GROBNICE SRPSKE ISTORIJE SU NACIONALNE TV SERIJE

Ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost" Džordž Orvel

.Tragom knjige Ane Filipović Nacionalna frekvencija.

O delu

Ana Filipović postavila je pred sebe zadatak da iz ugla istoričara analizira nekoliko televizijskih serija u produkciji državnog javnog servisa - Radiotelevizije Srbije, sa tematikom novije srpske istorije. Radi se o serijama Ravna Gora, Čizmaši, Senke nad Balkanom, Koreni, Kralj Petar Prvi, Nečista krv, Vera. Uz analize serija, priključene su kraće kritike romana Čizmaši Dragoslava Mihailovića, Koreni Dobrice Ćosića, Čarape Kralja Petra Milovana Vitezovića, Nečista krv Bore Stankovića. Kritike su sabrane u knjigu pod zajedničkim naslovom Nacionalna frekvencija.

Prvi moj utisak je frustracija autorke. Na svakoj stranici vidljiva je ta njena unutrašnja borba da sačuva akademsku objektivnost u sukobu sa šokantnom količinom i perfidnošću falsifikata upletenim u dramsko gradivo sa kojim se uhvatila u koštac. Strpljivo i uporno, oslanjajući se na kredibilne izvore (preko 130 referenci), Ana Filipović krči svoj prolaz pozornicom prenapučenom “umetničkim slobodama”, “originalnim autorskim pristupima tematici”, “modernim `čitanjima` istorijskih tokova” . Ti novi tokovi, čitanja i originalni pristupi se u TV krivotvorinama iskazuju kroz spregnute jednosmerne falsifikate, poluistine, pretumbavanja redosleda događaja, deformacije karaktera, izmišljene dijaloge, grdobne beogradizacije narodnih dijalekata, vulgarizacije, nakaradna scenografska rešenja, zakrivljenja konteksta...

Razbijajući na paramparčad svu tu kvazi-istorijsku travestiju, Ana Filipović na dramatičan način razotkriva ideološki bekraund nepromenjen od "oslobođenja"; titoističku doslednu i nepokolebljivu destrukciju srpskog habitusa.

Belodano, titoidna koterija nije ni taknuta "demokratskim promenama". Sad ta koterija nije više revolucionarna avangarda već se samoproglasila da je upravo ona ekskluzivna demokratska, građanska, obavezno antifašistička promena, pa se još bezobraznije komodirala, etablirala, uhljebila, čvrsto sačuvavši dominaciju nad celokupnim kulturnim, dakle i ideološko-propagandnim prostorom.

U doba SFRJ poznavali smo tzv "salonske disidente", patetične saputnike glavnog junaka, kafanske Sančo Panse, čija (objavljivana) dela nisu bila beskompromisno kontra-revolucionarna i anti-titoistička, kako bi se dalo očekivati i kako su reklamirana, već dijetalna dopuna na meniju, kontrolisana intelektualna eskapada u srpskom getou.

Savremeni kulturni, naročito filmadžijski kompradori (zato što su slikopisi najdostupniji i najprijemčiviji širokoj narodnoj masi) pribegavaju posebnoj vrsti mimikrije. Dok je u Titovo doba "srbovanje" i "solunašenje" bilo proskribovano i vrlo rizično po autore, sada svega toga ima na pretek, samo je deformisano do utvare.

Odista, moglo bi se reći da vlada hiperprodukcija filmskih i televizijskih ostvarenja sa istorijskom tematikom. Kao da se državnim vlastima žurilo da poprave štetu nakon višedecenijske komunističke stigme nad srpskom istorijom, osobito novijom. Međutim, svaka nova televizijska serija i/ili film, pojačavali su ogorčenje spoznajom da zapravo komunističko ruženje srpskog naroda na volšeban način dobija na novom zamahu. Ako se u račun uzmu i ostvarenja koja se bave “savremenim životom”, u konačnom skoru dobijamo isti onaj arhitip Srbina koji je valjda od vajkada podrazumevano poluidiot, hulja i zlikovac, bezbožni pravoslavac masne brade, uz ponekog pogubljenog lunatika, kako je modeliran u periklovo doba raspojasanih kapejotskih kulturtregera.

