Filolog VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Kvaritelj omladine i komunizam RELOADED!

Filolog i profesor srpskog jezika Vladimir Dimitrijević u autorskom tekstu osvrnuo se na komunizam kao državno ustrojstvo koje je kako kaže pod maskom brige za druge sprovodio nasilje

"HVALA VAM, POŠTOVANI KOLEGA

 Nedavno je Slobodan Antonić, učitelj slobodne misli, objavio tekst o slučaju progona kome sam, kao „nepodobnik“, izložen od strane džender žandarmerije.

Blagodaran sam mu ne samo na načelnom razumevanju i preciznoj kontekstualizaciji mog slučaja, nego i na iskrenim simpatijama koje je uvaženi saborac sa fronta „rata u kulturi“, profesor Univerziteta u Beogradu, pokazao prema svom provincijskom ( nadam se, ne i provincijalnom ) kolegi, srednjoškolskom profesoru iz Čačka. Ko požali, što reče Njegoš, kao da je pomogao; a kad se neko, poput Antonića, svim silama trudi da, smelim javnom svedočenjem, pomogne na samo meni, nego svakome ko se bori za pravdu i istinu u koloniji zvanoj Srbija – on zaista zaslužuje višestruku blagodarnost.

Njegov tekst me je, ubedljivošću svoje argumentacije, podstakao da dodatno osvetlim istorijske okolnosti zbog kojih sam se, kao „diskriminator“, našao pred sudom u Beogradu.

 

„KVARITELj OMLADINE“

Potpisnik ovih redova je srednjoškolski profesor srpskog jezika i književnosti u Čačku od 1994. Već dvadeset sedam godina ulazim u učionicu u kojoj me čekaju đaci. Do sada, nije bilo primedaba na moj rad. Ipak, NVO političkih homoseksualaca koja me je tužila „za diskriminaciju“ sve vreme tvrdi da čovek koji ima stavove poput mojih ne sme da radi u prosveti, jer štetno utiče na srednjoškolce. Cilj im je, očito – izbaciti „nepodobnika“ iz nastave, jer, kao što logomasi rekoše u doba ono, antičko, „kvarim omladinu“.

Naravno da mi se sve ovo desilo po logici okolnosti u kojima smo se obreli: jer dženderisti i politički eldžibitnici su, u stvari, novi komunisti.

Trudiću se da to pokažem i dokažem.

 

KOMUNIZAM RELOADED

Hrvatski profesor dr Matko Marušić uporedio je komunizam i dženderizam:

1. Kao teorija komunizma, rodna teorija nastala je bez istraživanja i dokaza.

2. Kao teorija komunizma, rodna je teorija nastala na osnovu dela jednog čoveka (Alfreda Kinsija), s tim da za Kinsija postoji opravdana sumnja u naučnoistraživačku prevaru, saradnju s nastranima i ličnu nastranost.

3. Kao ideologija komunizma, rodna ideologija cilja na ljude koji su nečim nezadovoljni. ( Nekad socijalnim, danas seksualnim statusom). Pod maskom brige za jedne, sprovodi nasilje nad drugima.

4. Kao komunizam, cilja na rušenje paradigme, na uništenje viševekovne ljudske kulture u ime „novog početka“.

5. Kao komunizam, služi se krilaticama o kojima ne dopušta raspravu.

6. Kao komunizam, ima strategiju proširenja revolucije na ceo svet.

7. Kao komunizam, posebno neprijateljstvo usmerava na sve oblike religije, a naročito na hrišćanstvo.

8. Kao komunizam, skriva, ometa i zabranjuje objavljivanje podataka koji joj ne odgovaraju, a objavljene podatke ignoriše, potcenjuje i ismeva.

9. Kao komunizam, drukčije mišljenje proglašava prekršajem, čak i zločinom, denuncira ga i kažnjava državnim zakonima.

10. Kao komunizam, služi se silom i nasiljem – intelektualnim, društvenim, građanskim i političkim.(2)

Naravno, i ja sam, na svojim leđima, osetio srodnost dženderizma i komunizma. Ili komunizma i dženderizma, svejedno je. Kao što je, recimo, Miloš Ković osetio neokomunistički progon pred sudom zato što je ( o, teškog li greha! ) „nacionalista na Univerzitetu“.

