Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili vreme žetve - sve ide Albancima, nama ni mrvice
Autor: Glas javnosti
Došlo je vreme žetve onoga što smo sejali od 2013. godine, i sve ide naruku Albancima – nama ni mrvice. Ako se na ovim izborima izvučemo i sačuvamo opštinu Gračanica, već za sledeće izbore ona bi mogla preći u ruke Albanaca
Period od sredine jula do kraja avgusta vreme je kada se Srbi na Kosovu i Metohiji dodatno zatvaraju u svojim selima, odnosno kretanje se prilagođava onom vremenu, najčešće je to prepodne, kada znamo da su gužve najmanje. Razlog tome su Albanci koji iz zemalja Zapadne Evrope dolaze da obiđu svoje kuće i familiju.
Nema straha da će nas fizički napasti – ne plašimo se toga. Na verbalne napade smo navikli, pa dobacivanje pojedinaca u smislu zašto još nismo otišli u Srbiju i šta čekamo, prokomentarišemo rečima da mi u Srbiji živimo a da on to ne zna jer živi u inostranstvu, i nastavimo dalje svako svojim putem. Jednostavno, ne prija nam ta gužva, jer stvara lažnu sliku o tome koliko ih stvarno na Kosovu i Metohiji ima, kakvi su i, posebno, kako žive.
Poznajem Albance kojima se takođe ne sviđa njihovo ponašanje, jer se u tih 15, 20 dana razmeću novcem i luduju po putevima i na javnim mestima, a znaju, sa druge strane, da poslovi koje rade u zemljama iz kojih dolaze nisu nimalo laki, čak rade i na nekoliko mesta da bi preživeli. Za njih, Albanci koji žive na Kosovu i Metohiji a koji su majstori tipa električar, vodoinstalater, zidar i slično, imaju poseban cenovnik. Ne zato što misle da imaju para, već upravo iz razloga koji sam navela. U smislu, hoćeš važan da se praviš, da glumiš svog gazdu iz Nemačke, Švajcarske, onda plati.
Ovo leto, kao i mnoga prethodna, prolazi nam u komentarisanju onoga što čujemo i zapažamo iz tih susreta sa njima. Zanimljivo je što su nam isti komentari i to ne samo nas Srba, već i Albanaca koje celog života poznajemo i koji održavaju kontakte sa nama nevezano za politička dešavanja.
Novi trendovi
Na prvom mestu je da ogromnoj većini Albanaca-gastarbajtera deca ne govore albanski jezik ili govore vrlo slabo. Sa njima se isključivo sporazumevaju na jeziku zemlje odakle dolaze. Posebno je zanimljivo kada se sretnu čitave porodice ispred tržnih centara na primer, i svi, stariji i mlađi, govore, u slučaju kome sam svedočila, nemački. To posebno iritira Albance koji ovde još uvek žive, ali priznaju da njihova deca ne misle tako. Nezadovoljni stanjem u „državi Kosovo“ samo misle o tome kako će i oni otići odavde, i smatraju da je bolje da dete progovori na jeziku zemlje u kojoj živi, jer će mu biti lakše kad odraste.
Drugo što komentarišemo jesu ubistva među Albancima koja su ovog leta izraženija nego ikada do sada. Zamrznemo se prosto kada čujemo za toliku njihovu međusobnu netrpeljivost. U jednom danu, u prvoj polovini avgusta, iz varenog oružja petorica Albanaca ubijena su u međusobnim obračunima u različitim krajevima KiM – konkretno, u gnjilanskom i prizrenskom kraju.
Evo i jezivog primera; u jednom selu u opštini Lipljan svađa između komšija Albanaca završila se tako što je jedan ubio drugog i zakopao ga u njivi oko koje su se sporili.
Niko od njih nije vlasnik te njive. Priča se i da je srpska, pa su se svađali oko toga ko će na njoj da napasa stoku, ali i da je velika toliko da je za oba stada bilo mesta, ali oni nisu mislili tako. Jedan od njih je drugog zatekao kako čuva stoku ne hajući za njegova upozorenja i pretnje. Besan zbog toga, u delo je sproveo svoju mnogo puta ponovljenu pretnju kako će ga ubiti i tu zakopati. Ubistvo se desilo trećeg avgusta, a već narednog dana policija je rešila slučaj, odnosno pronašla telo i ubicu. O tome Albanci pričaju Srbima.