Ne postoji još jedna država u svetu, neka je i najzabitija prezrena kolonija, da svu svoju umetničku potenciju upregne da kulturu pretvori u nacionalnu kasapnicu. Ne postoji sličan primer u svetu da se država organizovano (osim kriminalom) tako studiozno, sistematski i dugoročno bavi destrukcijom istorije sopstvenog naroda, difamacijom najboljeg što je (usudom njen) narod iznedrio.

Toj sotonizaciji Srba se snažno usprotivila Ana Filipović. Pri tome, ona svoj izvorni, jasno patriotski stav ne krije. Zato do Nacionalne frekvencije nećete lako doći. Ta knjiga pripada literaturi koja je tabu tema u strogo kontrolisanom "javnom prostoru".

Draža mi je istina - odgovara Ana Filipović.

O recenzijama

Ako sagledamo širi kontekst, te prelistamo recenzije ostvarenja sa istorijskom tematikom, videćemo da postoje tri međusobno suprotstavljena pristupa:

*
Prevladavajuće su slavopojke i odbrana iz režimskih ("prvosrpskih") medija, likovanje zbog "velikog interesovanja" i "rekordne gledanosti", do "ovacija za film". Ako se pominju kritike, one su redovno "podeljene, dok gledaoci hvale novu seriju i glumce".

*
Drugosrbijanska falanga štancuje zapaljive kritike koje se ne razlikuju od onih iz Hrvatske (ili ovo, ovo) i BiH, uz notornog rojnika Dragana Bursaća.

Dakako, drugosrbijanci ne gledaju istim očima tematiku "Ravne Gore" ili "Kralja Petra", ma kako grdno bile prezentovane, i "Senke nad Balkanom" i "Vera", jer sve što je pozitivno je zlo, što je negativno je dobro, ali mora to bolje.

Istoričarka Dubravka Stojanović na sve strane grmi protiv "revizije istorije" (npr. ovde) Drugog svetskoga rata, ali pravi urnebesni salto-mortale kada se pojave ozbiljni pokušaji revizije prvog svetskog rata:

...postavlja se ključno pitanje: kako jednom društvu koje je pokazalo apsolutnu tupost, koje nije imalo empatiju ni prema čemu, koje ne zna da se sad otkriva najstrašnija masovna grobnica – kako sad baš jedna knjiga, i to ozbiljna istoriografska knjiga – nije to tv serija nego knjiga, ozbiljna, sa fusnotama /NAP: o knjizi Kristofer Klark "Mesečari", u kojoj je Veliki rat nazvao "Trećim balkanskim ratom", jer su se iza njega "skrivali Srbi"/– kako to da jedna knjiga izazove ovakvu lavinu histerije? Mislim da je to neverovatan simptom kojim mi sada treba da se bavimo.

U identičnom tonu nastupaju i mnoga druga leftard puvala, da pomenemo Svetlanu Slapšak, Pavla Simjanovića, Nevenu Daković, Marka Matića (pomoćnik glodura † e-novina i opskurnog regionalnog magazina XXZ Pere Lukovića), Milana Uroševića, autovanog neokomunistu sa Novog Plamena (ovo = ovo)... U ovom društvu obrelo se čak i jedno udruženje jevrejskih iseljenika (?!)
Odnegovani su to gelipteri.

*
Njihov duhovni predvodnik  i definicija je Veljko Bulajić. Titov lučonoša Veljko je iz rata izašao sa sedamnaest godina, u činu poručnika NOV i POJ. Međutim, umesto otvorenog puta napredovanja u vojničkoj kasti, on se opredelio za film. Pa i tu mu je bio privilegijom otvoren put jer rekosmo da beše partizanski poručnik, uz to Crnogorac naklonjen Hrvatima. Po definiciji Crveni Hrvat. Kako stoje stvari u njegovoj glavi saznali smo mnogo kasnije, kada je otvarao dušu kao uredni građanin Zagreba i nove NDH. Bulajić uprkos svake životne očiglednosti do kraja istrajava na gromkom horskom pevanju o slobodi iz svog lagodnog položaja pripadnika dvorske svite i "Titovog najboljeg druga" . Njegovi filmovi ostaju stožerni sistemski filmovi, uporno tematizirajući “borbu za slobodu” iz kvazi-povesne pozicije, overene naknadnom i skaradnom pobedničkom perspektivom – podžanr koji je Bulajić sam i definisao, odredivši ga, za niz svojih oponašatelja u tzv. crvenom valu.
Veljko Bulajić je partizanski oficir koji, po sopstvenom priznanju, petnaest godina posle rata ništa nije znao o stradanju Srba na Kozari.

