne? Jer šta je jedna hronika ako ne to?” Prikaz nagrađenog romana zahteva posebnu pažnju i poseban prostor ne samo mog pera već i pera drugih autora.

U ovom tekstu nastojaću da u glavnim crtama predstavim Vladimira Umeljića kao znamenitog Srbina, istaknutog u srpskoj i svetskoj javnosti kako po svom književnom i filozofskom delu (njegova značajna ostvarenja osim na srpskom objavljena su i na nemačkom jeziku) tako i po svojim  nastupima u javnosti protiv nepravde nanete Srbima. Njegov učinak – kako javni nastupi tako i radovi u pismenoj formi: eseji, protestna pisma, filozofsko-religiozni tekstovi, književna ostvarenja i sl. – ne samo po svom sadržaju već i po svom obimu zahteva čitavu studiju. Dovoljno je navesti da samo za portal Emira Kusturice „Iskra” već dve godine redovno šalje svoje priloge (ukupno ih je poslao sto trinaest).

Bogata biografija

Vladimira Umeljića upoznala sam preko znalački napisanih geopolitičkih tekstova koji su od prošle godine stizali i na moju imejl adresu. Mnogi od tih tekstova su delovi obimnih studija na temu Jasenovca, Kosova i Metohije, Evrope i Balkana, nemačke revizije srpske istorije, Srpske pravoslavne crkve na vetrometini istorije i politike i dr. Bila sam veoma radoznala da saznam izvore i razloge dubokog, autentičnog, izgarajućeg, uz to vrlo studioznog opredeljenja Vladimira Umeljića za izučavanje uzroka i posledica stradanja srpskog naroda kako u prošlosti tako i danas. I kao što se moglo očekivati, uspostavljena internet veza brzo se pretvorila u intenzivno saradničko dopisivanje. Njegova bogata stvaralačka biografija dala je odgovor na moju zapitanost šta jednog rođenog Beograđanina (godina rođenja: 1951), koji skoro četiri decenije živi u Nemačkoj, motiviše da piše brojne eseje, studije i knjige na tako ozbiljne i aktuelne teme.

Prioritet u strogoj selekciji objavljenih dela Vladimira Umeljića svakako pripada njegovim esejima i studijama o Jasenovcu i drugim jamama. Iz tog domena navodimo njegovu studiju o ustaškom genocidu, koja je nastala kao disertacija na nemačkom jeziku, na Gete (Goethe) univerzitetu, 1994. godine. Knjiga je objavljena u više nemačkih naučnih publikacija na temu genocida, a na raspolaganju je u univerzitetskim bibliotekama širom sveta. Umeljić je član Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, Banja Luka. Iz iste oblasti važan je naučni esej Etika i vlast nad definicijama, objavljen u nemačkom naučnom časopisu Kultursoziologie (Leipzig, 2006), u kome sredstvima i metodologijama jezičke filozofije, istorije, socijalne psihologije, politikologije, teologije, a na primeru opšteg fenomena genocida, istražuje ukorenjenost svih partikularnih duhovnih nauka u filozofiji jezika, od Platonove klasične jezičke paradigme, pa do našeg vremena.

Rezultat daljeg istraživanja u toj oblasti jeste naučna studija Teorija deficionizma i fenomen genocida – Etika i vlast nad definicijama (oko 430 strana, na srpskom i engleskom), na primeru genocida nad Jevrejima, Srbima i Romima, a težište je Srbocid 1941–1945 u NDH. To je pokušaj da se na primeru svih velikih genocida u evropskom 20. veku, doprinese rasvetljavanju ovog stravičnog fenomena. Studija je objavljena u Beogradu 2010.

Najpoznatiji svetski korifej jezičke filozofije Noam Čomski pokazao je interesovanje za ovu novu socijalnu teoriju, izjavom da sam nikada nije došao na tako zanimljivu ideju i da će pokušati – uprkos poodmaklom životnom dobu i ne baš dobrom zdravlju – „da radi na taj način”.

Prof. dr Jelena Guskova, direktor Centra za noviju balkansku istoriju Ruske akademije nauka, ocenila je originalnost i vrednost ove teorije sledećim rečima: „Pažljivo sam pročitala Vašu studiju i mogu da kažem da je ona vrlo važan doprinos nauci: teoriji (filozofija) i praksi (istorija) fenomena genocida, što do sada još niko nije radio”.

Najviši predstavnik Ruske pravoslavne crkve u Nemačkoj, gospodin Marko, arhiepiskop berlinski i nemački, napisao je: „Imao sam mogućnost da pročitam Vašu knjigu. Ovo je zaista jedno važno i dragoceno istraživanje… Dozvoljavate li da objavimo neke izvode u našem eparhijskom glasniku Vjesnik?”

