FINIJAN KANINGEM: Svi putevi (i pruge) vode u Kinu

Pre više od sto godina su britanski i francuski kolonijalni gospodari pokušavali da izgrade železnicu kroz jugoistočnu Aziju i nisu u tome uspeli. Kina danas uspešno realizuje taj projekat

Kina uspeva tamo gde britanski, francuski i japanski imperijalisti nisu. Ove godine ćemo biti svedoci punog operativnog pogona železnice uspostavljene između Kine i Laosa, prve karike ambicioznog plana Panazijske železničke mreže (Pan-Asian Rail Network) između osam zemalja jugoistočne Azije, projektovane za transport tereta i prevoz putnika.

Grad Kunming u Junanu, jugozapadnoj kineskoj provinciji, železničko je i putno čvorište koje povezuje ovu drugu po veličini svetsku ekonomiju s njenim južnim susedima. Panazijska železnička mreža povezuje Mijanmar, Laos, Vijetnam, Tajland i Kambodžu, a jednim svojim krakom je usmerena i ka lučkim gradovima Kuala Lumpur i Singapur.

Time Kunming, od ranije povezan sa Pekingom, Šangajom, Gvangdžuom i drugim kineskim metropolama, za čitav jugoistočni region Azije predstavlja ulaznu kapiju prema globalnim trgovačkim putevima, na delu predstavljajući inicijativu Pojas i put.

Čudesan megaprojekat

Segment ove transkontinentalne mreže između Kine i Laosa kompletiran je decembra 2021. – u roku, nakon petogodišnjih radova na izgradnji – sa budžetom od 6 milijardi dolara. I ostali nacionalni segmenti te mreže već su uveliko u fazi gradnje. Da podrži železničku, uspostavlja se i mreža savremenih puteva i autoputeva između istih čvorišta u konfiguraciji poput otvorene lepeze.

Planirano je da se Sveazijska železnička mreža kompletira do 2030, sa ukupnim predviđenim troškovima od 112 milijardi dolara. Biće položeno nekih 30.000 kilometara šina spremnih da uz uobičajene prime i vozove velike brzine. Peking će finansirati oko 70 odsto svih troškova izgradnje, dok će kapital za preostalih 30 odsto biti pokriven pojedinačnim bilateralnim pozajmicama. Ukupni projekat napravljen je uz podršku međuvladinog bloka, Asocijacije zemalja jugoistočne Azije (Association of South East Asian Nations – ASEAN).

To predstavlja čudesan megaprojekat čiji je cilj unapređenje i podsticaj regionalnog ekonomskog razvoja. Unutrašnjost ovih zemalja se tako otvara za poljoprivredu, turizam i transport robe.

Pre više od sto godina su britanski i francuski kolonijalni gospodari pokušavali da izgrade železnicu kroz jugoistočnu Aziju i nisu u tome uspeli. Kombinacija dva svetska rata i veliki finansijski teret ova dva projekta su i jedan i drugi izbacili iz koloseka. Japanski imperijalisti su takođe tokom rata pokušali da povežu Tajland i Mjanmar (Burmu) onom čuvenom železničkom prugom koju su gradili ratni zarobljenici (film Most na reci Kvaj iz 1957. – prim. prev.) – pa su i oni propali. Sad upravo tuda Kina polaže infrastrukturu zasnovanu na potpuno drugačijem konceptu partnerstava i zajedničkih poduhvata usmerenih na lokalni privredni razvoj. Svi dosadašnji znaci ukazuju da će ovog puta Kina u tome uspeti.

Svi dobijaju

Već je i postignuće ostvareno samom železnicom Kina–Laos zaista impresivno. Ona pokriva rastojanje od preko 1.000 kilometara od Kunminga do Vijentijana, prestonice Laosa. Zahtevala je izgradnju stotina mostova i tunela kroz planinski teren sa čak dva mostna prelaska preko meandara reke Mekong.