Partizanski oficir koji je diskretno podržavao "hrvatsko proljeće".

Režiser koji je izmislio prizor borbe protiv četnika koji minobacačima gađaju partizane skrivene iza stećaka. Pa veli, u naponu da se odvoji od svojih partizanskih cokula i dosegne filosofsku razinu (Ne sutor ultra crepidam) : "Čini se kao da taj prizor najbolje otjelovljuje tadašnju jugoslavensku ideologiju, kao da su bogumili prethodnica titoizma, nesvrstanosti…"

Humanista koji je stvarnu sudbinu napuštenih ranjenih partizana preskočio kao plitak potok. Jer Tito je nedodirljivo božanstvo. Ništa ne sme da naruši njegov mitski heroizam.

Konačno, partizanski oficir ne može da prežali što nije snimio film o četničkoj opsadi Sarajeva! Poznati režiser kaže da je pre petnaestak godina propuštena velika šansa da se kroz film, koji bi bio na nivou "Bitke na Neretvi", ispriča istina o "agresiji JNA na Bosnu".

Drugi neostvareni projekat proslavljenog sineaste je Vukovar koji  je, "poput bitke kod Lenjingrada /Nap. Vukovar=Lenjingrad? Da vam nije mnogo? Čini se da je adekvatnije poređenje sa bitkom za Odžak/ , u samom vrhu ljestvice velikih tragičnih tema".
Tačno na neo-zagrebačkoj poziciji Veljka Bulajića nalaze se beogradski kultur-cokulaši.
*
Treća grupa kritičara, koje ne vezuje ista ideologija i ne pripadaju istom staležu, ali bez obzira na različite motive dižu glas protiv organizovanog državnog falsifikovanja istorije (npr. ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde...). Ova vrsta kritike nema istu prolaznost u javnom mnjenju, vezano za poziciju autora u prilično krutom kastinskom ustroju srpskog društva, te sa ideološkom pozicijom autora. Pogotovo se ne može očekivati ravnopravna prohodnost u najrelevantnijim medijima koji operišu u Srbiji, s obzirom na apsolutnu predominaciju srbofobnog medijskog i političkog sinkretizma.

Konačno, ma koliko čvrstu argumentaciju iznosili, ova grupa autora nema nikakvog uticaja na državnu politiku filmske produkcije.

Kralj Petar, uljez

Serija/film Lazara Ristovskog Kralj Petar Prvi je svinjarija.

Da pravi svinjariju a ne seriju Ristovski je pokazao čim je počeo.

Već u špici, kralj Petar u kočiji ulazi, polutajno, kroz neke polumračne ulice u Beograd, tj. dolazi u Srbiju, dok prodavac novina za kočijom viče: „Petar Karađorđević, kralj, u nedostatku boljeg!“ Istina je sledeća: kralj je u Srbiju došao vozom u posebno zakupljenom vagonu, u pratnji Petra Velimirovića, predsednika Narodne skupštine. U Rumi se presvukao u svečanu uniformu srpskog generala. Kad je voz prešao polovinu Save, ušao na srpsku teritoriju, oglasila se počasna topovska paljba, sačekala ga je postrojena garda i silan narod…

Posle Kralj Petar sam sebi stavlja krunu, itd.


Ko tako predstavlja istoriju ima poganu nameru.

Sve skupa, Lazara Ristovskog bi bilo sramota zbog prljavog posla koji radi, da nije komunjara.

[Napomena: u prikazu ove serije Ana Filipović pravi nenamernu grešku kad malog Momčila Gavrića pominje ka Dobrosava Gavrića].

Sveobuhvatno ruženje naroda

Serije Koreni, Čizmaši, Nečista krv, Vera, pokrivaju različite istorijske i društvene prilike, ali dosledno se drže klevetničko-zatupljujućeg kursa i perverznog stila.



Al Džazira, seireći zbog "moralne panike" izazvane serijom "Nečista krv", prenosi neke kritike ocene Vranjanaca:
...najveća kritika autorima serije, koja u Srbiji beleži milionsku gledanost vikendom, odnosi se na način na koji su prikazane Vranjanke, glavne junakinje Nečiste krvi, pa je poznati lokalni advokat Dragan Nika Nikolić seriju uporedio sa pornografskim filmom.

