Glas Javnosti

GIJEM BALAG: Maradonin put do svetskog krova: prevarant ili genije?

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Maradoninih pet minuta protiv Engleske 1986. godine zauvek su ušli u istoriju. Do danas se vode rasprave da li je Argentinac varalica ili fudbalski vitez

Dijego Maradona je došao na Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. godine noseći više od svojih kopački. Sa sobom je poneo nade i snove cele nacije, koja se još uvek borila finansijski i emocionalno od rata koji se vodio na Foklandskim ostrvima četiri godine ranije.

Kada su Maradona i njegovi saigrači iz Argentine osvojili turnir, to su učinili kao predstavnici nacije koja je tog leta vratila ponos i osmeh.

Bilo je to Svetsko prvenstvo koje je videlo 25-godišnjeg Maradonu na vrhuncu svoje fizičke snage uprkos sve brojnijim dokazima o zavisnosti koja će, vremenom, uništiti njegovo telo; superzvezdu koja je osvojila Mundijal za svoju zemlju, za Argentince svih uzrasta, koji su ga svakodnevno podsećali ko je, odakle je došao i šta je mogao da bude da nije bilo magije fudbala.

Prekrivanje lampi

Argentina je na turnir došla sa Maradonom kojeg je ceo tim doživljavao kao aduta, jedinu pravu nadu, pa je cela grupa izgrađena naspram njegovih potreba.

Defanzivac Hulio Olartikoečea, koji je sa njim delio sobu u Meksiku, seća se kako je na prstima odlazio u kupatilo dok je Maradona spavao.

„Nadam se da se neće probuditi, možda neće moći da spava i ja ću biti kriv ako sutra bude loše igrao.“

Što se tiče objekata obezbeđenih za timove, Svetsko prvenstvo u Meksiku nije moglo biti skromnije. Oni koji su bili dostupni argentinskoj reprezentaciji bili su sličniji primitivnoj, nerazvijenoj infrastrukturi sa kojom su imali iskustva u svojoj domovini, a ne onome što se moglo očekivati od najvećeg fudbalskog takmičenja na planeti.

Stambeni kvart „Klub Amerika“ u blizini stadiona „Azteka“, imao je jedan telefon za ceo tim i jedan televizor, smešten u trpezariji.

Po dolasku, igrači su morali da prekriju lampe u svojim nedovršenim sobama. Postojale su sobe, na nekih stotinak metara od prostorija za igrače, u kojima su četvorica igrača boravili u uslovima koji su činili da ostatak objekta izgleda dobro.

Svi igrači, uključujući Maradonu, dobijali su od argentinske federacije isti, bedni dodatak – 25 dolara dnevno.

Ali, umesto da razbije tim, to je pomoglo da se igrači zbliže i ojačaju.

„Kada ste pristali da odete u ‘šupu’, zapravo ste govorili da ste voljni da uradite sve – da živite u lošim uslovima, da radite stvari koje vam se ne dopadaju, na terenu i van njega“, rekao je Horhe Valdano, koji postigao četiri gola tokom turnira.

„Mislim da je ta potreba – da se sve deli – pomogla grupi, koja je svakim danom postajala sve homogenija. To je najveće čudo transformacije koje sam doživeo u svojoj sportskoj karijeri.“

Trebalo je da ostanu ujedinjeni i pomažu jedni drugima, posebno kada su morali da igraju utakmice na velikoj nadmorskoj visini i usred dana, uprkos opasnoj vrućini, a sve kako bi se zadovoljili televizijski rasporedi širom sveta.

Svaki protest je naišao na kratak odgovor predsednika Fife Žoaa Avelanža: „Samo nastavite sa tim“.

„Mi smo govorili za dobrobit utakmice. Oni su govorili za dobrobit poslovanja“, prisetio se Valdano, nakon što je vodio proteste sa Maradonom zbog termina početka utakmice.

Sujeverje na novom nivou

Jedinstvo je izgrađeno oko sujeverja i rutina koje su se umnožile nakon prve pobede tima protiv Južne Koreje. Najbanalnije stvari postale su običaji, religijski poštovani tokom celog turnira da se ne bi razbila magija.