 

SLUČAJ DRAGOG POPOVIĆA

Bio sam đak, a sad sam profesor Gimnazije u Čačku, osnovane 1837. godine. Dvovekovna mikroistorija jedne škole u sebi, ogledalski precizno, odražava makroistoriju našeg naroda. Između ostalog, i istoriju komunističkog totalitarizma.

U knjizi o religioznosti u čačanskom kraju u 20. stoleću, „Vek sumnje“, istoričar Miloš Timotijević piše o Dragom Popoviću, čuvenom profesoru maternjeg jezika u mojoj školi, koga su sumnjičili za simpatije prema četnicima:“Po dolasku komunista Popovića je OZN-a uhapsila, pa je pušten i predat Sudu nacionalne časti, ali ga je sud oslobodio pošto je obuhvaćen proglašenom amnestijom. „Popoviću je oduzeto biračko pravo od strane naroda na Frontovskoj konferenciji zbog gore navedene saradnje sa četnicima. Ne bi se moglo reći da Popović danas ima veze sa četnicima ili da pak nešto radi što bi se kosilo sa interesima NOP-a, ali je Popović načelni protivnik NOP-a i pripada onoj grupi naših intelektualaca koji su načelni protivnici narodne demokratije, a pristalice plutokratske demokratije. Imenovani je dobrih moralnih i karakternih osobina. Vrlo je dobre stručne spreme, mnogo je čitao te smatra sebe nekim visoko obrazovanim intelektualcom i teško se može uskladiti sa današnjim duhom naše narodne prosvete”. Ovakve karakteristike, i klima sveopšte polutajne/polujavne policijske istrage prema svima koji nisu u saglasju sa ideloški pravovernim stavovima KPJ/SKJ, gotovo da nisu prestali do kraja veka. Ideološki nadzor nikada nije popuštao.“(3)

Inače, Dragi Popović je bio legenda Gimnazije u Čačku, autor najbolje monografije o ovoj uglednoj obrazovnoj ustanovi, objavljene o njenom stogodišnjem jubileju. Posle rata, nisu mu više dozvolili da u Gimnaziji predaje. Premešten je u drugu školu. Dobro je prošao: „oslobodioci“ su, 1944, hteli da ga streljaju, ali se mnogo Čačana pobunilo, i to mu je sačuvalo glavu na ramenima. Premeštaj je najmanje što je moglo da ga zadesi.

 

OKUPLjANjE CRKVENOG HORA – „PRLjAVI POSAO“ PROFESORA

Progon inakomislećih prosvetara u Čačku se nastavio i kasnije. Komunisti nisu odustajali. Evo teksta «Na prljavom poslu» iz «Čačanskog glasa» br. 306 od 25. marta 1952. koji je potpisao izvesni M.K:»Po „zracima sunca sa zapada”, koji „osvetljavaju” put mizernim ostacima društva kome je u našoj zemlji zauvek odzvonilo, u Čačku pokušavaju da ožive svoju prljavu rabotu izvesni ljudi koji, na žalost, još zauzimaju takva mesta odakle se u pore našeg društva mogu proturati razna idealistička i uošte nakaradna shvatanja.

Danas, kad omladina ima široke mogućnosti za svestrano školsko i vanškolsko obrazovanje, koje odgovara našoj društvenoj stvarnosti, profesor biologije (?!) u čačanskoj gimnaziji Radivoje Dokmanović, sa nekolicinom istomišljenika, pokrenuo je pitanje osnivanje crkvenog hora. U tom horu, prema shvatanju inicijatora, trebalo bi da bude u prvom redu omladina. Dokmanoviću i njegovim istomišljenicima bodu oči uspesi kulturno-umetničkih društava u Čačku, koja su sastavljena od radnika, službenika i đaka. Zato su pokušali da za vođenje crkvenog hora privole dirigenta „Abraševića”. Dakle, idu za tim da razbiju društvo koje je, blagodareći zalaganju njegovih članova, stalo u red najboljih u Srbiji, i da u jednoj novoj formi seju zablude među omladinom. „Agitacija” za okupljanje omladine u crkveni hor zamišljena je, otprilike, kao i ona za dolazak na svetosavsku „proslavu”. A tada se „agitovalo” autoritetom pojedinih nastavnika. Učenici koji su zajedno sa nekolicinom profesora i drugih „učenih” ljudi bili na „proslavi” govore kako su na taj način uspeli da „poprave” ocene. Jer, u njihovim vlada mišljenje, koje nije bez osnova, da Dokmanović i Mihailo Borovski brzo popravljaju slabe ocene onim đacima koje viđaju u crkvi.»(2)

