KAKO NAŠE ZLATO IZ BORA I MAJDANPEKA ODLAZI U KINU
Autor: Glas javnosti
Izvesno je da je razaranje Istočne Srbije i odmaklo i ostalo „neprimećeno“ pred zločinom koji se priprema na njenom Zapadu, piše Dragoljub Petrović.
Pre neki dan moj Predsednik izjavio je da je „prijateljski odnos Sija dao snažan zamah Srbiji“, ali se to („čelično“) prijateljstvo ne može lako uskladiti s činjenicom da „kineske investicije opadaju na putu svile, ali ne i u Srbiji“ (Politika, 29. jul 2022), što će se potvrditi i kasnijim navodom da Ziđin koper postaje „vodeći proizvođač bakra u Evropi“ (Politika, 7. avg. 2024). Negde sam o tome ranije zapisao i sledeće redove: „Kad je Ziđin preuzeo Borski rudnik, bilo je normalno očekivati da je to učinjeno po ozbiljnim međunarodnim pravilima i po zakonima zemlje-domaćina. Ili se, može biti, sve to događalo pod nadzorom ministra rudarstva koji ne razlikuje rudnik od kamenoloma pa se saglasio da Srbija od Bora dobije više hiljada onkoloških bolesnika (zbog 90 puta povećane koncentracije arsena) i uredio da mi „danas iz tog rudnika nemamo šansu da izvozimo ni bakar, već izvozimo koncentrat koji je pun zlata“. I hoće li se Srbija zapitati koliko će nje, Srbije, biti izvezeno u Kinu „u obliku koncentrata“ i pod čijim potpisom se sve to čini? I čiji se potpis nalazi na onom dokumentu kojim je Ziđinu, u ove dane, data još koja stotina hektara koji će — po istim pravilima — takođe biti izvezeni? Izvesno je, dakle, da je razaranje Istočne Srbije i odmaklo i ostalo „neprimećeno“ pred zločinom koji se priprema na njenom Zapadu.
Pominjem ove pojedinosti zato da predložim nadležnim srpskim državnjacima da toga potpisnika (i sve one koji su mu tu pamet overili) obese ispred rudnika — za noge i gole stražnjice kad se zna da je ona pravednija kazna ukinuta. (Ovde bi se valjalo zapitati šta se dešava i sa „Dandijem“ — koji je dobio „koncesiju“ da u Žagubici i okolini uništava ono što i Ziđin u Boru i Majdanpeku: https://www.youtube.com/watch?v=QFSfnylhg3c.) Po svemu sudeći, ti međunarodni razarači posluju po potvrdi Irene i Zorane da im je cijanid — lekovit, pri čemu je vlast koju one predstavljaju dodala i jednu „administrativnu sitnicu“ za satiranje i sramoćenje naroda: oteli su narodu imanja („eksproprijacija“) i darovali ih stranim razaračima, a vlasnike „uputili“ na to da se s pljačkašima „dogovaraju“ oko cene, da te probleme rešavaju u sudovima, najčešće po pravilima lopovskim i batinaškim (imanje na koje opštinska poreska uprava naplaćuje porez na 22 miliona dinara lopovi-procenitelji, posle višegodišnjih parničenja, dobijaju za sitninu. I time se, vrlo često, dobri domaćini bacaju u bedu i osuđuju na nestajanje (https://www.cins.rs/eksproprijacija-za-cukaru-peki-kako-zidjin-pokusava-da-plati-manje-za-zemlju/)“.
Po svemu sudeći, Kina je svoj moćan ekonomski uspon ostvarila preoravajući sav svoj geografski prostor po onim pravilima po kojima sada kod nas preorava okolinu Bora i Majdanpeka i to platila na neobičan način: ostala je bez pijaće vode. I tu nevolju rešava kupujući je od Rusa iz Kaspijskog jezera (posle mi je „javljeno“ da se to čini iz Bajkalskog jezera), pri čemu su se Rusi s tim saglasili jer im je to, vele, jevtinije nego da sa Kinom zbog toga — ratuju. Na te sam pojedinosti prvi put naišao pre koju godinu, a ovih dana opet i sad na njih gledam kao na nešto što se može smatrati izvesnošću, ali ih pominjem sa zebnjom: ako su se Kinezi našli pred takvim problemom, morali bismo se zapitati šta od budućnosti, i oni i svet, mogu očekivati?