Nekoliko dana pre prve utakmice u grupi, pojedini igrači su uhvaćeni kako jedu hamburgere u tržnom centru, zbog čega ih je timski lekar kritikovao.

Pre utakmice je upriličen roštilj, a meso su doneli piloti „Aerolineas Argentinasa“.

Igrači su birali svoja mesta u trošnom autobusu koji ih je vozio do stadiona.

Kada su došli u svlačionicu zazvonio je telefon, javio se defanzivac Hoze Luis Braun, a na drugoj strani nije bilo nikoga.

Vezista Karlos Tapija se obrijao kada je stigao na stadion, dok je Maradona napravio figuru na podu od kopački, dresa i štucni, preko koje niko nije smeo da pređe.

Kamera koju je kupio centralni bek Nestor Klauzen korišćena je da snimi Olartikoečeu kako postavlja pitanja drugim članovima tima kao da je novinar.

Tim je pio mate, napitak nalik čaju koji je veoma popularan u Argentini. (Videćete često Lionela Mesija, pa i Luisa Suareza kako ga nose u termosu i piju).

Trener Karlos Bilardo nazvao je suprugu u Buenos Ajresu tačno u pet sati.

Vezni igrač Rikardo Đusti ostavio je slatkiš na sredini terena.

Argentina je pobedila sa 3:1.

Sledeći meč je bio protiv Italije. Pobunjenici su ponovo jeli hamburgere, piloti doneli meso za roštilj, igrači su zauzeli ista mesta u autobusu, Braun se javio na telefon – nikome, Tapija se obrijao (iako nije morao), Maradona je ponovo stvorio svog nevidljivog čoveka, Olartikoečea je postao reporter, tim je pio mate u isto vreme, Bilardo je telefonirao svojoj ženi tačno u 17:00, a Đusti je otišao na centar terena gde je ispustio slatkiš.

Valdano, čovek koji je više sklon da čita knjige nego da igra sa sudbinom, rekao je o ritualima:

„Veoma poštujem lična sujeverja, ali mi smetaju kolektivna. Na kraju prvenstva smo imali toliko da je bilo kao predstava koja je izvedena hiljadu puta.“

Sukob Maradone i kapitena

Kapiten tima Danijel Pasarela – prvi Argentinac koji je podigao trofej 1978. godine i čovek koji je uživao u cigareti i čaši viskija – imao je turnir za zaborav.

Po dolasku u Meksiko, timu je rečeno da ne pije lokalnu vodu, ali Pasarela je jasno mislio da se kockice leda u njegovom viskiju, kasno uveče, ne računaju, pa je nakon toga dobio ozbiljan napad dijareje. Trenirao je normalno dva dana pre utakmice sa Južnom Korejom, bio je najavljen kao starter, ali je potom otpao. Za tih nekoliko dana smršao je sedam kilograma.

Vratio se treninzima pre trećeg meča u grupi protiv Bugarske, ali je pokidao mišić na levoj nozi. Timski lekar je tvrdio da je igrač pojačao trening bez dozvole, dok je igrač insistirao da se povredio zato što je bio primoran da igra.

Nikada više nije igrao za Argentinu i ostao je ubeđen da postoji zavera između Maradone i trenera Bilarda da ga izbace.

Verujte kome hoćete, ali je Pasarela na kraju spakovao kofere i otišao na plažu.

Maradona mu to nikada nije oprostio i kasnije je napisao: „Te 1986. godine smo lomili dušu dok se on sunčao u Akapulku.“

Uoči četvrtfinala protiv Engleske, Pasarela se ponovo razboleo i primljen je u bolnicu sa čirom na debelom crevu. Maradona je odbio da ga poseti.

Samo fudbal? Gluposti!

Remi protiv Italije, pobeda od dva gola nad Bugarskom i pobeda od 1:0 nad Urugvajem značili su da je sve bilo spremno za četvrtfinale protiv Engleske.