Ogromnoj većini Albanaca-gastarbajtera deca ne govore albanski jezik ili govore vrlo slabo
Začudili biste se na koje su grane pali kada bi krenula da nabrajam podatke iz izveštaja policije koji stižu medijima, u kojima se pored ubistava, pominju informacije o broju prijavljenih slučajeva nasilja u porodici gde se često može pročitati kako je muškarac žrtva nasilja, pa mu je supruga ili partnerka privedena. Da ne pominjem one između oca i ćerke, braće i sestara ili supružnika. To je na dnevnom nivou i statistika je za rubriku: Verovali ili ne. Mislim, nešto od pomenutog se i ranije dešavalo među njima, nije to nikakvo čudo, ali ko je od njih smeo da pozove policiju i prijavi muža, oca, brata, ili da muškarac prijavi batine od strane ženske osobe.
To je bilo totalno zatvoreno društvo gde se trpelo i ono što se trpeti ne sme. Svako je čistio u svom dvorištu, ili je o tome odlučivala grupa muškaraca iza zatvorenih vrata po nekim svojim zakonima. To je tužno, ali je istina. Sada se otišlo u drugu krajnost, pogubljeni su svi konci – policija zbija šale za šta se sve tužakaju, tuku i rastavljaju – i ne haju što time potpuno razbijaju porodicu.
Institucionalni kolaps
Nije sve najsjajnije ni kada su im institucije u pitanju. Takozvani Ustavni sud Kosova je sa deset dana zakašnjenja (18. umesto osmog avgusta) objavio celokupan tekst odluke o tome da predsednik tzv. Skupštine Kosova treba da bude izabran javnim glasanjem, da se o jednom kandidatu može glasati najviše tri puta i da je rok za konstituisanje parlamenta 30 dana od dana stupanja odluke na snagu.
Već je održana prva odnosno 55. konstitutivna sednica nakon pomenute odluke tzv. Ustavnog suda i predsednik „Skupštine Kosova“i dalje nije izabran. Samoopredeljenje je za tu funkciju opet kandidovalo Aljbuljenu Hadžiu koja (opet) nije dobila potreban broj glasova. Onda su predložili Doniku Gervalu, koja takođe nije prošla, i sve je odloženo za 22. avgust.
Podsetiću, izbori na Kosovu održani su devetog februara, a parlament u Prištini nikako da se konstituiše. Zašto je to tako najkraće bi se moglo objasniti time da Demokratska partija Kosova Memlija Krasnićija (osnovao ju je Hašim Tači), Demokratski savez Kosova Ljumira Abdidžikua (osnivač mu je Ibrahim Rugova), Pokret Samoopredeljenje Aljbina Kurtija i Alijansa za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja nisu mogli nikako da se dogovore o načinu izbora predsednika parlamenta.
Pokret Samoopredeljenje je do sada insistirao na tajnom umesto javnog glasanja prilikom izbora predsednika skupštine. Iako je na izborima partija Aljbina Kurtija dobila najviše glasova, ona nema potrebnu većinu od 61 poslanika kako bi promenili način glasanja u izboru predsednika skupštine, i glavni spor je bio oko toga.
Poslednja konstitutivna sednica (54. po redu) održana je krajem jula, kada je i istekao prvi zadati rok. Tada je pomenuti sud uzeo stvar u svoje ruke i doneo gorepomenutu odluku da parlament treba da konstituišu u narednih mesec dana. Kako će sve izgledati videćemo narednih dana, i nije da smo nešto posebno zainteresovani, ali nam je sredinom avgusta nešto drugo privuklo pažnju i zato pominjem ovu njihovu sagu o izboru predsednika skupštine.
Konsenzus o Srbima
Naime, u ovakvom stanju stvari, kada je „država Kosovo“ blokirana a njihovi međunarodni tutori zbog toga „veoma zabrinuti“, zatvoreni u svojim getima posmatramo šta se oko nas radi, upoređujemo kakve Albance poznajemo i šta su za ovih 26 godina postali – i dalje se čudeći kakva je to transformacija – ali na oprezu, jer šta god među sobom radili i dalje postoji prekidač koji neko može da pritisne i da se krene na Srbe.
Šta nam govori da smo u pravu? Albanske partije koje sam nabrojala i koje na centralnom nivou nikako ne mogu da se dogovore, da ne kažem da su žestoko sukobljene, ujedinile su se na lokalnom, i na predstojećim lokalnim izborima zakazanim za 12. oktobar u opštini Gračanica nastupaju udruženi pod imenom Albanski savez. Njihov kandidat za predsednika je Ljeutrim Ajeti, trenutni zamenik predsednice opštine Ljiljane Šubarić.
Na osnovu popisa stanovništva iz 2024. godine na području opštine Gračanica živi više Albanaca nego Srba – razlika nije velika, ali ipak postoji. Već sam pisala o tome kako se u ovoj opštini menja struktura stanovništva u korist Albanaca i to prodajom zemlje i kuća u privatnom vlasništvu, ali i davanjem dozvola za gradnju što na privatnoj što na društvenoj zemlji.
