IGOR IVANOVIĆ: Zločin i kazna – slučaj Ribnikar
Autor: Glas javnosti
Kako je jedno u osnovi patrijahalno društvo poput srpskog, koje je vekovima opstajalo na autoritetu pravedne kazne, postalo tako lažno solidarno i izveštačeno humano?
Nakon nezapamćenog zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu kada je trinaestogodišnjak izvršio masakr nad svojim vršnjacima, nastala je duševna patnja u čitavom društvu kakvu nismo do sada poznavali. Što u besu, što zbog bola, što iz očaja, a što od beznađa, krenule su lavine komentara u svim medijima i po društvenim mrežama. Možda je u ovom trenutku mučne tuge još nepristojno da se izvrši dublja analiza, ali neke stvari se moraju saopštiti baš onda kada je rizik od nerazumevanja istih najveći. Podrazumeva se da se ovakva analiza bazira isključivo na verziji događaja kakva nam je predočena od strane zvaničnih organa po kojima je sve očigledno, tako da svesno rušimo pretpostavku nevinosti.
Po ko zna koji put u našoj javnosti, ovakve tragedije se posmatraju samo i jedino iz socijalnog ugla. Ovaj nasleđeni refleks levičarskog svetonazora nastao iz učenja „antropološkog optimizma” podrazumeva da su ljudi (naravno i deca) po prirodi dobri i plemeniti, ali da ih vremenom društvo kvari kroz socijalnu interakciju. Zato se krivica za individualna nedela u najmanju ruku deli između pojedinca-prestupnika i društva, a ne tako retko krivica se u većoj meri pripisuje zajednici. Mračni i neistraženi ponor ljudske prirode skoro nikada nije tema u ovim raspravama: u površnom duhu takvih – često histeričnih tumačenja – učeni i talentovani Raskoljnikov je mogao ubiti Aljonu Ivanovnu recimo zbog nesrećnog detinjstva, možda zbog nepriznatog statusa u društvu, verovatno zbog klasne svesti ili čak zbog socijalne pobune. Ali nikako zbog ludila, nikako zbog mračne strane sopstvene prirode, nikako zbog demona u sebi.
U ovakvoj interpretaciji nemilog događaja nad kojim su rane još otvorene, dominiraju tumačenja koja sa individualnog krivca prelivaju krivicu na kolektivnu zajednicu, bilo da se pominje širi državno-politički nivo, bilo da se govori o užem lokalno-socijalnom miljeu.
U tumačenju „šire” kategorije krivice pod udarom dela javnosti našli su se mahom aktuelna „naprednjačka” vlast, mediji kao što je „Pink“ i njihovi „rijaliti” derivati, kao i TV serije poput „Južnog vetra”. Komentari u kojima je bilo puno histerije natopljene političkim interpretacijama ove nezapamćene nesreće, mogli bi se uz nužna pojednostavljenja svesti na sledeći opis: „vlast pothranjuju nasilje svojom nadmenošću i primitivizmom; naprednjaci šuruju sa najokorelijim kriminalcima koji im pomažu u održavanju na vlasti; neprednjački mediji zaglupljuju narod svojim lažima i ‘rijaliti’ programima u kojima promovišu robijaše i prostitutke; po televizijama se prikazuju domaće serije u kojima su narko-dileri i ubice glavni junaci; i slično. Odavde nužno sledi da je masakr u Ribnikaru posledica takvog stanja, kojim je mladi monstruozni ubica bio inspirisan. Na ovome mestu se nećemo baviti opravdanošću ovih argumenata (od kojih su mnogi nesumnjivo na mestu), već samo njihovim direktnim uticajem na ovo zlodelo.
Pravo iz Holivuda
Možda bi prvi po redu od navedenih argumenata imao težinu da se osnovna škola „Vladislav Ribnikar” nalazi u delu Beograda gde vlada obrazac naprednjačke krimi-porno elite. Ali ova škola je smeštena u srcu Vračara, najtvrđem anti-naprednjačkom bastionu, koji tradicionalno podržava „žute” političke partije i ideologije.
