FRANKO BELMONTE: Sport, geopolitika i korupcija

Posle skandala u EP, nazvanog „Katargejt”, gde se pod istagom nalazi nekoliko desetina poslanika i njihovih saradnika, Švajcarska je otvorila istragu, a verovatno slede i druge zemlje

Sport, pogotovo fudbal, u svojoj srži ima i geopolitičku dimenziju, i pored toga što ne utiče strateški na važne odluke lidera i država. Vlade i vođe gotovo svih zemalja posvećuju sve veću pažnju „najvažnijoj sporednoj stvari” i sportskim aktivnostima uopšte, jer su lako upotrebljive i na unutrašnjem i na spoljnom planu.

Olimpijske igre i mundijali su naličje sveta podeljenog na države-nacije u stalnom nadmetanju. Uz uobičajenu scenografiju sa zastavama, grbovima, bojama, himnama, kao takvi idealni su da proizvode snažne emocije, privuku pažnju na planetarnom nivou i samim tim postaju korisni za kanalisanje više ili manje suptilnih političkih poruka. A veoma su efikasni i kao diplomatsko-geopolitičko sredstvo.

Naravno, i druge planetarne i kontinentalne sportske smotre imaju svoj značaj, od košarke do ragbija, od atletike do plivanja, od tenisa do Formule 1, ali one su limitirane na određeni broj zemalja ili probranu publiku. Samo su Olimpijske igre, pogotovo letnja varijanta, i fudbalski mundijali svenarodni događaji koji deluju magnetski privlačno erga omnes na svim geografskim širinama i dužinama.

Kandidature i domaćini

Nije zato slučajno da su gotovo sva dodeljivanja olimpijskih igara i mundijala u poslednjih 30 godina praćena korupcionaškim, špijunskim i političkim skandalima i aferama. Broj država koje mogu da organizuju ova dva najvažnija sportska događaja prilično se redukovao, ali je konkurencija postala beskrupuloznija. Samo određene države, spremne da podnesu ogromne finansijske gubitke, koji se mere milijardama dolara, mogu sebi da dozvole luksuz organizacije centralnih sportskih hepeninga koji se sa nestrpljenjem očekuju svake četiri godine.

Motiva da se organizuju Olimpijske igre ili Mundijal u fudbalu ima napretek, pogotovo za režime koji žele da pokažu svoju snagu, prestiž, uticaj, dostignuća, rast, inovacije i pre svega da zauzmu ili utvrde pozicije u regionalnim, kontinentalnim ili čak planetarnim okvirima. Takođe, organizacije najvećih takmičenja služe da se brendiraju i zemlja i vlast, da se ulepša i utvrdi slika o režimu, kako za unutrašnju tako i za spoljnu upotrebu.

Za regionalne i planetarne sile, organizacija Olimpijskih igara ili Mundijala predstavlja krunski dokaz ne samo ugleda i statusa države, već i kapaciteta da se organizuju događaji za čije održavanje nije dovoljan samo novac, već i prateća infrastruktura, funkcionalni aparat, tehnologija i obučeni kadar.

Ako pogledamo spisak zemalja koje su organizovale najveće događaje od 2008. godine, uočavamo da su najaktivnije bile članice tzv. BRIKS-a – Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička republika – i azijske zemlje. Kina je organizovala letnje i zimske Olimpijske igre u Pekingu (2008. i 2022. godine); Rusija je bila domaćin Zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014. godine i Mundijala 2018. godine; Južnoafrička republika je prva afrička zemlja koja je ugostila Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. godine; Brazil je imao u samo dve godine oba najveća događaja: Mundijal 2014. i Olimpijske igre 2016. godine u Rio de Žaneiru; Indija se zadovoljila organizacijom Komonvelt igara 2010. godine i svetskih prvenstava u kriketu (najpopularnijem sportu na azijskom podkontinentu).

Južna Koreja, Japan i Katar upotpunjuju ovu sliku sa Zimskim olimpijskim igrama u Pjongčangu 2018. godine, Olimpijskim igrama u Tokiju i Svetskim prvenstvom u fudbalu ove godine u zalivskoj petromonarhiji.

Novac (ne) smrdi

Na prvi pogled izgleda kao koincidencija da ćemo u sledećih deset godina sve najveće događaje imati u tzv. zapadnom delu sveta (Australija pripada Zapadu i pored svoje geografske realnosti): naredne Olimpijske igre održaće se Parizu 2024, Los Anđelesu 2028. godine i Brizbejnu 2032. godine). Zimske olimpijske igre 2026. godine će biti ugošćene u Milanu i Kortini d’Ampeco.

Sledeći Mundijal 2026. godine se igra u SAD, uz bočnu pomoć Meksika i Kanade, koji će ugostiti deo utakmica novog proširenog izdanja sa 48 timova. Još jedna besmislena akcija FIFA-e sa samo jednim ciljem: obezbediti glasove i siguran reizbor Đanija Infantina: na sledećim izborima za predsednika FIFA u Kingaliju on neće imati protivkandidata.

Reč je o direktnom odgovoru, ali i posledici prethodnih korupcionaških skandala koji su potresali FIFA. Korupcija postoji svuda, bez obzira na tip državnog uređenja, razlika je u nezavisnom sudstvu i slobodnim medijima.

Nikola Sarkozi, bivši predsednik Francuske, pravosnažno je osuđen za korupciju, bivši španski kralj Huan Karlos je morao da abdicira zbog korupcije, bivši italijanski premijer Betino Kraksi je umro kao begunac od zakona da ne bi bio osuđen za korupciju, a protiv Silvija Berluskonija se i dalje vode procesi. U Francuskoj je pre par meseci pokrenuta istraga protiv predsednika Emanuela Makrona zbog nelegalnog finansiranja njegove izborne kampanje. Sebastijan Kurc, austrijski politički vunderkind, primoran je da napusti kancelarsku funkciju i politiku zbog korupcionaškog skandala.