Bila je to toksična, grozničava atmosfera koju su dodatno podgrevali mediji – Foklandski rat je još svež u mislima – što je garantovalo da ovo neće biti samo još jedna obična utakmica.

Maradona je izjavio: „To je samo fudbal i tačka.“

Ali niko nije verovao u to, a najmanje on.

Kasnije je priznao: „Svi smo pre utakmice izjavili da fudbal nema nikakve veze sa Malvinskim (Folklandskim) ratom… Gluposti!“

Engleski navijači su skandirali tokom utakmice osmine finala protiv Paragvaja: „Dovedite Argentince, želimo još jedan rat!“

Bivši argentinski vojnici poslali su telegrame igračima, pozivajući ih da ponove uspeh raketa koje su potopile britanski razarač „HMS Šefild“.

Vreme između utakmice protiv Urugvaja i četvrtfinala sa Engleskom izgledalo je kao večnost, ali je na kraju reprezentaciji Argentine laknulo što je imala pauzu.

Timu je rečeno da će morati da igra u rezervnoj varijanti, u tamnoplavim dresovima koje su nosili protiv Urugvaja, ali Bilardo je želeo drugačije majice, jer su one koje su imali bile teške i nepodnošljive, posebno na zagušljivoj meksičkoj vrućini.

Problem je bio u tome što sponzor dresova – „L’Kok Sportif“ – nije imao nijednu majicu sa otvorenim vratom koje je tim tražio, niti je imao vremena da ih napravi.

Tehnički pomoćnik Ruben Mošela i ekonom Tito Benros su šetali po Meksiko Sitiju kako bi pronašli dresove koji su prikladni za igranje četvrtfinala Svetskog prvenstva. Izbor su suzili na dva – prvi je bio sličan postojećem dresu, a drugi je bio svetlije boje.

„O ne, ne taj“, rekao je vidno zgroženi Bilardo, da bi nekoliko trenutaka kasnije Maradona ušao, pokazao na dres i rekao: „Kako je ovo lep dres, Karlose. U njima ćemo pobediti Engleze.“

„Dobro“, rekao je trener, „onda ćemo ovaj.“

I tako, 24 sata pre jedne od najupečatljivijih utakmica u istoriji fudbala, u improvizovanoj radionici, ekonom i zaposleni u Klubu Amerika izvezli su brojeve na novim jarko plavim dresovima u srebrno-sivoj tkanini koju obično koriste timovi američkog fudbala.

Mali debeli Maradona

Plan Engleske nikada nije bio da striktno čuvaju Maradonu, iako je izbor Terija Fenvika – centralnog defanzivca sa rekordnim brojem žutih kartona na Svetskom prvenstvu – svakako poslao poruku.

Selektor Engleske Bobi Robson mu je navodno rekao: „Ne brini, Teri, on je mali, debeo i ima samo jednu nogu“. Reči koje su ga verovatno proganjale do kraja života.

Braun je sažeo osećanja argentinskih igrača:

„Došli smo na centar terena, intoniraju se himne… Kažem vam – kao da mi je neko stavio nož među zube. Želeo sam da se osvetim pobedom u meču. Ostavio sam normalan život iza sebe. I svi smo mislili isto. Nikada nismo pričali o Malvinskom ratu, ali smo se svi promenili.“

Za utakmicu koja će zauvek ostati upamćena kao jedna od najznačajnijih utakmica svih vremena, prvo poluvreme je bilo sasvim obično.

Zatim je usledila petominutna rola Maradone, kada je svetu pokazao dve krajnosti svog karaktera na terenu: lukavog, oportunističkog varalice i nedodirljivog fudbalskog maestra. Lupež ili vitez? Gotovo sigurno oboje.

Bio je to nastup koji ga je, u očima nacije, preobrazio iz fudbalskog genija u legendu.

Zloglasni gol – „Božja ruka“ – u 51. minutu usledio je nakon nehotičnog voleja Stiva Hodža koji se pretvorio u dodavanje unazad, nakon što je lopta odletela visoko u vazduh.