Po vračarskim „fensi” kafićima caruje prezir prema naprednjačkoj i narodnjačkoj kulturi, a škola „Ribnikar” važi za prestižnu osnovnu školu u kojoj su se mnogi roditelji utrkuju u prikazivačkoj kulturi. Sama škola i kraj u kome se nalazi, spadaju u najpozapadnjačenije parče srpskog kulturnog prostora, utvrđeno naglašenim urbano-žutim bedemom, u kome je Sveti Valentin odavno istisnuo Svetog Trifuna.
Kad je pre samo nekoliko godina ćerka moga dobrog prijatelja – poslanika DSS – pohađala predmetnu školu, bila je učesnik školske priredbe na kraju sedmog razreda, u istom uzrastu u kome je sada hladnokrvni zločinac Kosta Kecmanović. Roditelji su, kako nalikuje, prisustvovali priredbi i posle skoro svake replike aplaudirali deci-glumcima. Samo je posle replika ćerke poslanika DSS-a vladala mučna tišina koju proizvode nepokrenuti dlanovi i oboreni pogledi. Deca – njene drugarice i drugovi – nisu je bojkotovali, ali roditelji tih istih drugarica i drugara nisu se libili da bojkotuju ovo dete. Samo zato što je ona ćerka poslanika DSS-a, stranke sa kojom se „žuta” politika, bez obzira na kulturološke sličnosti, tada oštro sukobljavala, i bez obzira što je predmetni poslanik kao strastveni pristalica britanske „pank kulture” jedna od najurbanijih ličnosti koje sam imao prilike da upoznam.
Zato je uticaj naprednjačke vlasti na vračarsku decu minoran, jer njihovi roditelji prema njoj imaju otvoren prezir ili ciničan podsmeh, a njene glasače nazivaju „krezubom Srbijim”. Iz tog razloga „Pink-kultura” nije mogla biti delotvorna na volju maloletnog zlikovca. U novogovoru vračarskih klinaca ima više engleskih nego srpskih reči. Po prozorima njihovih domova sijaju sveće iz probušenih tikvi za „Helouvin”, dok televizori emituju samo „N1”, čak i dok im vlasnici spavaju. U preciznom hladnokrvnom zlodelu ovog maloletnog monstruma nema elemenata pinkovske kulture, nema ni na njegovim društvenim profilima; on nije umišljeni anti-heroj koji dolazi iz ružičastog „rijaliti” programa. On stiže iz centra svetske filmske industrije, pravo iz Holivuda, preskačući, poput zlokobne senke-ubice, prepreke u video-igrici. Na njegovom profilu nalazi se najdirektnija simbolika američkog horor-serijala „The purge: election year” prevedenog kao „Pročišćenje”, u tajnim skicama na kojima je planirao zločin napisane su engleske reči kojima se označavaju spratovi škole ili selekcija primarnih ciljeva. On je očigledno vesternizovani (pozapadnjačeni) ubica. Ali ako bi neko zbog toga optužio kompletnu američku pop-kulturu izjednačio bi se sa histeričnim primitivizmom zapadnog političkog vođstva koje je zbog rata u Ukrajini rešilo da poništi veliku rusku kulturu.
Ni veoma gledani serijal „Južni vetar” nije mogao biti primarni okidač u glavi ovog golobradog serijskog ubice zato što se serijal odnosi na kulturu predgrađa, na socijalnu marginu, na brutalni kriminal koji i pored ogoljenog nemorala ima svoju unutrašnju logiku opstanka i pohlepe. U slučaju Koste Kecmanovića koji dolazi iz porodice sa vrha društvene lestvice nema nikakve životne logike, sve prozilazi iz umišljaja jednog satanskog mozga. Zato je prilično neumesno da se neki aktuelni moralisti zgražavaju nad serijalom „Južni vetar”, ili čak da ovo komercijalno uspešno umetničko-produkcijsko delo krive za bilo koju posledicu u društvu. Ispada da im, dok sede u vračarskim kafićima, ne smeta stvarni rat dva crnogorska narko-klana u kome su kolateralne mete svi slučajni posetioci – pa i oni – ali im smeta serija koja sve ovo verodostojno opisuje. Možda razlog leži u neslavnoj činjenici da su mnogi na Vračaru dugo i neprekidno bili izborni navijači pravog šefa ova dva zaraćena kotorska klana: Mila Đukanovića.