Dakle, vernici su, tvrdi komunistički novinar lokalnog lista, u Gimnaziji – povlašćeni. A treba da budu «pomlaćeni». Nego šta!

 

PROSLAVA SAVINDANA: JOŠ JEDAN PROFESORSKI „PRLjAVI POSAO“

Anonimni novinar nastavlja:“I još jedna nova forma „agitacije” za okupljanje omladine oko crkve. Za svetosavsku „proslavu”, naprimer, u crkvenoj porti, kuvani su kazani rakije, i spremani mezeluci, što je, uz blagoslov nekih profesora, privuklo izvestan broj učenika. Videli učenici od profesora, pa i oni došli da piju i jedu „bez dinara”, jer je sve bilo spremljeno od imućnijih ljudi, kao što je na primer poslastičar Ugren Bošković, koji je dao ponajveći prilog u novcu, a takođe u slatkišima.

Da bi svetosavska „proslava” bila svečanija, profesori – vernici postarali su se i za dekoraciju. Oni su organizovali da se iz gimnazije (!) prenese slika sv. Save, i to ista ona slika koju je profesor Dokmanović bio istakao u nastavničkoj kancelariji za vreme dok je direktor gimnazije bio na vojnoj vežbi. Pored toga što su imali da se napiju i „najedu”, učesnici svetosavske „proslave” prisustvovali su i „svečanom programu”. U okviru ovog „programa” održani su „poučni” govori o „zalutalim sinovima koji se vraćaju”, o tome kako se treba čuvati „mračnih dela” (misli se na naučne poglede na društvo)!…A, posle svega toga, pijani učenici su stvarali gužvu i nered, zbog čega su ih neki popovi gurali iz dvorišta, govoreći, uopšteno-kako je omladina gladna i juriša na piće i jelo kao zveri. Po izlasku iz crkvene porte, ovi mladi „vernici” nastavili su sa neredom koji se preneo kroz čitav grad.

Eto, kakvim se sredstvima služe ljudi koji su čvrsto rešeni da istraju na svom prljavom poslu. Kao da se takvom njihovom radu nema ko suprotstaviti.

Na kraju, prosvetnim, i školskim vlastima, i omladinskoj organizaciji, samo jedno pitanje: zašto su učenici, nosioci svetosavskog nereda na čačanskim ulicama, ostali nekažnjeni?!»(3)

Dakle, komunisti su smatrali da je proslava Savindana «prljavi posao», i pretili su profesorima zbog javnog ispoljavanja vere, što je, naravno, ideološki štetno, i što je, opet naravno, moglo negativno da utiče na đake. Jer, religija je opijum za narod.

A tu je, u porti čačanske crkve – insinuira komunistički novinar – i rakija. Pa onda nastupaju «svetosavski neredi» ( obratimo pažnju na izraz!)

 

UZNEMIRENI ZBOG VERE MEĐU MLADIMA

Zašto je vera toliko smetala komunistima?

Miloš Timotijević kaže:»Pojave suprotne zvaničnoj ideologiji uznemiravale su lokalno policijsko-partijsko rukovodstvo, iako su uspeli da u svoju organizaciju uvrste značajan broj stanovnika. Karakteristično je ispitivanje religioznosti kod učenika završnih razreda odnovnih škola i srednjih škola u čačanskom kraju iz 1985. godine. Vlast je uočila da je religioznost u porastu, što je bilo zabrinjavajuće jer je doživljavano kao opoziciona delatnost u ideološkoj državi. Povratak pravoslavlju značio je i revitalizaciju nacionalnog osećaja kod Srba, odnosno nosioca građanskih vrednosti poraženih 1945. godine. Uznemirenje je time bilo još veće.“(3)

Nije ih uznemiravalo što se Titotopija ruši, nego što se mladi Čačani vraćaju Bogu i duši.