Studiju o teoriji deficionizma dve nevladine organizacije iz oblasti kulture (iz Beograda i Londona) nominovale su za alternativnu Nobelovu nagradu 2011. Švedska fondacija „Right Livelihood Award”, pošto se upoznala sa sadržajem knjige, nominaciju je prihvatila i autora uvrstila u zvanične kandidate.

Studiju Balkanski gambit Vatikana: „čudesno” umnožavanje Hrvata i „čudesno” iščezavanje Srba zapadno od Drine od polovine 19. veka, u izdanju „Katene mundi” (2018), važno je spomenuti i zbog Vladimirovog prisnog prijateljstva s duhovnim ocem osnivača pokreta „Dveri” Predragom Dragićem Kijukom, koji su svojoj izdavačkoj kući, jednoj od najuglednijih u Srbiji, dali ime „Catena mundi” – po kapitalnom delu „najvećeg srpskog uma” (kako sa pijetetom govorimo svi o Peđi Kijuku).

Krajem januara navršilo se deset godina od upokojenja Predraga Dragića Kijuka. Osvanuo je, verovatno među prvima, prigodan tekst u „Iskri” (sa Fejsbuka) Vladimira Umeljića, pod naslovom: „Kako je, dobri moj kume, u Carstvu nebeskom? Sećanje na Peđu Kijuka”. Taj tekst zaslužuje posebnu pažnju. Blago njegovim čitaocima, posebno nama koji smo Peđu poznavali… Pročitajte tekst na Fejsbuku, njegovog autora doživećete kao da ga celog života poznajete.

Pogled mi se zalepio za kraj pisma i ruke jure po dirkama kompjutera:

Kada mi je tvoj dragi sin Ranko one zime pre deset godina javio: „Tata više nije među nama”, odmah smo seli u avion i došli na oproštaj u Beograd. Sneg je vejao, noge su upadale u smetove, vidik je bio vrlo ograničen.

Posle oproštaja smo posedeli u tvojoj kući, prvi put bez tebe, tvoja Dragana, deca, brat, par najbližih… Kada smo se potom uputili ka taksiju, koji će nas odvesti na aerodrom, vreme je bilo isto – sneg je vejao, noge su upadale u smetove, vidik je bio vrlo ograničen.

Znam, i znam da i ti znaš, da sam te video kako ideš pred nama, povremeno se osvrćeš i pitaš sa smeškom na usnama: „Ideš li, rode?”. Odgovorio sam: „Idem, idem…” I obojica smo znali da je to bilo jedno izlišno pitanje, kao i ovo moje – kako je, dobri moj kume, u Carstvu nebeskom?

Idem, rode, idem. Do ponovnog susreta.

Javni angažman

Vladimir Umeljić bio je zapažen i po svom ličnom angažmanu u naporima srpske dijaspore da se srpsko ime opere i odbrani od nepravde koja još traje. Samo za vreme NATO agresije na našu zemlju nastupio je dvadeset tri puta na radio i televizijskim programima Nemačke, Švajcarske i Belgije, argumentovano braneći srpski nacionalni interes. Pozivan je kao govornik u ime srpskih crkvenih organizacija, Svetskog sabora Srba i Kongresa srpskog ujedinjenja (Serbian Unity Congress) u mnoge svetske metropole (Pariz, Brisel, Berlin, Himelstir, Sent Andreja, Čikago i dr.). Učestvovao je redovno u srpskim demonstracijama protiv NATO agresije i drugim povodima.

Treba ukazati i na stalno prisustvo Vladimira Umeljića u savremenim nacionalnim i crkvenim časopisima, kao i na poznatim internet sajtovima: Slovenski vesnik, Iskra, Dveri, Vidovdan, Stanje stvari, Novi Standard i dr. On reaguje brzinom munje na goruće nacionalne i svetske probleme blagovremenim slanjem svojih protestnih tekstova na adrese publikacija i sajtova koji to, srećom, od njega i očekuju. Jedan od svežijih primera jeste Vladimirov izvanredan tekst „Srpski skupštinari i rezolucija o Jasenovcu” (kad u Skupštini Srbije nije izglasana rezolucija o Jasenovcu na predlog gospođe Smilje Tišme, poslednjeg preživelog sužnja Jasenovca), objavljen u Slovenskom vesniku, u Kraljevu.