„Svi smo krivi”
Nije lako objasniti kako je jedno u osnovi patrijahalno društvo poput srpskog, koje je vekovima opstajalo na autoritetu pravedne kazne i strahu od kaljanja obraza, postalo tako lažno solidarno i izveštačeno humano. Ili je možda reč samo o jednom njegovom delu, onom koje se samoproglašava „urbanim” i od kog nam stiže i najviše bolećivosti prema sudbini maloletnog monstruma sa Vračara, sabranih u komentarima poput ovog: „nije on jedini krivac, svi smo krivi” i slično. Utrkuju se da ga prikažu od strane drugara kao odbačenog, ignorisanog, diskriminisanog, omalovaženog, potcenjenog, ili kao žrtvu vršnjačkog podsmeha i zlostavljanja. Ništa od toga. A ako ima ovih elemenata, ima ih u podnošljivoj meri. Ima ih verovatno onoliko koliko ih ima u biografiji skoro svakog deteta tih generacija. Ima ih onoliko koliko ih je bilo u mojoj generaciji stasaloj na surovoj ulici Žarkova, iz koje nikada niko nije zbog toga pobio vršnjake.
Gomila tvrdnji sabrana u slogan „svi smo mi krivi” je uvredljiva za celu zajednicu, ali i podsticajna za nove, grozne zločine. Ako smo svi krivi, ispada da su kriva i pobijena deca od kojih neka nisu prozborila ni nekoliko rečenica tokom školovanja sa ubicom; ispada da su krivi i njihovi roditelji kojima je život u trenutku izgubio smisao; ispada da je kriva majka ubijene Eme Kobiljski koja u trenucima najvećeg bola ravno-apostolski objavljuje „koliko smo nemi od bola za našom stradalom decom, toliko smo srećni zbog svih koji su uspeli da se spasu”; ispada da su kriva deca sa Kostinog spiska koja nisu pobijena, a od kojih većina i nije znala za njega; na kraju ispada da su krivi i oni koji nikada nisu imali nikakve veze sa ubicom, njegovom porodicom, Ribnikarom…
Ako smo svi krivi, odnosno ako se u nekom delu krivica rasporedi na sve nas, logično se postavlja pitanje koliko je onda kriv Kosta Kecmanović? Možda čak i da li je uopšte kriv? Daljim razvodnjavanjem krivice podmuklo se u javnosti plasiraju teme o njegovoj budućoj sudbini, o zakonskim ograničenjima da zbog starosti ne može biti kažnjen, o pravima koja on ima u ovakvoj konstelaciji, čak i o njegovoj socijalizaciji po izlasku na slobodu?! Odmah se oglašavaju i „đavolji advokati” da potvrde nužno dejstvo zakona, oni isti za koje ceo Beograd zna da imaju masnu tarifu za vađenje narko-dilera iz zatvora. Više nego uvredljivo za ogromnu većinu građana ove države.
Mali monstrum
Na ovom mestu bilo bi dobro pozvati u pomoć popularnu kulturu, konkretno film, jer ova umetnost najlakše premošćava jaz između Kostine generacije i generacije njegovih roditelja. Zašto je kultni serijal „Prljavi Hari”, u kome je ključni pečat ostavio autorski tandem Zigel-Milijus, postigao planetarni uspeh i zašto je i dalje toliko aktuelan? Zato što govori o društvu koje postaje toliko dekadentno zbog erozije tradicionalnih moralnih normi da prava dželata postaju važnija od prava žrtve! Zato što jedan odvažni pojedinac inspektor Hari Kalahan (Klint Istvud) odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke kada shvata da u San Francisku, kao svetskoj prestonici nemorala i bluda, pravda i pravo više nisu sinonimi. Zato što pogađa u pravdoljubivo srce veliki broj ljudi koji, ma gde živeli, istu nepravdu gledaju pred očima. Da li mi kao društvo polako tonemo u glib San Franciska?! Zašto se sažaljevamo nad sudbinom monstuoznog ubice?! Zašto se trudimo da preuzmemo kolektivnu krivicu za očiglednu đavolju rabotu jednog jedinog dečaka?! Kako je uopšte moguće razmišljati o njegovoj daljoj sudbini van pronalaženja bilo kog načina da ostatak života provede iza rešetaka?! Kako smo kao narod i kao društvo dovedeni u situaciju da izbegavamo da stvari nazovemo pravim imenom kada u bogatom srpskom jeziku postoje za to precizne reči?