Takvi su bili srbijanski komunisti, tzv. komunjare.

Oni su nas dovde i doveli, a sad, preko dženderista i političkih eldžibitnika, nastavljaju svoje delo.

U ime mrtvog Broza i žive Vašingterne.

Rat protiv Hrista bio je rat protiv svega srpskog: pre svega, protiv Svetosavskog i Kosovskog zaveta. Kao komunisti nekad, tako su dženderisti danas hristofobi i srbofobi.

 

UDBA PROTIV JAĆIMA

A evo još jednog slučaja iz brozomorne provincije: slučaja Miodraga Jaćimovića.

Rođen u Bresnici kod Čačka 3. marta 1934. godine od oca Milije, sveštenika, rodom iz kačerskog sela Dragolj, i majke Danice, rodom iz Kalanjevaca, profesor srpskog jezika i književnosti, Miodrag Jaćimović, osnovnu školu završio je u rodnom mestu, gimnaziju u Čačku, Filozofski fakultet u Beogradu ( na grupi za srpski jezik i književnost). Od 1959. godine radio je kao profesor u Čačku, a svaki letnji raspust provodio u rodnom kraju, čijim se izučavanjem podrobno bavio. Objavio je, između ostalog, istorijske monografije o Arseniju Lomi, Lazaru Mutapu i Belanovici ( sa M. Radovanovićem ), i znamenitim Rudničanima; zbornik dnevnika solunaca „Slovo ratnikovo“; tu su i „Rudnička lična imena“,“Kačerski rodovi“,Onomastika Kačera“; dve knjige narodnih predanja („Kačerske legende“, „Lepopolje“), romane „Bez leta“,“Na putu za Panjevac“,“Ukidanje budućnosti“, nekoliko zbirki priča (između ostalih, „Mrtva zvona“ i „Usrećitelji“), niz knjiga, putopisa i zapisa. Bio je, čim je uspostavljeno višestranačje, i narodni poslanik Skupštine Srbije, o čemu je takođe objavio knjigu zapisa „Narod traži“.

Godine 1985, početkom jula, protiv ovog profesora Tehničke škole u Čačku, koja se onda, u skladu sa Šuvarovim reformama, zvala Osnovna organizacija udruženog rada tehničkih struka „25. maj“, Državna bezbednost iz Kraljeva podnela je Okružnom javnom tužilaštvu Čačku krivičnu prijavu. Jaćimović je u svom stanu otkrio prislušne uređaje, a nad radno mesto se nadvila pretnja otkazom.

 

ZBOG ČEGA SU GA TUŽILI?

Novinar Dragoljub Golubović, u „Dugi“ broj 304, te, 1985, objavljuje zbog čega se Jaćimoviću pretilo sudom:“A profesor Jaćimović je, kako piše u rešenju, izvlačio uvredljive zaključke o sposobnosti sadašnjeg rukovodstva, povlačio parelelu između statusa prosvetnih radnika pre rata i danas, govoreći da profesori čekaju od države da dobiju milostinju, da se ograničava sloboda književnog stvaralaštva, da su se na Kosovu izborili da deca uče samo albanske pisce, da je vređao pesnika Mekulija i njegovu ženu, a zatim rekao kako narod sve siromašnije živi, a drugi idu iz vile u vilu, davao ocene đacima prema želji učenika kao da je na „času komunizma“, izjavio kako se deca socijalističkih rukovodilaca školu u kapitalističkim zemljama, a rukovodstvo zemlje nije sposobno da reši nezaposlenost i druge probleme, kako „Dadosmo sve za Kosovo, a oni se bune“.“(4,118-119)

Kako se samo usudio! Četiri godine prošle od šiptarskog podmetanja požara u Pećkoj patrijaršiji, a Jaćimović rovari protiv „bratstva i jedinstva“, kome ti isti „sinovi orla“ ( „Šiptar“ na albanskom znači upravo to – „sin orla“) predano služe, zar ne? Zar ti isti „sinovi orla“, navodno u ljubveobilnom „Boro i Ramiz“ fazonu, nisu bili omiljeni Brozovi kumići? I UDBA mora da se obračuna sa čačanskim „kvariteljem mladih naraštaja“. On, gle „četničke bitange“, srbuje povodom stanja na Kosovu i Metohiji!