Trebalo je da to bude lopta Pitera Šiltona, ali je golman zakasnio „pola“ sekunde.

Prvi je skočio Maradona, u vazduhu je namestio telo kao da se sprema da udari loptu glavom, a zatim je izbacio pesnicu i udario loptu, koja je odskakutala do praznog gola.

Činilo se da su svi videli igranje rukom – svi osim glavnog arbitra Alija bin Nasera iz Tunisa ​​i bugarskog linijskog sudije  Bogdana Dočeva.

Dočev je, iako je tada rekao da je bio uveren da je gol bio potpuno regularan, samo dva dana kasnije priznao članu sudijske komisije da je video igranje rukom, ali da nije poništio pogodak jer ga je glavni sudija već priznao.

Tri i po minuta nakon „Božje ruke“, usledio je gol koji se i danas opisuje kao jedan od najvećih golova ikada postignutih. Gol koji se nikada ne bi dogodio da je Bin Naser dosudio očigledan faul nad Glenom Hodlom u akciji koja je prethodila.





Očaravajućih deset sekundi briljantnosti, kada je Maradona krenuo u ludački pohod sa svoje polovine terena, završilo se tako što je on mirno ubacio loptu u mrežu za 2:0, prethodno zaobišavši i protivničkog čuvara mreže.

Utakmica je promenila živote, ne samo Maradoni, već i njegovim saigračima i mnogim engleskim igračima.

Fenvik, engleski žestoki centralni bek, pokušao je da uzdrma Maradonu, ali se ovaj vratio na teren nakon ukazane pomoći, a potom je proleteo pokraj njega u drugom poluvremenu na putu do onoga što je nazvano „golom veka“.

Fenvik je odigrao 20 utakmica za Englesku i, osim 16 minuta u prijateljskoj utakmici sa Izraelom u februaru 1988, četvrtfinale je bio njegov poslednji puni nastup za nacionalni tim.

Kasnije je priznao da je bio 20 godina ogorčen zbog eliminacije sa Svetskog prvenstva u Meksiku.

Da nije dobio žuti karton na početku utakmice zbog faula nad Maradonom, gotovo sigurno bi ga srušio van kaznenog prostora, a ne samo prešao rukom preko stomaka dok se približavao Šiltonovom golu.

Hektor Enrike je postao nacionalno blago Argentine. Čovek koji je dodao loptu Maradoni, neposredno pre nego što je krenuo u hipnotizujuće driblinge, kasnije je prisvojio asistenciju i objasnio: „Sa ovakvim kvalitetnim dodavanjem – da je promašio, ja bih ga ubio.“

Golman Engleske Šilton nikada nije oprostio Maradoni, ne zbog toga što je igrao rukom, već što se nije izvinio zbog toga. Kasnije je odbio da pozove Maradonu na svoj oproštajni meč. Dijegov odgovor je bio predvidljivo kiseo.

„Istina, nije me pozvao – oh, srce mi krvari! Koliko ljudi uopšte ide na golmanovu oproštajnu utakmicu? Golmanovu?!“

Godinama kasnije, Kris Vodl je dao svoje viđenje „Božje ruke“:

„Mnogi navijači Engleske nikada neće oprostiti Maradoni zbog onoga šta je uradio. Ali, da je Gari Lineker to učinio na drugoj strani, i dalje bi ga slavili kao heroja.“

Engleski vezista Stiv Hodž nikada nije mogao da zamisli kako će razmena dresa sa Maradonom na kraju meča uticati na njegov život.

Taj jedan trenutak obezbedio mu je budućnost, ali i budućnost njegovim potomcima. Dres je čitavih 20 godina bio pozajmljen Nacionalnom muzeju fudbala u Mančesteru, a zatim je, u maju ove godine, prodat na aukciji za 7,1 milion funti, čime je postao najskuplje plaćen komad sportske memorabilije.

Nedavno je objavljeno da se lopta koju je Maradona dva puta ubacio u mrežu nalazi na aukciji, gde se očekuje da će biti prodata za oko tri miliona funti.