Predsednik Laosa Tonglun Sisulit je otvaranje ove pruge pozdravio kao „početak nove ere razvoja i prosperiteta” za ovu kontinentalnu i relativno siromašnu zemlju sa 7 miliona stanovnika. Najvećim delom finansirana od Kine, ova železnička veza je Laos otvorila za trgovinu ne samo sa njegovim velikim severnim susedom, nego i šire. Za Kinu veza sa Laosom i ostalim zemljama jugoistočne Azije obezbeđuje dodatnu mogućnost pristupa kopnenim i pomorskim trgovačkim rutama koje dalje vode do brojnih globalnih tržišta. To je i zvezdani primer filozofije „svi dobijaju“ (win-win) kojom se rukovodi sveobuhvatna vizija Inicijative pojas i put kako ju je svojevremeno izložio kineski predsednik Si Đinping.

Inicijativu pojas i put predsednik Si lansirao je 2013. godine. Do sada joj je pristupilo 146 zemalja u globalnom partnerstvu eksplicitno zasnovanom na multipolarnom zajedničkom razvoju. Panazijska železnička mreža je samo jedno od otelotvorenja upravo te i takve vizije.

Pomislilo bi se kako će takvu viziju mirnog prosperiteta i miroljubivog partnerstva  svi pozdraviti. Zapad i saveznici predvođeni Amerikom tako, međutim, ne misle. Američki i mediji njihovih saveznika odavno su započeli sa upornom i žestokom kampanjom omalovažavanja i demonizovanja i same Kine i projekata u sklopu njene inicijative.

Medijski udar Zapada

Australijski časopis Finansijska revija (Financial Review) nedavno je objavio članak dubioznog naslova: „Da li je Zapad u stanju da demontira kineski san o panazijskoj železnici?” U njemu se kaže i ovo: „Planovi za ovu brzu železnicu kod zapadnih država izazivaju zabrinutost zbog rastućeg uticaja Kine u toj regiji.”

Finansijska revija nam ne objašnjava kakav bi bio pravni osnov njihovog „demontiranja“ ovih projekata. Niti nam ijednom rečju obrazlažu suštinu svoje „zabrinutosti“ zbog narastajućeg kineskog uticaja. Prećutna pretpostavka se tu bazira na čistoj sinofobiji s jedne strane, a sa druge na prisvojenom pravu Zapada da uništi kineske investicije i njihove infrastrukturne projekte. Zapad očigledno sebe smatra pozvanim i  ovlašćenim da unilateralno i presuđuje i dejstvuje – čak i kriminalno – uz punu nekažnjivost i bez ikakvih konsultacija, čak ni volje da makar samo sasluša mišljenje onih zemalja koje su ranije sa Kinom prihvatile međusobno partnerstvo.

Radio Slobodna Azija (RSA) u vlasništvu američke vlade neprestano navodi kako Kina pokušava da dominaciju nad svojim susedima ostvari takozvanom „dužničkom klopkom“. O ovoj novootvorenoj železničkoj vezi RSA izveštava sledeće: “Divovska Kina i sićušni Laos povezuju se puštanjem u rad voza velike brzine”, a u članku se dalje tvrdi da je to što je Peking glavni finansijer tog projekta samo sredstvo kojim on kroz dužničku obavezu postiže svoju dominaciju.

Tvrdnje o „dužničkoj zamci“ jesu mnogo puta ponovljene insinuacije zapadnih medija sa ciljem da podriju sve kineske inicijative koje pak za svoj cilj imaju razvijanja bilateralnih odnosa. Uz to nužno ide i arogantna ulazna premisa da Zapadne sile sve znaju bolje i od Laosa i od ostalih kineskih partnera. Tome se pridružuje i vrlo sumnjiva pretpostavka da su SAD i njeni saveznici na neki čudan način jedini mogući dobročinitelji za ostale zemlje, koje svaka na svoj jedinstven način pokušavaju da postignu sopstveno nacionalno blagostanje. Činjenice govore sasvim suprotno od ovakvih postavki. Upravo su Zapadne kapitalističke države te koje su kroz istoriju zloupotrebljavale finansijsko zaduživanje kao sigurno sredstvo potčinjavanja i kontrole država u razvoju, sa namerom da nastave da same iskorišćavanju sva njihova prirodna bogatstva.

