KAKO JE UBIJEN RASPUĆIN (TREĆI DEO)

Ruski car ne veruje Englezima

Treći nastavak realne priče o ubistvu Grigorija Raspućina vezan je za delovanje engleske tajne službe u carskoj Rusiji. Engleska pohlepa koštala je Rusiju dvadesetak miliona ljudi. Seljaci, radnici, grofovi, burlaci sa Volge, ali i kurve zaražene sifilisom sa džepovima punim poljskog cveća sve do juče su verovali u bolju budućnost koju su im Englezi obećali. 

Englezi su majstori obmana i zakulisnih radnji. Za Engleze postoje samo Englezi, a sve ostalo je sirovina za mleveno meso. Da se „Engleska“ ne ponovi naivnim ljudima moramo furtum da pričamo o engleskim kolonijama, moramo, moramo i opet moramo. Setimo se miliona odsečenih glava u Africi, Aziji, setite se filma „Noć strave u plemenu Zulu“, filmova o američkim Indijancima, istorije  poglavice „Bika koji sedi“, poglavice Džeronima....

Ne veruj narode naivni Englezima čak i kad vam nude dobar škotski viski jer, kako kaže čuveni rvač Đino Avara: „ plate nam piće pa nas  j..bu  za dva."

     
Englezi nisu imali dobre špijune na ruskom dvori pa su morali da se oslone na ljude koji su ih varali i kljukali netačnim podacima. Priče o katastrofi ruske vojske na frontu Englezi su primili bez rezervi i ta laž se provlači i dan danas, 100 godina posle rata koji je otvorio priču o „Oktobarskoj Revoluciji“.

Znamo da je Rusija krajem 1916. godine zarobila nekoliko puta više nemačkih vojnika nego sve druge sile Antante zajedno i da je imala  gubitke ne veće od Francuske. Britanski ambasador Bjukenen nije imao pristup ovim podacima i bio je uveren u priču svojih sagovornika iz opozicije. Stoga je 1916. godine Bjukenen predložio caru Nikolaju Drugom da odobri više ovlašćenja parlamentu, te da stvori „ministarstvo poverenja“ koje bi bilo odgovorno Državnoj Dumi. Nikolaj je bio veoma samostalna i vaspitana osoba, pa britanskom ambasadoru nije objasnio šta tačno misli o takvim predlozima šefu jedne suverene države. Učtivo je završio razgovor sa strancem i onda jednostavno prestao da ga poziva u palatu.

Bjukenen nije shvatio  da je razlog njegovog ignorisanja u palati bio nedoličan savet caru kako da opremi Rusiju. Umesto toga, ambasador je pomislio da Nikolaj Drugi naginje  „pronemačkoj zabavi na ruskom dvoru” koju su, navodno, vodili Raspućin i njegova „ljubavnica” – carica. Zbog toga, kažu, car ne želi da primi britanskog ambasadora.

Razumljivo zašto je napravio takvu grešku. Jedini izvor informacija o stvarnom stanju stvari u Rusiji, Bjukenen je imao od liberalne opozicije. Ambasador nije znao da Nikolaj nije planirao nikakav mir sa Nemačkom, a Raspućin, koji je zaista sumnjao u potrebu rata  sa Nemcima, nije imao apsolutno nikakav uticaj na njegovu poziciju. Nikolajeva žena je, kao u svemu ostalom, delila stav svog muža po pitanju rata.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Britanski ambasador u Rusiji Džordž Bjukenen

Zbog ovoga, primećuje Bi-Bi-Si, Britanci su odlučili da eliminišu Raspućina, kako bi izbegli mogućnost da se Rusija iznenada povuče iz rata sa Nemačkom, ostavljajući zapadne saveznike na cedilu protiv sa najjače kopnene vojske na svetu.  Osvald Rajner, agent MI6, je pucao iz svog službenog Veblijevog revolvera. Odatle i potiče prostrelna rana na Raspućinovom čelu.

Jusupov i njegovi drugovi su bili savršena maska. Preuzeli su krivicu za ubistvo Raspućina zato što su glasine o njemu diskreditovale Carsku porodicu. Osim toga, ovakve ubice su odvukle sumnju od samih Britanaca.

Bi-Bi-Si verzija, naravno, postavlja pitanja: da li je to napisao Zadornov ( ruski humorista)!? čudeći se što su britanski obaveštajci i britanski ambasador pokazali retku mentalnu nesposobnost. Drugo, kako su mogli da veruju ljudima koji su vidno pristrasni, kao što su poslanici Miljukov i Rođanko.


Britanski obaveštajaci su koristili Jusupova kao paravan da skrenu pogled od Britanaca, ali istovremeno Britanac pravi kontrolni hitac u glavu Raspućina iz britanskog revolvera, izuzetno egzotičnog za Rusiju i stoga lako prepoznatljivog. Kakav to likvidator pravi takve apsurdne greške?

Istorijsko iskustvo  pokazuje da Bi-Bi-Si ne preteruje i ne pokušava da London namerno predstavi glupim. Takav je bio stvarni nivo akcije britanske diplomatije i obaveštajnih službi u Rusiji.

Prema svedočenju francuskog ambasadora u Rusiji, rusko visoko društvo je već u decembru 1916. bilo sigurno da Bjukenen, ne samo uspostavlja veze sa opozicijom, već i aktivno učestvuje u pripremi revolucije.

Nekoliko puta su me pitali o Bjukenenovim odnosima sa liberalnim partijama kaže Francuz. Pitali su me da li tajno radi za revoluciju. Diplomatski odgovaram starom  knezu V. kome sam ovo upravo rekao, a on mi prigovara  natmureno: „Ako mu je njegova vlada naredila da ohrabruje anarhiste, on to mora učiniti."

Bez obzira na to kako je francuski ambasador branio čast diplomatskog kora u ruskoj prestonici, nemoguće je zanemariti činjenicu da je Bjukenen zaista pokušao da utiče na rusku politiku u istom pravcu kao i čelnici buduće Privremene vlade, sa kojima se ambasador sastajao često uoči revolucije.

Teško je ne primetiti da ovakvi sastanci nisu mogli, a da ne inspirišu lidere opozicije na aktivnije korake protiv Nikolaja u danima revolucije. Drugim rečima, bez obzira da li je Bjukenen učestvovao u ilegalnoj pripremi februarskih događaja ili ne, objektivno je doprineo njihovom širokom obimu.

Rezultati dejstva  ambasadora su bili poražavajući za Rusiju, ali i Englesku. Opozicionari, za koje je Bjukenen smatrao sposobnim da brzo poprave stvari na frontu u stvari su bili vrlo neuki i nesposobni da urade bilo šta dobro. Prva odluka i usledila je katastrofa. Donose naredbu br. 1 koja je odmah uništila vojsku. Prvo pa muško!

Rusija je do leta izgubila  sposobnost da ratuje, a na  jesen je privremena vlada toliko pala da su boljševici lagano preuzeli vlast. Na kraju se dogodilo upravo ono protiv čega su se borili Bjukenen i Rajner: Rusija se povukla iz rata sa Nemačkom.

Nastaviće se
AUTOR: Vlastimir Šone Ninin