Vlasnik lopte? Sudija utakmice Bin Naser.

Srećni kraj

Sledeća je bila Belgija, iznenađenje turnira.

Zbog pobede nad Engleskom, Argentinci su se osećali neuništivim, a utakmica je „otvorena“ u 51. minutu.

Horhe Buručaga je ubacio loptu preg gol, a Maradona je, divnim udarcem spoljnim delom stopala, prebacio belgijskog golmana Žan-Marija Pfafa i smestio loptu u mrežu.

Zatim je uzeo loptu na nekih 30 metara od gola, u trku izbacio trojicu odbrambenih igrača i promenom smera došao pred gol. Pre nego što je Pfaf mogao da odluči šta da uradi, Maradona je još jednom zatresao mrežu.

Njegova briljantnost je još jednom odlučila ishod meča. Ovaj put je trajala 12 minuta. Posle najboljeg individualnog nastupa ikada viđenog na utakmici Svetskog prvenstva, Argentina se plasirala u finale, gde će se sastati sa Zapadnom Nemačkom.

Za Maradonu je to bila najtiša utakmica u nokaut fazi, iako mu neće biti uskraćena konačna reč.

Uprkos tome što je vodila sa 2:0, Argentina je dozvolila Zapadnoj Nemačkoj da se vrati u igru i izjednači u 81. minutu, golovima Karl-Hajnca Rumenigea i Rudija Felera.

Nekoliko trenutaka kasnije, lopta koja se odbijala pala je u gužvu na centru terena. Sa dva protivnika koja su ga zatvorila i dva druga koja su mu blokirala put, Maradona je primetio Buručagu koji se spremao da krene dijagonalno na desnoj strani.

Pustio je da lopta dvaput padne, pre nego što je poslao savršeno dodavanje za saigrača koji je već bio u punom trku. Trećim dodirom, napadač je poslao loptu u ugao gola.

„Dao mi je najbolji pas u karijeri, onako kako samo on može“, rekao je Buručaga.

„Ne znam gde sam pronašao snagu da pretrčim te poslednje metre.“

Još jednom se Maradonino donošenje odluka u ključnim trenucima pokazalo presudnim i osiguralo da se trofej Svetskog prvenstva vrati u Argentinu.

Bila je to njegova peta asistencija na turniru, na kojem je takođe postigao pet golova, što znači da je bio aktivno uključen u deset od 14 golova svog tima i pogodio polovinu od ukupnog broja šuteva u metu.

Kada su se vratili u bazu, igrači su se uhvatili za ruke i obišli počasni krug oko terena za trening.

To je bio domet njihovog slavlja. Direktorima argentinske federacije nije palo na pamet da organizuju bilo šta, osim da sebi obezbede sedišta u prvoj klasi na letu kući, dok je njihov pobednički tim putovao ekonomskom klasom.

Kraj je trebalo da bude srećniji.

Neraskidiva veza koja je bila izgrađena između igrača – te braće po oružju – tokom godina postepeno se pretvorila u zategnutu, klevetnu seriju odnosa.

Maradona je vodio Argentinu do finala Svetskog prvenstva 1990. godine u Italiji, gde ih je pobedila Zapadna Nemačka.

Do tada je njegova karijera postala njegova zavisnost od kokaina i on je suspendovan na 15 meseci 1991. godine, nakon što je pao na testu.

Ponovo je bio kapiten svoje zemlje na Mundijalu u SAD 1994. godine, ali je poslat kući nakon što je bio pozitivan na efedrin.

Ali u leto 1986, kada je zakoračio na balkon u Kasa Rosadi sa peharom Svetskog prvenstva u rukama – isti onaj balkon sa kojeg je bivša prva dama Argentine, Eva Peron, održala čuveni govor svojim „voljenim siromašnima“ – Dijego Armando Maradona je znao da je konačno ostvario svoj san.

Nikada više neće biti tako srećan kao u tom jednom trenutku.

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS



KOMENTAR



 
 

HOROSKOP