„Zamislite vi to, Srbija čekala da vidi kako se vranjske devojke, udovice i žene gole frljav u postelje svojih gazdi i adžija i po cel dn misliv na onej rabote!“

Obrnuto, Vera Pešić, "Mata-Hari" sreza sijerinskog, prikazana kao tragična heroina, umesto kao ono što je realno bila - ober-kurva, pa tako i da film bude po prirodi svojoj pornografski.

Dijalekti su posebna priča. Očito, južni naglasak je passé, pa je bolje da glumci govore u modifikovanom dorčolskom slengu, koji je Beograđanima mnogo bliži.

[Nap. Naše mišljenje je da je u ovom delu Ana Filipović ponešto pristrasna. Bora Stanković je prosto rečeno bio loš čovek, bez jačeg patriotskog osećaja. Ostalo je zabeleženo njegovo tragikomično "povlačenje" za srpskom vojskom, tokom kojeg nije izlazio iz statusa `mortus-pijan`, te nije znao ni gde ide ni šta radi. Tako je usput izgubio i rukopis Tašane, pa posle nije umeo da ga rekonstruiše kako valja. Dalje se snalazio kako se snalazio, i nema jačeg razloga da se smatra da bi se u sledećim vremenima, ratnim i poratni, drukčije snalazio.]

*
Koreni i Čizmaši su kapitalna dela naše tobožnje disidenske elite.

Dobrica Ćosić je čak proglašen "ocem nacije", odnosno pokretačem novog srpskog nacionalizma. Ako pratite srbošovinistički diskurs (=mnjenje), možete u vezi oktroisane „titule“ Dobrice Ćosića doći do formulacija „kaže se da je…“, „ponekad ga nazivaju“, „često“, „deo javnosti smatra“, „u određenim političkim krugovima“, „pošto je stekao status oca nacije“, „prigrljen kao otac nacije“… i slične smutnine sa očitom rasističkom nakanom iz Gebelsovog praktikuma spinovanja, ali ništa konkretno. Ko, kad i zašto je Dobricu Ćosića proglasio za „oca nacije“ nećete pronaći. Nikada Dobrica Ćosić od svog naroda nije proglašen za „oca nacije“, već od onih koji mrze Srbe.Oni, koji šekspirovski neizmerno ljube odgovornost za javnu reč i „profesionalno novinarstvo“, bez trunke griže savesti obilato se služe fake kvalifikacijom, pa na osnovu te fundamentalne laži dalje izvlače fake narativ o srpskom genocidu nad svim okolnim plemenima koji su , zapravo, uz pomoć moćnog promotera zločina protiv mira dovršili genocid nad Srbima, započet u WW1 a temeljito izvršen u WW2. Ti profesionalni čuvari poštene žurnalistike zatim obrću ćurak i brane tog istog kurajbera nacije od velikodrenovačke narodne viktimizacije?!

Serija „Koreni“ Dobrice Ćosića, snimana pri svetlosti jedne dogorele sveće, u teskobnom prostoru sličnom zemunici. Smrad ustajalog znoja podlih i jadnih Moravaca ispod gunjeva i poderanih opanaka prosto izbija iz ekrana.

Koreni su pisani u klasičnom komunističkom maniru po kome su siromašni zdravi, potentni i dobri, pa ako i učine neko zlo delo to je zato što ih je muka naterala. Građani ili seljaci-domaćini su nevaljalci, mračne duše, često nesposobni da rađaju decu. Zato su tu sluge sa šestoro dece da „opašu“ i gazdinu ženu. Buržoazija je trula. Naravno, i tu se širokogrudo pravi mesta za ono malo „poštene inteligencije“ kojoj se javio komunizam. Oličenje podlaštva su neumitno popovi. „Odnekud, probije se hrapav glas u prerovskoj smradnoj kafani: ‘Za popa odma’ dve ljute!’ “…
 
U zaključku, Ana Filipović:
 
Roman i tv serija "Koreni" napravljeni su  da bi isekli korene srpske samouprave i parlamentarizma. Bitka protiv ovih intelektualnih žilogriza ubuduće će predstavljati meru da li želimo da srpski narod opstane.