 

NAZOR I FADILj HODžA KAO POVODI ZA PROGON

Golubović piše i ovo:“Ispada, po nekim izjavama, da je Jaćimović, opet nekom prilikom, rekao kako je Nazor (Vladimir, hrvatski pesnik, autor „Titovog Naprijed“, nap. V.D. ) neke pesme pisao nazor. I to bi, kao i vređanja Mekulijevih, trebalo da spada u izazivanje nacionale netrpeljivosti. Ali, ipak, zna se da ne može država, nijedna, pa ni naša, da utvrđuje da li je neko dobar pesnik, ili nije, i da li je, ne daj bože, neke pesme pisao nazor. Pa to je ipak stvar procene jednog profesora književnosti./…/Jaćimović je u tom smislu kriv i što je navodno rekao da je Fadilj Hodža „nikakav pisac“, kad se, jednom prilikom pre dve godine, razgovaralo o takozvanim jezgrima za školske programe. Mi nemamo dovoljno podataka o albanskim piscima, nema ih dovoljno prevedenih, ali jedan uvaženi pisac i pesnik, kakav je Branko Radičević, čuvši šta se sve u njegovom Čačku o ovome priča, kazao je da je Jaćimović jedino pogrešio što je uopšte rekao da je Fadilj Hodža pisac“. (4,119-120)

Zbog Nazora i Fadilja Hodže mogao je nepodobni Jaćim da robija. Bila je 1985. Bio je to Čačak, i bila je zemlja Srbija. Tek godinica dana prošla od godine iz naslova Orvelovog romana.

 

PROFESOR NIJE KRIV

Dva đaka su, u istrazi, svedočila protiv Jaćimovića, ali anketa među njegovim učenicima u Tehničkoj školi je pokazala koliko je bio omiljen:“Najzanimljiviji čovek u školi/…/Predavanje je odlično. Ocenjivanje realno./…/Sve najbolje. Samo traži dlaku u jajetu kad je u pitanju pismeni zadatak ( pravopis)./…/Super se odnosi prema đaku, zna da se našali, zna da se nasmeje, nikad nije uvredio đaka./…/ Traži da se mnogo družimo s knjigom./…/Profesor je dobar kao predavač, kontaktira sa đacima ( ne vređa ), sa malo šale koliko da ne bude monotono. Pri ispitivanju je tolerantan, mada nema petica“.(4,132-133)

U Jaćimovićevu odbranu ustalo je Udruženje književnika Srbije, i digli su glas mnogi uglednici od pera, od Milovana Danojlića do Branka V. Radičevića. Advokati, branioci političkih progonjenika, javili su se da ga brane pred licem nepravde.

Milovan Danojlić mu je, tih dana, pisao ( 13. avgust 1985. godine ):“Ne znam šta da Vam kažem; ja i dalje mislim da Vas ne mogu, u Čačku, suditi za raspirivanje nacionalne mržnje, pošto je to jednonacionalna sredina, a za eventualne izjave, čak i ako su pogrešne, prilično je teško sudski goniti ljude./…/Od shvatanja, koje ste iznosili, ako ste iznosili, ne odustajte i ne kajte se, to ništa ne vredi. Odbijajte svaki drugi smisao onoga što ste govorili – zavereništvo, organizovani rad, sistematsko delovanje. To su privatna shvatanja, koja mogu biti tačna ili pogrešna, i ne vidite za šta se tu zanima država“. (4,115-116)

Taj Milovan Danojlić i danas, kao i onda, brani slobodnu misao. I u Srbiji i u svetu.

Naravno.