Zar ne bi od zapadnih sila bilo mudro da se možda prethodno konsultuju sa nacijama partnerima Kine o tome kako svaka od njih sama sagledava svoju sopstvenu specifičnu perspektivu? U svim domenima negativno obojenog izveštavanja, zapadnim medijima retko ili nikako ni ne padne na pamet da ponešto kažu i o dobrovoljnosti sa kojom zemlje poput Laosa stupaju u partnerski odnos sa Kinom. Ispada da njihova mišljenja nisu ni najmanje bitna. SAD i svi njihovi zapadni saveznici jednostavno polaze od toga da su samo oni ti koji sve znaju najbolje.

Ekološka karta

Još jedna uporno ponavljana a ničim podržana optužba zapadnih medija je da kolosalni infrastrukturni planovi Kine sa sobom vuku izuzetno visok nivo ekološke štete i izazivaju masovno raseljavanje lokalnih zemljoradničkih zajednica. Nekako je Radiju Slobodna Azija uspelo da precizno izračuna da je „ukupno 4.411 zemljoradničkih porodica“ pretvoreno u bezemljaše zbog železnice Laos-Kina. Nije rečeno na koji se način došlo do tako preciznog broja. Premda su i sami priznali da je „većini njih isplaćena odgovarajuća kompenzacija“.

Sasvim tipično, nikakav uverljiv dokaz o štetnim uticajima po ekologiju okoline zapadni mediji nisu ponudili. Ovaj autor proputovao je železnicom Kina–Laos krajem septembra i jedino što je tada video bili su nepregledni zeleni pejzaži na kojim je uočljiva bila tek samo minimalna šteta, osim u neposrednoj blizini samih nedavno položenih koloseka. Isto to se može reći i za most u izgradnji kojim će savremeni autoput preći preko Mekonga na mestu gde on predstavlja granicu između Kine i Laosa. Gusta zelena džungla koja okružuje i taj most i okolna gradilišta deluje netaknuto.

Negativne tvrdnje SAD usmerene protiv kineske inicijative zvuče gorko i ironično. kada se zna da tokom rata u Vijetnamu Amerika bacila preko 260 miliona bombi na Laos u periodu između 1964. i 1973. tokom tajne operacije pod kodnim nazivom „Bure koje se kotrlja“ (Rolling Barrel) s namerom da time porazi Severnovijetnamsku armiju i gerilce Vijetkonga. Ta kriminalna američka agresija je od Laosa napravila „najviše bombardovanu zemlju u istoriji“– pri čemu je izbacila više tona bombi nego tokom čitavog Drugog svetskog rata. Preko 50.000 stanovnika Laosa je u tom periodu stradalo od američkog tepih-bombardovanja, koja su do dana današnjeg iza sebe u nasleđe ostavila milione kasetnih bombica rasutih posvuda po tlu džunglom obraslix planina. I zaista jeste jedan od najvećih zadataka na počeku gradnje svake deonice ove kineske pruge bilo razminiranje trase uz uklanjanje svih neeksplodiranih američkih ubojnih sredstava razbacanih po tom udaljenom terenu.

Uprkos pokušajima Zapada da ocrne i Kinu i njenu inicijativu, obe nezaustavljivo napreduju. Jugoistočna Azija jasno demonstrira da svi putevi i pruge danas vode u Kinu koja je u poziciji da smeni SAD kao dosada najveću svetsku ekonomiju. Zapad to očigledno ne raduje i zato što se time ugrožava kako američka hegemonija tako i njena ambicija da ostane jedina sila sa unipolarnom svetskom dominacijom.

Globalna moć Kine je u usponu, a zasnovana je na partnerstvu i uzajamnom razvoju, pa ukazuje na sve jasnije stanje bankrota Sjedinjenih Država Amerike i njihovih zapadnih saveznika. Nekadašnje kapitalističke sile polako isklizavaju iz svojih šina, a ako ne one, onda makar vlasnici njihovih urušenih ekonomija.

Finijan Kaningam (Finian Cunningham) je bivši urednik i pisac vodećih novinskih medijskih organizacija (među kojima su The Mirror, Irish Times i Independent). Pisao je intenzivno o međunarodnim događanjima, a članci su mu objavljivani na nekoliko svetskih jezika.

SKINI APLIKACIJU