Jedan od najskorijih javnih patriotskih angažmana Vladimira Umeljića je Deklaracija o srbocidu hrvatske države 1941–1945 i logoru smrti Jasenovac. Uz veliki broj potpisa javnih ličnosti iz Srbije i rasejanja, nalazi se i moj potpis.

Borac za pravdu

Platio je skupu cenu za svoje protestne govore, u odbranu Srba, na nemačkoj televiziji i na masovnim demonstracijama. U periodu od osam godina (1992–2000) izrečena mu je zabrana bavljenja svojom profesijom, pa je morao da zatvori svoju stomatološku kliniku i prijavi bankrotstvo. A baš u to vreme, pored svojih porodičnih obaveza, izdržavao je šestoro ratnih siročadi iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Biti borac za pravdu podrazumeva životnu borbenost i snalažljivost. Sa velikim ponosom Vladimir voli da naglasi uspešno vođenje svog novog biznisa – restorana brze hrane sa svežim domaćim lepinjama i vegetarijanskim pljeskavicama po receptu monaha iz Hilandara.

„Čaša grči ište čašu meda” – ova životna mudrost, iz pera Njegoševog, ukomponovana je u pravo vreme u životnu partituru Vladimira Umeljića. Baš na vrhuncu nacionalne i lične drame (NATO bombardovanje i gubljenje biznisa) on upoznaje svoju drugu suprugu, Nemicu Karmen, s kojom je veoma srećan. Njih dvoje su srodne duše, po osećanju i brizi za druge ljude. Karmen je diplomirala sociologiju i etnologiju u Nemačkoj. Više godina je provela u Džakarti da bi na licu mesta izučavala indonežanski jezik i književnost. A po povratku u Nemačku slala je novčanu pomoć u Džakartu za napuštenu decu, bez roditelja i doma. Sagradila je i jednu veću kuću za njih, kao utočište, prihvatilište. Poslednjih deset godina vodi jednu organizaciju za pomoć deci s retkim oboljenjima.

Vladimirova supruga Nemica zaslužuje našu pažnju i zbog činjenice da je udajom za Srbina prešla u pravoslavnu veru. Sledeća epizoda je pravi začin za naš srpski mentalitet: pred Crkvom Svetog Marka u Beogradu, u kojoj je obavljeno venčanje, pored odabrane elite poznatih ličnosti iz kulturnog i javnog života Srbije, zbog same činjenice da je venčani kum bio velikan srpske književnosti i filozofije, pokojni Predrag Dragić Kijuk, već spominjan u ovom tekstu, bilo je mnogo fotoreportera. Mladu su saleteli pitanjima fotoreporteri frankfurtskih Vesti:

„Venčavate se u Srbiji i prešli ste u pravoslavlje, mora da mnogo volite svog muža i njegovu zemlju. Šta vam je do sada pokazao od nje?”

„Samo beogradske kafane”, lakonski je odgovorila Karmen. I oni su tako i objavili.

„Bog mi je ukazao milost, da imam spokojan porodični život, sa mojom dragom suprugom Karmen i moje troje dece.”

U takvom spokojstvu i Božijem miru, Vladimir nastavlja:

„U mojoj arhivi su brojne zahvalnice koje smo Karmen i ja dobili za našu humanitarnu pomoć. A na zidovima moga biroa, pored Albanske spomenice i Obilićevih medalja mog dede, potpukovnika Srpske i Jugoslovenske kraljeve vojske, nalaze se i pismeni izrazi zahvalnosti srpskih carskih lavri Hilandara (epitrop, otac Mitrofan) i Studenice (iguman, arhimandrit Julijan) za ukazanu pomoć. Po blagoslovu Srpske pravoslavne crkve ja ikonopišem. Od 2005. sam imao četiri samostalne izložbe ikona i slika…”

Prebogata stvaralačka biografija može samo da pripada Srbinu – stanovniku planete čija je poruka nacionalna i planetarna:

„U aktuelnoj političkoj situaciji, kako globalno tako i lokalno, ostaje nam pre svega ostavljanje dobrih tragova iz zlog vremena. Istovremeno, uzdam se u Boga, Zlo (sa velikim Z) će proći, doći će neki ljudi bolji od svih nas i treba im ostaviti što više dobrih tragova, pre svega pisane reči.”

Katarina Kostić je srpska pesnikinja, književnica i hroničar. Objavila je 15 knjiga poezije, proze, putopisa i eseja, među kojima se izdvajaju „Deveti američki krug“ i „Pisma s ćiriličnim kodom“. Osnivač je i dugogodišnji predsednik „Srpsko-kanadskog književnog društva Desanka Maksimović“. Živi i stvara u Torontu.

SKINI APLIKACIJU