 

SENKE NAD JAĆIMOM

Na kraju, odustali su od progona. Ali je Jaćimović u svojoj školi i dalje bio sumnjiv, pa je Obrazovno – vaspitnom veću svoje škole marta 1986. pisao:“Poslednja hajka protiv mene traje skoro devet meseci i još se, samo na drugi način, nastavlja. To me je već stajalo pola godišnje zarade, da ne računam sve druge teškoće koje neminovno prate ovu kafkijansko – orvelovsku stupidnost. O sebi sam na klupi u istražnom postupku slušao 29 sati montirane budalaštine, koje nisu imale ništa zajedničko sa mnom. Ćutao sam sve vreme. /…/ Naglašavam da ja nikad nisam bio optužen nego samo osumnjičen. A svi smo mi, tvrdim, sumnjivi pojedinim tipovima. Postoje oni koji nešto korisno rade i oni drugi što sumnjiče. Drugi su bili uvek duhovno jalovi i u tome nalaze kompenzaciju. Dosad sam učio i vaspitavao 10 do 12 hiljada đaka. Našla se dvojica ( a kako, jasno je ) koji su me teretili u sudu, a ne na sudu“. (4, 143)

Ipak, profesor je ostao na nogama, i nastavio da stvara. Upokojio se 2009. godine. Jedna zanimljivost: priredio sam, u jednom tomu, izbor njegovih priča o brozomori u našem kraju i nekoliko dokumenata vezanih za progon dotičnog „nepodobnika“, pod naslovom „Predajte se, Srbi“. Objavio ju je Zavod za udžbenike u Beogradu godinu dana pre piščeve smrti.

Novi komunisti u Srbiji, udarna pesnica NVO političkih eldžibitnika i ideoloških dženderista, sada čeznu da mene izbace iz škole.

Nekad Jaćimović, sada Dimitrijević.

Istorija nam se ponavlja, ad nauseam.

 

NI ZA PRKOS, NI ZA PRAZNU SLAVU

U školi, inače, radim svoj posao: predajem književnost. I učim mlade logonaute da misle o književnosti i kulturi. I da se suprotstave mom mišljenju kad osete da je to potrebno. Nametanje sopstvenih ideja sam uvek smatrao zloupotrebom dece. Ali, politički jurišnici – eldžibitnici tvrde da bih đake mogao kvariti tako što oni, recimo, uzmu pa čitaju tekstove sa mog bloga. Što bi značilo da moram da ukinem svoj blog ako hoću da predajem u Gimnaziji. I da ne pišem ništa što mi oni, povlašćeni ideološki buldozi NATO Imperije, ne odobre.

Nastavljajući tradiciju čačanskih profesora, pravoslavnih hrišćana nepokleklih pred titotopijskim bezbožništvom ( Miodrag Jaćimović je, recimo, bio sin sveštenika), trudim se da se držim reči apostola Pavla:“Ništa ne činite iz prkosa ili za praznu slavu“(Filip.2,3). Boreći se protiv dženderističkog neokomunizma, nisam nikome prkosio zarad rijaliti efekta, niti sam tražio selebriti slavu: jednostavno, smatrao sam da mi je dužnost da se, kao prosvetni radnik, zalažem za duhovne i moralne vrednosti ne samo svog naroda, nego i hrišćanskog čovečanstva. U toj borbi, ima grešaka i padova; daleko sam od svake samouverenosti i ne želim da bilo kome solim pamet.

 

KAD JE UZALUDNO, NIJE UZALUDNO

Ipak, prijala mi je jedna pohvala koju sam, u razgovoru, dobio od bivšeg đaka prilikom nedavne proslave desetogodišnjice njegove mature:“Profesore, redovno pratim Vaš rad – gledam i čitam. Ne slažem se sa svim Vašim stavovima, naravno, ali ću Vam zauvek ostati zahvalan jer ste nas učili da nijednoj stvari ne pristupamo olako, nego da između sebe i predmeta koji posmatramo uvek postavljamo znak pitanja“.

Bio sam mu zahvalan.

I to je to, dragi moji đaci, bivši, sadašnji i budući (ako bude budućnosti – a večnosti će biti sigurno, u to ne sumnjajmo). Živeo znak pitanja, taj zlatni mač Sirana de Beržeraka, mog omiljenog viteza – nosonje, čije reči nadahnuto prenosi Edmon Rostan:“Sa nadom u uspeh nikad se ne bije. Ne, uzalud kad je, mnogo je divnije“.

Jer, kad je uzalud, nije uzalud: tome nas je učio, između ostalih, Sveti velikomučenik Lazar Kosovski."

(Glas javnosti/Iskra/Vladimir Dimitrijević)