Ja moram priznati da odgovor na to pitanje nemam. Kao, uostalom, ni na mnoga druga koja su za Srbiju životno važna makar onoliko koliko i Kaspijsko jezero za Kinu (pošto popiju Bajkalsko): je li ova „srpska“ vlast strancima prepustila sve srpske prirodne resurse, pa za njima i sve zakonodavnopravne osnove državnog suvereniteta budući da im Zorana, Irena i družina omogućavaju sve ono na šta se drugde gleda kao na udar na nacionalni suverenitet ili, makar, kao na zločin nad sopstvenim narodom: tamo će se proizvoditi godišnje tri do četiri tone zlata, ali se ne dodaje da će se proizvoditi i pustoš svuda tamo gde stigne njihov „lekoviti cijanid“ (https://www.youtube.com/watch?v=_9V3FjLe8pA); tamo će prosečna plata biti preko 100 hiljada, ali se ne veli da će sve to trajati dok se Bor i Čukaru Peki ne pretvore u pustinju ili makar dok Ane i Zorane ne dignu rep i ne odlepršaju u svoje Trilateralne komisije, Nalede i Bilderbeške klubove. I kako se može govoriti o tome da jedan rudnik može biti „vodeći u Evropi ako rudu, koncentrat, kamionima. vozovima“ izvozi na drugi kontinent (https://www.youtube.com/watch?app=desktop-&v=rr1Ke7wYC70).
Ili će srpska vlast na krčmljenje prirodnih resursa gledati kao na investiciju u srpsku državnu i nacionalnu propast (https://www.youtube.com/watch?v=mkqpbkcnltE).
*
Po merama srpske medicinske pameti. Prema Vučićevom nalogu, formiran je „medicinski tim stručnjaka za proučavanje uticaja litijuma na zdravlje“ i ne znam je li to učinjeno po istim merama po kojima svojevremeno i sa timom za borbu protv kovida. I taj („kovidski“) tim, za 630 dana „ratovanja“, postreljao 147 lekara i medicinskog osoblja i ne-zna-se-koliko hiljada pacijenata. Pretpostavljam da pokoja sitnica ministru ostaje nejasnija od onih sa kojima se sretao u vreme kovida, posebno ona da je „predsednik Srbije istakao da protivnici iskopavanja litijuma iznose neistine o tom projektu i da država neće učiniti ništa što bi ugrozilo zdravlje građana“. Valja, međutim, odmah reći da u svemu tome za lekare baš i neće biti mnogo posla jer će za uvide u razmere zločina koje Srbima priprema „Vučićev ogranak Rio Tinta“ ponekad biti dovoljno već i to da čovek nije sasvim slep, tj. da vidi da u širokom pojasu oko Rio Tintovih bušotina nema ni travke i da za to od ministrovih konzilijuma dijagnoze ne treba ni očekivati, to treba videti i shvatiti: tamo je zemlja otrovana, a njenom vlasniku neće mnogo značiti tumačenje da li je to za sledećih 500 godina ili za večnost. I da bi se to utvrdilo, dovoljno je proći kroz Jadar i Rađevinu i napraviti album tih bušotina. Ili uzgred, tamo ili na Bobiji kod Ljubovije, snimiti one crvene potoke ili barice, pa ih uključiti u iste one albume.
I razjasniti narodu: tamo gde voda pocrveni znak je da se zlo otelo, tj. da je voda postala neupotrebljiva, neko će reći da su se gornji njeni slojevi (koji su pitki) pomešali sa dubljima i ljudi su osuđeni na to ili da traže druge izvore ili da umiru od žeđi. Zato valja odmah reći: za Vučićev Rio Tinto lekari mogu pričati šta im se najviše dopada, ali da se srpski Predsednik, sa svojom korumpiranom svitom, upleo u zločin nad srpskim narodom — o tome spora ne može biti.