Stotine hektara poljoprivrednog zemljišta pretvoreno je u građevinsko na teritoriji ove opštine. Te dozvole daje lokalna samouprava u Gračanici (Srbi), pa tako snosi dobar deo odgovornosti za menjanje etničke strukture na svojoj teritoriji. Ništa, odnosno vrlo malo je učinjeno na tome da se spreči odlazak Srba, koji je, ponoviću, ubrzan posle donošenja Briselskog sporazuma.
Dalje, podsetiću i da je Srpska lista pozvala na bojkot popisa. Jedan broj ljudi se odazvao, ali zanimljivo je da kod mnogih koji su hteli da se popišu popisivači nisu ni došli.
Kad već pomenuh Srpsku listu da kažem da su i oni dan, dva po objavljivanju kandidata Albanskog saveza izašli sa svojim kandidatom za predsednika opštine Gračanica na predstojećim lokalnim izborima i to je dosadašnji predsednik Privremenog organa Prištine Novak Živić. Nama koji ovde živimo, a znamo o kome se radi, više je nego jasno da se u zvaničnoj politici Beograda prema nama ništa, ali ništa, neće promeniti nabolje.
Kakva je briga zvaničnog Beograda prema nama već više od decenije posmatramo kroz ljude koji se nama bave, i malo je reći da smo totalno razočarani. U ničemu što sam gore pomenula vlast u Beogradu ne vidi svoju šansu da nešto barem pokuša da promeni. Da konačno osetimo da im je stalo, da barem malo dostojanstva u politici prema Kosovu i Metohiji pokažu – ništa, da se slučajno „briselskoj eliti“ ne zamere.
Vreme žetve
Zato imamo to što imamo. Došlo je vreme žetve onoga što smo sejali od 2013. godine, i sve ide naruku Albancima – nama ni mrvice. Ako se na ovim izborima izvučemo i sačuvamo opštinu Gračanica, već za sledeće izbore, a ako se nastavi sa ovakvom kadrovskom i svakom drugom politikom, opština Gračanica će preći u ruke Albanaca – odnosno, izgubićemo centralni deo Kosova i Metohije. Nažalost, dovedeni smo u situaciju da nam opstanak i od toga zavisi, jer svedoci smo šta se radi na severu Kosova otkada im je predat.
Ono što nas posebno brine jeste činjenica da Albanci i dalje pronalaze zajednički jezik kada su u pitanju Srbi. Naš nestanak sa ovih prostora i dalje je njihov cilj broj jedan, i kidišu ujedinjeni tamo gde vide i najmanju šansu. Polako će svaka srpska opština doći na red, jer srpski narod je ostavljen na cedilu. Mogu se izazvati i sukobi, samo ako dobiju zeleno svetlo, i eto nama novog otvorenog pogroma – čisto da ubrzaju stvari.
Prikriveni pogrom traje uveliko i sprovode ga institucije pred očima celog sveta, onako podmuklo, ali se o tome ćuti. Šta može i da se kaže kada nas je naša država Srbija predala tim i takvim institucijama. Pogledajte kakve nam je „blagodeti“ donela integracija sudstva u „kosovski pravosudni sistem“. Svedočimo tome svakog dana, sa svakim novim hapšenjem. Srpske sudije statiraju i tom i takvom pravosuđu daju legitimitet, to je bila i osnovna zamisao – ništa drugo.
Šta treba uraditi da se situacija promeni? Odgovoriću pitanjem: Ima li smisla bilo šta nabrajati dok je Briselski sporazum na snazi, a put Srbije i dalje slepo vezan za Evropsku uniju?
Ništa neće krenuti nabolje dok ne stanemo ispred ogledala i pogledamo sebi u lice, stavimo obe ruke na glavu i upitamo se šta to radimo, ali iskreno. Mi, sami sebe – ne neko drugi. U ovakvoj situaciji, na svetskom nivou, čini se nikada nije bilo jasnije kojoj se strani treba prikloniti, i ko štiti naše nacionalne interese, ali, ponoviću, prvo sami sebe treba da udarimo po glavi ne bi li se pameti dozvali – vlast (nevezano u čijim je rukama), oni koji planiraju da vlast eventualno postanu, i sam narod srpski. Od nas sve zavisi.
Autor: Janja Gaćeša, dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice i autor knjige „Pisma s Kosova 2011-2023: Zašto si nas ostavio Beograde?“
Glas javnosti/Novi standard
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