...Ako je ono što je Mihailović napisao u romani Čizmaši večita vrednost srpske kulturne baštine, onda je velika verovatnoća da će upravo ovaj istorijski falsifikat biti svedočenje za neki drugi narod, koji će doći, da shvati zašto je nestao onaj narod koji je nekad živeo na tlu Srbije.

O  ključnim "antipodima": Ravna Gora vs. Senke nad Balkanom


Radoš Bajić i Dragan Bjelogrlić sa svojim ostvarenjima trebali bi predstavljati ključne antipode. Prvi navodno reprezentuje tradicionalnu, patriotsku Srbiju, drugi drugosrbijansku, urbanu, netradicionalnu, avangardnu, Novosrbiju. Ove serije jesu antipodi u nekom smislu: Ravna Gora vizuelno je okrenuta prirodnim lepotama dok su Senke nad Balkanom senke nad mračnim ćumezima Jatagan-male. Ključna suprotnost je u kvalitetu serija - Ravna Gora je zanatski tako stravično sklepana da je negledljiva, Senke nad Balkanom je ozbiljan projekat. Ove serije su međutim u ideološko-propagandnom smislu sestre po ocu. Bajić i Bjelogrlić u istu tikvu duvaju, samo sa različitih strana - prvi sa Morave i Ravne Gore, dugi iz krševitog Beograda.
Radoš Bajić o "Ravnoj Gori", ispovedno:

U profesionalnom smislu to je jedan od najturbolentnijih  perioda mog života – u kojem sam ponovo stavio na kocku egzistenciju porodice, budućnost moje dece, opstanak naše produkcije CONTRAST STUDIOS i sopstveno zdravlje. U periodu od godinu dana tri puta sam bio prinuđen da zbog iscrpljenosti, poremećaja rada štitne žlezde i srčane aritmije – ležim u bolnici. Nakon izbora u maju 2012. godine koji su doneli krucijalne političke promene u Srbiji, sa nedovoljno obezbeđenim budžetom i uz prazna obećanja nove političke elite da će projekat imati potrebnu podršku, 24. jula iste godine na šarganskoj osmici na Tari – počelo je snimanje tv serije „Ravna Gora“. Bila je to avantura i visoko rizična pustolovina u kojoj ću proći kao bos po trnju... - piše Bajić. 

- Skočili su svi. I antifašisti, komunisti, intelektualna elita, ultra desničari i frontmeni sa krajnje levice, domaći i oni u Zagrebu, u Sarajevu, u Briselu, i u evropskom parlamentu u Salzburu…Svi su hteli moju glavu, optužujući me za istorijografski revizionizam, za afirmaciju „domaćih izdajnika“, za negiranje tekovina antifasitičke borbe, za povampirenje četništava i za šta sve ne…Čuvari komunizma okupljeni oko SUBNORA – organizovali su ispred Javnog servisa RTS demonstracije protiv mene tražeći da se serija „Ravna Gora“ skine sa repertoara - što je jedinstven slučaj u svetu

- Tri godine kasnije, snimali smo tv seriju „Psi laju vetar nosi“ potpuno slučajno – sreo sam visokog oficira iz bezbednosnih struktura vojske Srbije koji je u civilu stao ispred mene i rekao mi: „Gospodine Bajiću, savest mi nalaže da vam se izvinim. Da vam kažem da sam mimo svoje volje bio imenovan za člana mešovite komisije koju su činili eksperti svih naših tajnih službi, koja je bila formirana po nalogu državnog vrha odmah posle emitovanja prve epizode, sa zadatkom da se po svaku cenu ruši „Ravna Gora“. Jer je bila ozbiljna smetnja Srbiji na evropskom putu, a i Hrvati su se pobunili… Molim vas – primite moje izvinjenje“.

Mnogo toga odvijalo kako je Radoš Bajić prikazao. Van sumnje je i da je Bajić prećutao odgovore na važna pitanja. Šta je on "proučavao" i ko je njega savetovao, kada serijal kipi od nepopravljivih grešaka i propusta, a očito na silu je umetnuta brutalno-verisička scena klanja jednog muslimana, što se u stvarnosti nije dogodilo(!!!), jedina scena koja će biti politički raubovana iz inače pobačene serije?