Korupcija je prepoznata kao jedna od rak rana svakog društva koje želi da bude zdravo. Među građanima je pojačan senzibilitet kada je u pitanju borba protiv korupcije, a u zapadnom svetu više nema nedodirljivih, uključujući i članove Međunarodnog olimpijskog komiteta, FIFA-e ili UEFA-e koji su do pre desetak godina uživali neku vrstu imuniteta. Više nije moglo da se toleriše da članovi najvažnijih sportskih ustanova glasaju po sistemu „ko plati više”.

Dok se u EU šire istrage o korupcionaškoj aferi „Katargejt” a mediji bruje samo o tome, u Dohi je to tabu tema. Cinični bi rekli da kao što postoje „kulture” koje propagiraju diskriminaciju žena i manjina, tako postoje i „kulture” gde je korupcija prihvatljivo, čak poželjno sredstvo poslovne politike.

Troškovi bez benefita

Velike sportske manifestacije su u prošlom veku imale mnogo pozitivnije efekte na privredu, turizam, a s vremena na vreme i na politiku. Olimpijske igre u Los Anđelesu 1984. godine bile su poslednja manifestacija koja je svojim organizatorima donela zaradu. Od tada se beleže samo gubici, od onih podnošljivih do onih koji su gurali zemlje u bankrot, poput Grčke 2004. godine, ili u nerazumno velike troškove kao što je bio slučaj sa Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju koje su koštale preko dvadeset milijardi dolara, a da ne govorimo o Mundijalu u Kataru čiji će završni račun iznositi preko 200 milijardi dolara. Poređenja radi, Brazil i Rusiju su organizacije svetskih prvenstava u fudbalu koštale oko 15 milijardi dolara.

Nisu svi gradovi profitirali ni od ugošćavanja olimpijskih i fudbalskih takmičenja. Konkretne benefite koji su napravili epohalne ili važne zaokrete imali su samo Barselona (1992), Torino (2006) i London (2012). I tu treba napraviti razliku: Španiju su papreno koštale Olimpijske igre u glavnom gradu Katalonije, dok je zimska olimpijada u Torinu koštala najmanje u ovom veku (oko četiri milijarde evra).

Korejci su ostvarili veliki politički uspeh sa Olimpijskim igrama 1988. godine. Ne samo da su ujedinili svet posle naizmeničnog bojkota Moskve 1980. i Los Anđelesa 1984, nego su iskoristili priliku da obnove diplomatske odnose sa tadašnjim SSSR-om i drugim državama komunističkog bloka. Na zimskoj olimpijadi 2018. u Pjongčangu su sportisti dve Koreje prvi put bili zajedno na ceremoniji otvaranja, a u hokeju na ledu imali su i zajedničku reprezentaciju.

Ruski predsednik Vladimir Putin nije ostvario efekat koji je želeo u Sočiju 2014. godine, ali je mnogo bolje prošao na Mundijalu 2018. godine kada je mogao da ugosti od princa prestolonaslednika Saudijske Arabije Muhameda bin Salmana do predsednika Francuske Emanuela Makrona.

S druge strane, Dilmi Rusef nisu pomogli ni Mundijal ni Olimpijske igre da podigne svoju popularnost i sačuva vlast. Štaviše, neposredno posle igara u Riju 2016. godine nije imala drugi izbor nego da podnese ostavku zbog brojnih afera.

Od velikih sportskih događaja prilično je profitirao Boris Džonson, gradonačelnik Londona 2012. godine, koji je tada lansirao svoju političku karijeru, a južnoafrički predsednik Džejkob Zuma je 2010. učvrstio svoju vlast.

Afera „Katargejt”

Međunarodni olimpijski komitet (MOK) i FIFA već nekoliko decenija su u stalnim ciklonima korupcionaških skandala, afera, procesa. I dok su u MOK-u, barem se tako čini, uvođenjem striktnijih kontrola uspeli da smanje razmere korupcije, FIFA je pred novom „eksplozijom”, možda još ozbiljnijom nego onom koju je doživela sa Sepom Blaterom.

Predsednik FIFA Infantino je pre više od godinu dana prebacio svoje prebivalište u Dohu, s izgovorom da bi direktno pratio završne radove oko organizacije Mundijala. Prvi put predsednik FIFA u tako dugom periodu ne drži sastanke u Cirihu, u sedištu ove organizacije, već održava tzv. videokonferencije i izbegava da se pojavi na teritoriji Švajcarske i EU.

Švajcarski mediji, ali i italijanski, francuski i španski, počinju sve češće i otvorenije da pišu o poslovima i potezima Infantina. Direktno se dovodi u sumnju njegov izgovor zbog čega se preselio u Katar, tim pre što je zajedno s njim u Persijskom zalivu završila čitava njegova porodica, uključujući i decu koja pohađaju školu u Dohi.

U Švajcarskoj je otvorena barem jedna sudska istraga protiv Infantina, a nije isključeno da još nekoliko tužilaštava širom Evrope pažljivo proučava dokumenta vezana za Mundijal u Kataru. Pogotovo posle skandala u Evropskom parlamentu, nazvanog „Katargejt”, gde se pod istagom nalazi nekoliko desetina evroparlamentaraca i njihovih saradnika da su primali mito od zvaničnika Katara kako bi „ulepšavali” sliku o emiratu u Persijskom zalivu.

Bivši italijanski premijer Đulio Andreoti je imao običaj da kaže „Misliti loše (o drugima) je greh, ali se često pogodi”.

SKINI APLIKACIJU