Zato moramo da se podsetimo na osnovne činjenice pre nego što se na bilo koji način oglasimo u javnosti. Kosta Kecmanović je postao najsuroviji mladi ubica u poznatoj istoriji, odnosno nikada pre njega ni jedna osoba nije u tom ili mlađem uzrastu izvršila toliki broj ubistava. Žrtve Koste Kecmanovića su goloruka i golobrada deca (izuzev portira) koja ga nisu ni malteretirala ni ponižavala. Kosta Kecmanović nije bukvalno nikoga poštedeo, nije ubio samo onog koga nije mogao da ubije. Kosta Kecmanović je u odnosu na okolnosti usmrtio toliko žrtava koliko bi istim oružjem uspeo samo pripadnik specijalnih jedinica. Kosta Kecmanović je zatro i zavio u crno najmanje devet porodica, a još dvoje dece je ili na samrti ili će ako prežive biti teški invalidi zbog njegovog krvavog hira.
Kosta Kecmanović nije bio pod uticajem sekti, opijata ili alkohola. Kosta Kecmanović je hladne glave, planski i svesno počinio pokolj. Kosta Kecmanović je do detalja isplanirao ovaj masakr, znajući da ne podleže krivičnom zakonu zbog uzrasta. Kosta Kecmanović je hladnokrvno pozvao policiju, položio ruke na potiljak i spustio oružje, da bi tako zaštitio sebe od upucavanja od strane policije, da bi potom sračunato sebe zaštitio od torture izjavom da je psihopoata. Kosta Kecmanović je pokazao mnogo više brige zbog svog stanja posle masakra, kada se zabrinuo zbog otežanog disanja i napada panike, nego zbog bilo čije patnje osoba povezanih sa ovim zločinom. Kosta Kecmanović je u razgovoru sa policijom posle privođenja izjavio da se ne kaje, i da mu je žao što nije uspeo da realizuje ceo spisak. Ovo su činjenice koje su poznate javnosti.
U svakom iole zdravom društvu sa miminalnim osećanjem za pravdu i moral, u društvu koje je sačuvalo bar zrno zdravog razuma, Kosta Kecmanović bi bio označen kao mali monstrum. Ispred njegovog imena u javnosti bi stajala bar imenica zlikovac, na višem nivou stvari on bi bio otelotvorenje Satane. Na nekom stručnom nivou u najmanju ruku težak psihopata, kome nikada za života ne treba dozvoliti ponovnu interakciju sa drugim ljudima. Ako postoji u zakonodavstvu smrtna kaza, društvo bi tražilo da nad njim bude izvršena; ako je ukinuta, onda bi tražilo da se zbog njega vrati. U takvom društvu ne bi postojala drugačija mogućnost njegove dalje sudbine od doživotnog utamnjenja ili pogubljenja. Ali takvo društvo ne bi imalo lažni humanizam i trulo sažaljenje, takvo društvo ne bi nikoga optuživalo sem počinioca i eventualnih saučesnika. Takvo društvo se ne bi bavilo spasavanjem duše zločinca već preventivom od novih pokolja. Takvo društvo ne bi imalo drugih kvalifikacija za Kostu Kecmanovića osim ovih: monstruozni ubica, patološki zlikovac.
