IZ UGLA JEDNE TINEJDŽERKE: Imate li srca da nas PROGLASITE ZA PROMAŠAJ?

Dok slušamo kako je naš drug bolji učenik, uspešniji u sportu, vredniji, sposobniji, kulturniji, odgovorniji, svestraniji… počinje da nas boli duša

U prethodnom tekstu je čini mi se, najviše reakcija izazvao deo gde spominjem valjanje dece po podu. Iz komentara čitalaca sam naučila da su to „tantrumi kod todlera“ i da je to faza u odrastanju. Ja, moj stariji i moj mlađi brat smo nekako tu fazu preskočili. Preskočili smo i onu fazu bacanja stvari, fazu šutiranja i sve ostale faze negodovanja. Dok smo bili veoma mali, sa roditeljima smo bili u velikom novootvorenom tržnom centru. U tom sjaju i gužvi nama je najveću pažnju izazivalo dete koje je ležalo na podu i glasno plakalo. Roditelji su pokušavali da ga odlepe od poda ali to je izazivalo još jače otimanje i još glasniji plač. Stajali smo opčinjeni prizorom i iščekivali da vidimo kako će se duel razrešiti. U pozadini smo čuli glas naše mame. Obraćala se tati. Izgovorila je rečenicu koju smo dobro čuli i još bolje zapamtili: „Jaoooo, strašno. Kada bi meni dete to priredilo, prebila bih ga na sred tržnog centra.“ I to je bio kraj cele priče. Nije nam palo na pamet da iskušavamo govori li istinu. U par navrata koristila je istu taktiku. Obraćala se našem ocu a ne nama. Rečenice su bile jasne, njen ton je odavao šokiranost i ozbiljnost. Sada znamo da bi  mama bila sjajna glumica. Tek pre nekoliko godina smo slučajno saznali da bi pre svoje predstave namignula tati. To je bio znak da on treba da se uključi u istom tonu. Taktika je upalila. Bilo pa prošlo, naseli smo a sada nam je smešno.

To bi bilo to što se tiče koristi od upoređivanja. Sada prelazim na situaciju kada se roditelji vrate iz škole sa roditeljskog, sa nekog rođendana ili roditeljskog druženja. Retko koji roditelj propusti priliku da prokomentariše. Da li treba da nabrajam komentare? Ne, zato što su uvek isti. Ne, zato što odlično znate šta izgovarate. Ne, zato što ne postoji roditelj kojem bar jednom nije „izletelo“ poređenje svog sa tuđim detetom. Uglavnom ne u korist svog deteta.

I dok slušamo kako je naš drug bolji učenik, uspešniji u sportu, vredniji, sposobniji, kulturniji, odgovorniji, svestraniji… počinje da nas boli duša. Gledamo u ljude, naše roditelje, kojima smo do skoro bili sve na svetu. I najbolji, i najlepši. Više nismo. Gledamo u roditelje koji su puni sreće čekali da se rodimo. Koji su na sva zvona objavljivali kada smo izgovorili prvu reč. Za prvu napamet naučenu pesmicu snimali su video i delili radost sa širom i daljom rodbinom. Slikali su cvetiće i petice, postavljali na društvene mreže, primali čestitke. A sada… oni su razočarani. Ruše im se želje, planovi i ambicije. Neko tamo, bezvezan, dobio je mnogo bolje dete. I oni žele baš takvo. Iako su nam do skoro govorili da smo „njihove pametnice“ i „šampioni“ evo nekako ispade da nismo.

Svaki sledeći put, sve manje slušamo. Roditeljima gledamo lica  kako bi pročitali dokle je stiglo njihovo razočarenje. Što je ono veće mi postajemo sve veće ništa. A ništa ne mora više ništa. Ne mora da bude uspešno, dobro ili odgovorno. Čak i ako pokušava, unapred zna da neće biti dovoljno dobro. Zašto bi se onda i trudilo? A kada sretnemo to divno dete koje naši roditelji obožavaju sklonićemo se. Iako nam se nekada i dopadalo, sigurno više neće.  Uvek će nas podsećati koliko smo neuspešni.

E, sada počinje najteži deo teksta. Kada pomislite za drugo dete koliko je divno, pomislite i na njegove roditelje. Možda je trebalo da onaj dan, kada je trebala pomoć iz matematike, otkažete frizera ili preskočite fudbalsku utakmicu. Možda je trebalo da prelistate svesku iz biologije pa sa detetom porazgovarate o nekim čudima prirode. Možda ste trebali da sa detetom budete budni celu noć kada je prvi put patilo zbog ljubavi. Da li ste od svih onih dana kada niste otišli na posao bar jedan dan posvetili uživanju sa detetom? Gde ste bili kada niste stigli na onu dosadnu priredbu? Da li ste kostim za maskenbal smislili površno za dva minuta ili ste se potrudili da bude poseban? Možda ste trebali da držite dete za ruku dugo i toplo u znak podrške. Možda ste trebali da gledate češće u oči svog deteta i u tom pogledu sačuvate onaj osećaj šta vam je najbitnije.

Izvinite što ću nešto ovako da kažem ali ne umem drugačije. Postoji valjda u vašem detetu bar jedna sitnica zbog koje mu se divite. Postoji neka mrvica zbog koje je bolje od nekog drugog deteta. Kada upoređujete budite fer, uporedite i decu i roditelje. Zar mislite da ne možemo i mi vas da upoređujemo. Kako bi se osećali da vam vaše dete kaže kako njegov drug ide na super letovanja, zimovanja, ima dobre patike i telefon, roditelji voze skup auto… Izvinite, da li ste vi nesposobni? I nemojte sada da mi pričate kako su vremena teška. Da jesu, ali svima su ista. I nikako nemojte da vređate, da su oni koji imaju malo više, sigurno lopovi. O da, postoje roditelji koji su to uspeli jer su vredni, sposobni i uporni. Da li se zapitate, koliko se vaše dete postidelo vašeg ponašanja kada ste se raspravljali u prodavnici. Ili onda kada ste iznervirani psovali a čuli su vas njegovi drugovi. Ili kada niste stigli na roditeljski sastanak…

Jedino pravo iskreno i istinsko je da svoje dete nikada ne upoređujete ni sa kim. Ni dobre ni loše osobine. Ako baš ne možete da odolite uporedite ga lično sa sobom. Ali prvo u sebi, i dobro razmislite pre nego što progovorite.

Ako tekst nije bio dovoljno jasan, a to je već postalo pravilo, završiću ga citatom argentinskog autora. On je jedna od onih mudrih osoba koje nekako u jednoj rečenici uspeju da kažu ono što ja ne uspem u celom tekstu.

„ Ne upoređuj me ni sa kim, posebno sa mojim bratom ili sestrom.

Ako učinite da izgledam bolje od ostalih, neko će patiti.

A ako učinite da izgledam gore od ostalih, ja ću patiti.“ 

Piše: Natalija Tomić, 17 godina
Autorka je pisac knjige Sedam smrtnih virusa

Glas javnosti / Detinjarije

SKINI APLIKACIJU