Ana Filipović navodi razlog ovakvog Bajićevog "umetničkog rešenja":

...nikakvog klanja koje su izvršili četnici u to doba nije bilo...Da je ovo falsifikat i da su njegovi autori zapravo savetnici Bajića na ovom serijalu, doktori istorijskih nauka dr Momčilo Pavlović dr Predrag J. Marković, potvrđuju oni sami u intervjuu listu Blic, sredinom januara 2014 godine, kada kažu da su neki pogromi, poput streljanja i klanja, koji su se desili u kasnijoj fazi rata, morali da se ubace u ovaj deo da bi se pokazala sva dinamika otpora okupatoru. (NAP: sic!) Dakle, oni ne ubacuju stvarne događaje, odnosno borbe Brzog odreda sa Nemcima i ustašama, kojih je bilo sijaset u tim danima, nego klanjem nevinog čoveka, naglašavajući da je taj čovek  bio pripadnik druge konfesije, žele dokazati ono što su pravdali u intervjuu Blicu Bajić im u tome najviše pomaže tako što samu scenu klanja prikazuje zum kamerom, a posebno naglašava lice nevino ubijenog čoveka-muslimana i umno poremećenog ubice-četnika.

Ove scene su najveća laž i brljotina koji su izmišljeni da bi se Draži Mihajloviću i njegovim vojnicima ukinuo ne samo legalitet i legitimitet, nego i svaki kredibilitet njihovog ratovanja.

Istoričar nove generacije Srđan Milošević nas uči da je "Ravna Gora" "paškvila na istoriju" i nedopustiva revizija istorije te s toga "primedbe za faktografsku neverodostojnost jesu relevantne". Dapače...

...U slučaju serije Senke nad Balkanom, situacija sa odnosom prema stvarnoj istoriji (a samo o tom aspektu u ovom tekstu govorim) je (gotovo) sasvim drugačija: epoha je samo kontekst, a stvarne ličnosti i događaji su u najvećoj meri prisutne tek kako bi kod gledalaca stvorili iluziju verodostojnosti, što je inače legitiman i veoma efikasan umetnički postupak.

Svakako, "Ravna Gora" jeste paškvila na istoriju, ali iz suprotnih razloga koje nam nameće Srđan Milošević. O tom istorijsko-paškvilantskom karakteru serije Milosav Samardžić, najbolji poznavalac istorije JVuO,  izdao je obimnu dokumentovanu knjigu. Pitanje je, uz to, kako jedan istoričar ne vidi šest stotina partizanskih filmova i respektabilan broj televizijskih serija, koji su odreda, bez časnog izuzetka, odvratne paškvile na istinu, zdravu pamet, konačno na ljudske patnje i stradanja? Ne vidi da su partizanski filmovi apsolutni falsifikati- istorijski, etički, emotivni i finansijski? Nema međutim niti postoji razumno opravdanje kako prikazivanje Ante Pavelića i vmrovskih terorista kao pozitivaca, u najmanju ruku dopadljivih likova, a "belih Rusa" kao supstance zla, može biti "legitiman i veoma efikasan umetnički postupak"?

Dragan Bjelogrlić je nastavak Veljka Bulajića drugim sredstvima. Dragan Bjelogrlić je proto-sinđel autošovinizma. U svom autošovinizmu Bjelogrlić je izuzetno vešt. On pravi mozaičke falsifikate koji prolaze kod naroda. Taj postupak je isprobao u sportskoj melodrami Montevideo u kojoj istoriografski ništa nije tačno. U Montevideu  Bjelogrlić izmišlja da kralj Aleksandar neda pare za put reprezentaciji u Urugvaj "jer ne igraju Hrvati". Kod Bjelogrlića hrvatska osećajnost a la Bulajić vodi igru, pa od države dobija pare i šakom i kapom.

Senke nad Balkanom su noseći stub državnog/kvislinškog preduzeća promene nacionalne svesti filmsko-televizijskim alatima. Tu su ugrađene sve mitologeme titoističke dogme: Kralj Aleksandar kao vrhunski štetočina, velokosrpska hegemonija, ugnjetene manjine, vojnici-prosjaci, razvratna buržoazija, Kraljevina Jugoslavija grobnica, Jatagan-mala centar srpskih zavera, Hercegovački boljševik kao viša sila i je*ač na visokoj ceni, četnici i belogardejci, razdrljani žandari, Pera-peder (general Živković), Arčibald Rajs "Čujte Srbi", opijum, Tula, neizbežni fetiš Žrnov... Bojati se da nećemo uspeti da nabrojimo sve slične titoističke simboličke oznake vezane za srpstvo i srpsku državnost.