Puštanje zloduha iz boce
Moramo da prihvatimo činjenicu da postoje proračunate, hladne i nemilosrdne ubice čija se zlodela rađaju u poremećenoj percepciji demonskog mozga. Zato nema ničije presudne krivice u društvu za njihove zločine, niti u porodici, niti u okruženju, niti u široj zajednici. Bolesni mozak će uvek pronaći krivca van sebe samog, čak i u harmoničnim društvenim uslovima. Sa druge strane znamo da nema idealnih ljudskih zajednica, da se ljudi takmiče međusobno, da će uvek biti među njima podmetanja, nepoštovanja ili dominacije. Sa ovim činjenicama, kao i sa apriornim teškim kompleksom kolektivne krivice, ispalo bi da svaki zločin ima svoje opravdanje i brzo potonje pomilovanje. Da bi društvo bilo zdravo, da bi opstajalo i da bi se branilo, da bi izbeglo zamke postmoderne dekadencije u kome nema pravila i u kome je sve dozvoljeno, neohodno je da kreatori društvenih tokova budu ljudi od knjige a ne ljudi od interneta.
Na nekom višem, duhovnom i kosmičkom nivou, rušenje golim okom nevidljivih ravnoteža, iščašuje društvo iz zgloba. Verovatno da je zbog čitavog niza složenih i nesrećnih okolnosti ravnoteža našeg društva, zbog koje jedan njegov uticajni deo teško izjednačuje zločin i kaznu, poremećena u istorijskom vrtlogu. Reakcija naše javnosti „da su sva pobijena deca u Ribnikaru naša deca” (ne da je sva krivica u Ribnikaru i naša krvivica!) bazirana je na humanizmu i solidarnosti. Bogu hvala da je tako i nadajmo se da će u svim budućim nedaćama biti tako.
Ali na nekim drugim primerima, ranodušnošću ili nemarnošću prema teškim zločinima – da paradoks bude veći zločinima prema nama – poremećena je društvena ravnoteža.
Koliko nas ima saznanje o 7. februaru 1942. godine kada je u Banjalučkim predgrađima Motike, Šargovac i Drakulići za nepunih 10 sati ubijeno 2.315 Srba isključivo hladnim oružjem, od kojih 551 dete mlađe od 15 godina? Koliko nas zna da je pokolj dece počeo u Narodnoj pučkoj školi u Šargovcu kada je lokalni fratar Miroslav Filipović tražio od učiteljice (Hrvatice) Dobrile Martinović da izvede pred katedru jedno srpsko dete, a ova je, ne znajući o čemu se radi, izabrala Radojku Glamočanin, ćerku uglednog domaćina Đure Glamočanina koji je tada bio u zarobljeništvu u Nemačkoj? Koliko nas zna da je onda fra Filipović pred svom decom uzeo nož i nežno prihvatio Radojku, podigao je na katedru i počeo natenane da je kolje pred celim razredom, dok su ostala deca vrištala, padala u nesvest i skakala (po posleratnom svedočenju učiteljice Dobrile Martinović)?
Koliko nas zna da komunističke vlasti pobijenim Srbima nisu htele da podignu ni spomenik sve do 1965. godine, a onda su na njemu umanjile broj žrtava na 1.400, bez natpisa nacionalnosti žrtava i dželata? Koliko nas zna da se Đuro Glamočanin, koji je u tom pokolju izgubio suprugu i njihovih jedanaestoro dece, oca i majku, dva brata sa kompletnim porodicama i porodicu trećeg brata, pobunio zbog takvog spomenika i tražio da se na spomen-kosturnicu postave pravoslavna obeležja i da se kaže ko su izvršioci, kao i da je zbog toga uhapšen od strane komunističkih vlasti?
Na samom kraju, nad svima nama nakon ovog zločina lebdi neka hladna, nepoznata jeza. Kao da su svuda otisnuti mračni satanski simboli, koje tek naknadno prepoznajemo. I samo prezime Ribnikar pročitali smo ili izgovorili ovih nesrećnih dana više puta nego tokom čitavog života, a da nismo možda ni svesni o kome je reč. A reč je o uglednoj intelektualnoj porodici hrvatsko-srpskog porekla čiji članovi su ginuli kao oficiri u Velikom ratu na srpskoj strani, a u čijoj je porodičnoj vili 4. jula 1941. godine održan sastanak na kome su članovi Politbiroa CK KPJ donali odluku o podizanju ustanka. Kada je samo tri dana nakon toga njihov partijski drug ubio u Beloj Crkvi dva nedužna Srbina na dužnosti, kao da je pušten zloduh iz boce…
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“.
SKINI APLIKACIJU
.jpg)
.png)