Ili se, može biti, i Rio Tinto i Vučić nalaze — na istoj strani barikade?
*
Državna i nacionalna pustoš. Kad je Brozov komunistički ološ (uz podršku 70 miliona američkih dolara pristiglih do Segedina) 5. okt. 2.000. polomio i opustošio Srbiju, nije se moglo ni pretpostaviti na kakva će sve stradanja Srbi biti osuđeni niti do čega će biti dovedeni. Brozovi (i Miloševićevi) komunisti raspali su se na dvadesetak demokratskih, liberalnih, hrišćanskih, građanskih, osmuđenih, razbojničkih, pljačkaških, trgovačkih, lupeških i sličnih stranačkih otpadaka i svi se u istoriju srpske nesreće upisali po tome što, recimo, ● ne znaju kako se srpska vojska 78 dana rugala NATO-razbojnicima i ubicama, a reći će nam ko je posle toga tu vojsku raspustio i njeno oružje predao onima koji ga nikad ne bi mogli osvojiti da im ga najgori srpski ološ nije darovao;
- znaju koju su jedinu partiju sa srpskim predznakom odmah „izolovali“ označivši je kao kleronacionalističku i fašističku, a sami krenuli u demokratsku pljačku svega onoga što im je Milošević izneo kroz sankcije i rat;
- znaju ko im je priredio „privatizaciona pravila“ i kako su „preuzimali“, tj. prisvajali, tj. pljačkali velika proizvodna i trgovinska preduzeća ili moćne poljoprivredne kombinate;
- znaju kome su obećali da neće razvijati poljoprivredu, doveli „Lidl“, zaključili da im je jevtinije da kifle uvoze iz Španije nego da ih peku u „Danubijusu“, a stotine hiljada hektara najplodnije zemlje ostavili da zarasta u parlog;
- znaju kako je Dinkić, pred vodom automatičara, upao u Narodnu banku (i da ona sad vredi koliko i njena guvernanta);
- znaju da je labus-dinkićevska pamet zatrla pet moćnih srpskih banaka (i na njihovo mesto dovela više od trideset stranih lopuža);
- znaju kako su, na Kipru i drugde, „tragali za Miloševićevim »milionima« i šta su tamo našli“;
- znaju kako su rudarstvom i energetikom ministrovale žene koje ni vodu ne umeju skuvati da im ne prigori, a Ziđinu potpisale saglasnost da Bor i Majdanpek izvezu u Kinu;
- znaju ko i kako danas pustoši ono što je od Srbije ostalo, šta se još može pokrasti i izneti pre nego što Evropa obznani da je Srbija definitivno otrovana i da će se iz nje moći izvoziti samo ono što Vučić proizvede u Jadru ili Dandi u Žagubici (a videće se hoće li EU negde postaviti Kini rampu oko izvoza Bora i Majdanpeka);
- znaju da su razorili sve čega su se dohvatili pa među njima i školu, uveli u nju korupciju, prostituciju, pedofiliju, narkomaniju, nasilje, tj. sve ono čime su ministri-neznalice i ministri-trgovci naoružavali „Malog Kostu“ i poučili ga kako da najefikasnije postrelja svoje drugare (i pridržali mu ruku – da ne zadrhti);
- znaju da su opustošili sve čega su se dohvatili jer osim razaranjem ničim se drugim nikad nisu ni bavili.
Niti pokušali da pribave ljudsku adresu, tj. da se upišu u ljude.
A kao prvi među takvima našao se Vučić kao likvidacioni upravnik pustoši koju su, najvećim delom, priredili drugi, a on samo površio ono što je od njih preuzeo poverovavši da može upravljati državom. I time priznao da ne ume upravljati ni svojim postupcima: okružio se nedovršenim i neukim saradnicima i pokazao da se od njih — ne razlikuje.
I Srbiju doveo — dovde.
Dragoljub Petrović, Između sna i jave
(Mišljenja i stavovi u kategoriji LIČNI STAV nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