Na sve zamerke od scenarista dobijate odgovore "ali bilo je slučajeva". Slučajeva ne može da ne bude. Znamo da je na zgražavanje javnosti vlasnik novootvorene javne kuće odgovrio "Ljubav je za sirotinju!", znamo da je jedno udruženje četnika u Sarajevu raspušteno zbog nečasnog ponašanja, znamo da je bilo žandara koji su se na Kosovu ponašali kao da su na godišnjem odmoru. Ali, ako se delo koje se bavi određenim istorijskim periodom sastoji od slučajeva i ničeg drugog, manje stvarnih a mnogo više kreiranih na osnovu snage sopstvene imaginacije, pa se isto događa u svim filmovima i svim serijama, onda je svaka slučajnost isključena.
Rekli bismo da se Bjelogrlić zapravo projektuje. Ono što su u svetu kojim se on bavi bili slučajevi, to su u njegovom svetu pravila. Znamo za Milana Trešnjića njegove ličke čizme, kurve za džabe, hiljade ubistava, bacanje dece u bunare, "leva skretanja" i "pasja groblja", znamo za Titovu pedofiliju, znamo na čijoj je strani ratovao, i za njegov hedonizam koji je proglašen za heroizam, znamo da je Vladimir Velebit bio Titov konsiljere, znamo da su sami u poverljivim izveštajima pisali da je "pojedinim drugovima klanje prešlo u strast", za "ekonomske akcije" (= pljačke), "Neumsku aferu", znamo za za neviđeni razvrat "eno ih skojevci na gomili", "klub slobodne ljubavi", znamo za "Seks kongres", znamo za fašiste Dolanca, Kardelja, Krajačića..., i to nisu bili slučajevi i incidenti, to je njihov životni stil pod kojim Srbija umire.

Ne može Dragan Bjelogrlić da stvara sage o tom užasu, jer bi morao pričati priče o svojim najbližima, o svom okruženju, o svima svojima, o sebi. On se brani učitavanjem sopstvene istorije onima kojima je neprijatelj, bio i ostao. Sve u gelipterskom gestu.

...Originalno Longinovo koplje inspektor Tanasijević vadi iz svog lažnog groba. Taj lažni grob treba da nam pokaže da je sve dobro, časno i lepo u srpskom narodu sahranjeno. Zato na krstu iznad njegovog lažnog groba kao godina stoji broj 1918, što je velika greška, jer se bitka na Mačkovom kamenu dogodila 1914. godine u kojoj je on navodno poginuo. Ovom namernom greškom , DB želi da pokaže da je najveća greška srpskog naroda napravljena 1918. godine kada je stvorena nova država. Ili je, što bi bilo još gore, hteo da kaže da je najveći greh što su Srbi uopšte probili Solunski front i pobedili u Prvom svetskom ratu. Međutim, on u toj sceni skida zadnja dva broja 1 i 8, jer će izgleda po DB prava država, po volji Božjoj, nastati kad na tim mestima budu brojevi 4 i 5. Naime, originalno Longinovo koplje Tanasijević daruje prosjaku-vojniku, invalidu bez ruke i veteranu ratova za oslobođenje. Šta je zapravo DB hteo da nam pokaže ovom završnom scenom, zaključkom svog televizijskog ostvarenja? Mnogim kritičarima je, slučajno ili namerno, promakla ova ključna scena celog serijala. Čitavom dramskom konstrukcijom, kao što smo videli, DB pokušava da potvrdi tezu o "fašističkoj tvorevini" Kraljevini SHS i Jugoslaviji, koja je propagirala "vekikosrpska hegemonistička buržoazija" na čelu sa kraljem Aleksandrom.

Tu, na tom lažnom grobu, sa lažnim imenom, lažnim datumom i lažnom insignijom, spojili su se prva i druga Titova Srbija, u svom mrtvačkom Kozaračkom kolu.


Izvor: NINBUSOV PODRUM

SKINI APLIKACIJU